ROMANIJAPRES, 1

SVE NA ČISTINU

Ćuvajte se eto Boška baba jage!

romanijapres | 09 Februar, 2014 07:22

 

Vjerovatno ne možete da prepoznate ko je na slici, ali nije ni čudo, jer se mnogo promijenio, ipak je ostala kravata koja govori da se radi o političaru (pacovu iz podruma), i to ne bilo kakvom, već političaru koji je od silnih mijenjanja partija postao nalik baba jagi ili u narodu poznatijoj babarogi, tj. Strašilu. Hajmo redom; Ta babaroga paljanska od političara ima sada duuugački nos, ako ste kao mali čitali svi koji lažu, poraste im veliki nos. On je tokom cijelog političkog života puuno lagao, i zamislite nije prestao, ih, laže taj i danas svaki dan. Ponešto slaže iz navike, ponešto jer misli da mu narod vjeruje, samo ujutru kad se probudi treba mu malo vremena da se orijentiše koliko će u toku dana lagati, protiv koga i za koga, jer usljed duge karijere laganja, čovjek se više zaboravi gdje je, šta, kada i koga slagao, pa valja sve to popamtiti. Nije mu lako. Ali iskustvo ga vadi, pa se nekako snađe. I opet mu pođe za rukom. Bar se on nada da mu narod vjeruje. Ali za svaki slučaj prvo ubijedi sebe u laž, da gdje ne kaže istinu pa propade sve.  Zato na nosu (vidi sliku) ima bobicu koja mu nepogrešivo daje putokaz za laž. Veliki nos mu služi i za njušenje unosnih funkcija, beneficija, prinadležnosti, koristoljublja, važnih ljudi da im se dodvori, i naravno svih lukrativnih poslova gdje se šta može drpisati, jer valja finansirati kampanju i ostati na funkciji, ili bogati otići i na veću funkciju, popeti se, sem njegove žene, i ćerkica, niko osim njega ne smije do visina. Al' što tek voli Bole da se kune u poštenje i kako težak teret nosi, ma kakav Sizif, Boletu je najteže, em laže em ga nos preteže od neznanja i hoštapleraja, valja svakog slagati, izmisliti, opanjkati, udvoriti se, ukrasti a da ispadne dobrobit za narod. Milion kombinacija, a ostarilo se; što je još gore udebljalo se od prasetine i jagnjetine, a narodu bombone i paketići da vide milosrđe ove baba jage.Voli Bole da gleda sa visine kako narod stenje, kako narod gine. Bole zna da javi dekretom kako osim njega niko ne upravlja svijetom, a prvi program javlja da za javno mnjenje, novi razlog slavlja, Bole se penje.E sad, zašto Boško baba jaga ima velike oči? Pa zbog pohlepe. Gdje god šta nanjuši velikim nosem on kidiše da prigrabi za sebe sve, a što i ne bi kad je on mlad, lijep, pametan i sposoban, sportista skoro, a i zaslužuje brate koliko je radio da bi sada oblaporno grabio. Uši ne vidite od kape jer su puno velike, pošto ga šef zna povući za uši za greške koje pravi pa da sakrije, inače sve voli da čune svojim ušima, ko šta priča i radi, da ga ne opazi dok on laže i krade. Imao je on puno šefova odranije ne zna ni broja, zato uvijek prvo čuje šefa pa onda on to predloži da ispadne dobar i koristan, dok za to vrijeme velikim očima, velikim ušima i velikim nosem napravi kombinaciju za sebe koga da zajebe. Hoće da se uvjeri sa aspekta svog da li tamo gore egzistira Bog, onda će postupiti sasvim nesebično sebe će za Boga proglasiti liično.Ako ste prepoznali o kome se radi (ne)javljajte mu se, možda vas slaže besplatno!!!

MUSLIMANSKO RASPIRIVANJE MRŽNJE

romanijapres | 28 Januar, 2014 07:13

 BiH: MIUSLIMANSKO RASPIRIVABNJE MRŽNJE

28. 01. 2014

KEC IZ RUKAVA - NENAD KECMANOVIĆ

Čestitka sa leševima

Početkom svakog januara podsetimo se da je Republika Srpska za jednu kalendarsku godinu zrelija, a komšije nas podsete da je i za jednu svetlosnu godinu dalja od BiH.

Nije novost da je povodom Dana RS na adrese najviših predstavnika Srpske iz Sarajeva stigla morbidna čestitka sa fotografijama leševa i komentarom "da se 7. januara slave nevine bošnjačke žrtve koje leže u temelju Republike" ili nešto slično. Novost, bar donekle, jeste da se ni nakon tri nedelje od tada niko od bošnjačkih političara, medijskih komentatora i javnih intelektualaca nije oglasio povodom tog javnog izliva nacionalne mržnje. Jeste da su "čestitku" potpisale nevladine organizacije, ali, pošto "Majke Srebrenice", Koalicija "1. mart" i dr. uživaju javnu podršku bošnjačke vlasti, bilo je za očekivati bar neku i nečiju izjavu da zvanična politika ne stoji iza pomenutih izliva "rodoljublja". Ali, ne zato da bi demantovao "ćutanje koje očito znači odobravanje", nego zato da bi bar simbolično doprineo reintegraciji BiH koju Bošnjaci već 20 godina uporno zagovaraju.

 

Postavlja se pitanje šta su "čestitkom" hteli da postignu potpisnici i oni koji je prećutno odobravaju.
Da li očekuju da će posle "čestitke" Srbi odustati od Srpske? Ne! Oni znaju da je RS nastala pre Srebrenice, ali i pre Kazana, Tuzlanske kolone, Dobrovoljačke, te da je formirana zbog dominacije bošnjačko-hrvatske većine u zajedničkim organima BiH '92.

Da li misle da će adresanti posle "čestitke" odustati od proslave rođendana Republike Srpske? Opet, ne! Jer oni, takođe, znaju da ruženje Srpske slavljenicima potvrđuje da bi je trebalo slaviti svaki dan, a da bi makar i iskrenu čestitku shvatili kao podvalu. 
Da li se nadaju da će Srbi, uplašeni "čestitkom", napustiti Srpsku i odseliti u Srbiju? Takođe, ne. Zato što su se u posleratnim godinama uverili da Srbi, za razliku od Hrvata, ne cure iz BiH, nego se u RS doseljavaju iz FBiH i Hrvatske.

Da li veruju da će "čestitka" animirati nekoga jakog da se spolja angažuje zbog genocida nad Bošnjacima? Valjda, ni to. Znaju da se u inostranstvu već zna da je broj ratnih stradanja bio gotovo proporcionalan nacionalnoj strukturi stanovništva u BiH. 
Pa šta su onda hteli onom "čestitkom" ilustrovanom leševima? Da uvrede Srbe? Da prodube bošnjačku mržnju? Da onemoguće normalizaciju entitetskih i nacionalnih odnosa u BiH? Ponajpre bi se reklo da je bošnjačka politika naprosto izgubila kompas i da njeni protagonisti ne znaju šta hoće.

Iznervirani su preporukama EU da se o problemima funkcionisanja BiH ravnopravno dogovore sa drugim entitetom, jer sebe smatraju ravnopravnijim. Obeshrabreni su "Obaminom doktrinom" po kojoj Azija i Pacifik postaju apsolutni američki prioritet, a BiH se jedva pominje kao trećerazredni problem, jer sebe vide kao američke štićenike. Frustrirani su što je približavanjem Beograda Briselu ispalo da su Srbi ipak poželjniji u Evropi nego Bošnjaci, jer sebe doživljavaju kao Evropljane plus. Razočarani su fijaskom neoosmanske politike "matice" Turske, jer im je Erdoganovo svojatanje bilo otvorilo panislamsko okrilje. Iritirani su upornim protestima hrvatskih partnera zbog diskriminacije u federalnom ustavu i izbornoj praksi, jer ih u tome diskretno podržavaju Zagreb, Beč, Berlin i Vatikan. Iskompleksirani su političkom stabilnošću RS i samouverenim stavom njenog lidera, jer u njemu vide pretnju po integritet BiH. Obezglavljeni su gotovo dnevnim obrtima saveza i sukoba svojih nacionalnih stranaka koji traju već četiri godine, jer se boje da će oslabiti nacionalnu poziciju u FBiH i BiH. Zabrinuti su zbog ekonomske situacije koja primarno i nije generisana na lokalnom nivou pa se tu ne može ni rešiti jer preti socijalnim nemirima.

U toj spoljnoj i unutrašnjoj dezorijentaciji šta će i kuda će, s kim će i protiv koga jedini konstantan orijentir jeste mržnja prema Srpskoj i Srbima, kao izvoru svih problema i Bošnjaka i Bosne. Ponekad se stiče utisak da je još od rata održavaju, neguju i razvijaju po inerciji, iako ni sebi ni drugima ne bi znali da objasne zašto.

Srpska je deo Dejtonskog sporazuma koji su Izetbegović i Silajdžić dobrovoljno potpisali. A nisu morali da ga potpišu, kao što nisu nijedan od više prethodno ponuđenih međunarodnih mirovnih sporazuma. Neposredno posle Dejtona nisu bile zabeležene manifestacije nezadovoljstva u SDA, bošnjačkoj bazi, novinarskim komentarima, javnim istupima uglednih nacionalnih intelektualaca. Naprotiv, vladalo je kratkotrajno oduševljenje što je rat završen, što je NATO bombardovao srpske položaje oko Sarajeva, što tzv. ABiH nije kapitulirala, što je Dudaković pobedio "Abdićeve odmetnike" u Cazinskoj Krajini i učestvovao u prodoru hrvatskih jedinica u zapadni deo Srpske.

Šta se to posle promenilo? Da li su naknadne bošnjačke analize pokazale da je Dejtonski sporazum za njih nepovoljan? Ili su ga prihvatili samo kao prelazno rešenje ka Bosni bez entiteta i kantona i sve manjim procentom Srba i Hrvata? Da li ih je i Holbruk sa - "Potpišite!" instruisao isto kao svojevremeno Cimerman sa - "Ne potpišite!", a oni ponovo poverovali da će SAD posle sve završiti po njihovoj meri? Ili su ga potpisali samo kao privremeno nužno zlo i taktički ustupak dok priberu snage i krenu u novi boj za jedinstvenu državu? Alija im je to posle Dejtona i ostavio u amanet: "Ova generacija je sačuvala Bošnjake i Bosnu, na sledećoj je da krene dalje..."

Ako se radi o ovoj poslednjoj pretpostavci, mogu da računaju da vreme radi za njih. Sistematskom opstrukcijom Dejtona i stigmatizacijom Srpske i "Herceg -Bosne" podižu tenziju na nacionalnoj bazi. Spoljni okvir BiH čuva im međunarodno priznanje. Iz godine u godinu povećavaju svoje relativno učešće u nacionalnoj strukturi i Federacije na račun Hrvata i BiH na račun Srba. Tek u tom kontekstu i "čestitka sa leševima" konačno dobija neki smisao.

MILOVAN BJELICA POSJETIO KURIRA ALIJE IZETBEGOVIĆA

romanijapres | 19 Decembar, 2013 08:06

 

novosti- 85225 - 27.05.2013 : Dragan B. Sokolac - best (0)

Bjelica u posjeti borcu Armije muslimanske BiH


U Avazu, dana 24. 05. 2013. godine objevljenoje: Alijin kurir i ratni heroj životari od nadničenja:

"Numo Krluč, demobilisani borac Armije RBiH i za one koji ga poznaju istinski ratni heroj koji je na leđima prenio prvu stanicu za vezu u opkoljenu Žepu, danas sa 80-godišnjim ocem Suljom živi samački u zaseoku Mrči (Donji Kalimanići) u okolici Sokoca bez ikakvih primanja, prinadležnosti, penzija ili državne naknade.

Jedina mu je želja, kako nam je kazao dok smo s njim razgovarali u tihom i u proljeće prelijepom predjelu, da ima kravu i kosilicu.

Pet puta ranjavan

Krluč je mnogima poznat i po tome što je preko okupiranog teritorija u Žepu nosio pomoć i novac koji je rahmetli predsjednik Alija Izetbegović slao za vojničke plaće, te njegove povjerljive dokumente... "

U nastavku teksta Numo objašnjava:

  • Sad radim za nadnicu kada me neko pozove. Nešto malo zaradim od prodaje sijena, koje kosim ručno, jer nemam kosilicu. Imamo i štalu u kojoj nema stoke. Valjala bi mi i krava, da imamo od čega živjeti , a njegov otac Suljo, na kraju teksta kaže:

  • "Ali mislim da ima dobrih ljudi koji bi nam mogli pomoći."

    I sve ovo ne bi privuklo pažnju, da istog Numa i Sulja Krluča nije posjetio, krajem mjeseca aprila i načelnik opštine Sokolac, Milovan Bjelica, zvani Cicko sa Branom Bartulom. Tekst je objavljen na sajtu opštine Sokolac, dana 29. 04. 2013. godine.

    Tu se naši "dobri ljudi koji bi mogli pomoći" Cicko i Bartula, fotografisali se sa Numom, Suljom i ostalima, obećali: pomoć u rekonstrukciji puta (asfaltiranju), nabavci stoke-krave, kosačice, vodovoda i dalekovoda struje).

    A šta kažu naši borci? Šta ima da kažu, oni se ne pitaju. Cicko se pita.

    Bravo, "dobri" načelniče, u rat si ih molbilsao, slao, mnogo njih se nije vratilo. I sad odlučuješ u ime naroda. Oni što su se vratili, žive od danas do sutra, nemaju ni života ni posla. Na selu nemaju mehanizacije, krava, puteva, vodovoda, a on se brine za povratnike, Alijine ratnike.

    Sokolac je bez privrede, čije je fabrike uništio sistematski i rasprodao. Doveo nas do propasti, a lokalne izbore kupio od 20 do 50 KM po glasu. E moj narode, kako se jeftino prodaješ, kad ćeš da se osvjestiš? A on, stara varalica, samo se stara za glasove, za sljedeće izbore i kako da se održina na vlasti. Zato se slika sa svim i svakim i objavljuje na sajtu informacije i fotografije, koje su jednosmjerne. Komentari ne postoje. Sve je savršeno, pa nema potrebe za drugačijim mišljenjem.
  • VATIKAN: GOSPA U MEĐUGORJU SE NIJE JAVILA

    romanijapres | 03 Decembar, 2013 07:44

    Kraj prevare u Međugorju

    Vatikan stavio tačku na dugogodišnju prevaru i odrekao se Gospe iz Čitluka. Raščinjen Tomislav Vlašić, koji je uspostavio lažni kult

     Od kulta su mnogi dobro živeli

    Od kulta su mnogi dobro živeli

    VELIKOJ prevari u Međugorju kod Čitluka je, po svemu sudeći, konačno došao kraj. Zvanično saopštenje Vatikana izdato 26. jula, u kojem je raščinjen katolički sveštenik Tomislav Vlašić, odgovoran za uspostavljanje lažnog kulta Bogorodice, konačno bi trebalo da stavi tačku na političko-poslovnu priču, koju deo hrvatskog sveštenstva režira već punih 28 godina.
    Iako je decenijama ćutao o hercegovačkim "čudima", Vatikan ih je nedavno konačno odbacio i pokrenuo istragu protiv Vlašića, takozvanog duhovnog vođe šestoro dece, koja su tvrdila da im se od 1981. godine, pa do danas, Devica Marija prikazala neverovatnih 40 hiljada puta. Pored optužbe za "manipulaciju svesti" lakovernih katolika, Vlašić se tereti i za seksualni odnos s jednom časnom sestrom.
    S druge strane brda, na kojem se Devica Marija navodno ukazivala hrvatskoj deci, ustaše su 24. juna 1941. godine mučile i ubile svih sedam srpskih monaha iz obližnjeg pravoslavnog manastira Žitomislić. Nešto kasnije, ustaški odredi pobili su 3.000 muškaraca, žena i dece, gotovo sve srpske nacionalnosti i zakopali ih u jamu kod Međugorja.
    Godinu dana posle smrti Josipa Broza, 24. juna 1981. godine, a upravo na godišnjicu ustaškog pokolja, šestoro dece iz hrvatskih porodica (najmlađi je imao 10, a najstariji 16 godina), videlo je u Međugorju Devicu Mariju, vest su rekli roditeljima i to je bilo dovoljno da se stvori kult, zbog koga je ovo hercegovačko selo do danas posetilo preko 30 miliona hodočasnika.
    Ukazanje Majke Božje odmah su potvrdili njihovi duhovni staratelji, franjevački fratar Marko Zovko (kasnije javno ustaški nastrojen), kao i Tomislav Vlašić, protiv koga je Vatikan nedavno i pokrenuo istragu. Posebno interesantan podatak je da se među decom sa "medijumskim moćima", našla i unuka ustaše Mata Ivankovića, koji je učestvovao u pokolju tri hiljade Srba u Međugorju.
    Ubrzo je postalo jasno da lokacija "ukazivanja", u blizini srpske masovne grobnice, nije odabrana ni malo slučajno. Odmah po objavljivanju "čuda", verski obredi su pretvoreni u propagandu ustaštva. Pevane su pesme u čast Ante Pavelića, a na stenama i fasadama osvanuli su ustaški simboli, kao i spiskovi srpskih porodica za likvidaciju.
    Ispostavilo se da je Međugorje imalo jednu od većih uloga za oživljavanje hrvatskog ekstremnog nacionalizma. Vatikan je iz njemu znanih razloga, tokom osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, ostao nem na sva događanja izrežirana od grupe sveštenika.
    A prvobitno "osvešćivanje" hrvatske nacije, kasnije se pretvorilo u bogaćenje istih sveštenika, čije je lažno stvoreni kult privukao veliki broj katolika iz tadašnje Jugoslavije, ali i celog sveta. Iz Amerike, Engleske, Azije... dolazili su puni čarter letovi ljudi, koji su želeli da vide hrišćansko čudo u jednoj komunističkoj zemlji.
    Međugorje je tako postalo turistička meka, koja i danas ima najviše smeštajnih kapaciteta u celoj BiH (više od 15.000), a zaslužno je i za preko 50 posto ukupnog prihoda od turizma.

    GOSPA SAMO HRVATSKA?
    ŠESTORO hrvatske dece su godinama otkrivali svoja viđenja i razgovore sa Gospom. Majka Božja je prema njihovim svedočenjima postajala sve više Hrvatica. Tako su, 1. marta 1984. godine, mali franjevački vidovnjaci tvrdili da im je Ona rekla: "Iz posebnih razloga, ja sam izabrala ovu parohiju "!?

    ZARADA
    Deca koja su tvrdila da su videla Gospu, danas žive luksuzno, baš kao i stanovnici Međugorja, koji i dalje, uprkos osude Vatikana, ubiraju veliku zaradu od verskog turizma.

    TAJKUNI I UBICE SDS-a

    romanijapres | 24 Septembar, 2013 07:13

    SNSD: Ni Njemačka ne bi podnijela pustoš koju je ostavio SDS

    SNSD: Ni Njemačka ne bi podnijela pustoš koju je ostavio SDS
    SRNA - 23.09.2013 18:32

    BANJALUKA - SNSD ocjenjuje da ni uređene države kao što je Njemačka za 20 godina ne bi uspjele da počiste nered i pustoš koji je SDS ostavio sadašnjoj vlasti, i u materijalnom i u institucionalnom smislu.

    "Samo stranka bez imalo odgovornosti, kao što je SDS, privatizaciju više od 800 preduzeća za svega 18 miliona KM u njihovom višegodišnjem mandatu, može nazvati 'kriminalom nivoa društvene deformacije'", saopšteno je Srni iz SNSD-a.

    U saopštenju se navodi da danas ne bi bilo ni Republike Srpske ni javnih dobara da SNSD i predsjednici koji su dolazili iz redova ove partije nisu preuzeli vlast 2006. godine.

    "Ostali bi na slobodi samo tajkuni SDS-a i ubice koje je SDS tako velikodušno milovao", poručuju iz SNSD-a. "Ono što SDS očito boli jeste činjenica da građani, posebno Istočnog Sarajeva, kao svjedoci SDS-ovih prvatizacija, fantomskih firmi, ali i gotovo svakodnevnih ubistava, dobro pamte ko ih je i kako vodio i predstavljao, i ko je bio odgovoran za takvu situaciju."

    Iz SNSD-a poručuju da oni koji su na političku pijacu iznijeli samu Republiku Srpsku, za koju je život dalo više od 30.000 njenih najboljih sinova, i koji su spremni da trguju njenim nadležnostima, ako imaju imalo obraza, ne bi smjeli ni da pomenu riječi pravo ili moral.

    "Lista kriminalnih djela SDS je podugačka za jedno saopštenje. Srećom, pamćenje naroda na to mračno doba je malo duže", navodi se u saopštenju SNSD-a.

    SJEKAO MOTORKOM ZAROBLJENE SRBE

    romanijapres | 02 Jun, 2013 18:13

    NABIJALI SMO ZAROBLJENE SRBE NA KOLAC!

    Oficir Al Kaide Ali Hamad, državljanin Bahreina, koji je ove nedelje zatražio azil u Srbiji posle odležane 12-godišnje zatvorske kazne u Bosni, priznaje da je i lično za vreme rata u BiH učestvovao u stravičnim zločinima odreda „El Mudžahedin" nad Srbima i Hrvatima!

    s

    Ubica pokajnik... Ali Hamad

    Ali Hamad kaže da sada sve priznaje zbog „griže savesti", i da za sebe ne traži nikakve privilegije. Srpsko Tužilaštvo za ratne zločine predložilo je Vladi Srbije da Ali Hamadu omogući dolazak u Srbiju i svedočenje. Prenosimo delove njegovih ranijih svedočenja o zločinima:

    - Najveći broj ubistava izvršio je Egipćanin Abu Mina, oficir zadužen za bezbednost i specijalne zadatke u odredu „El Mudžahedin". Mina je ljude ubijao motornom testerom i velikim nožem. On je ubijao zarobljene Srbe u Zavidovićima. Pred postrojenim mudžahedinima on je Srbima sekao glave sekirom i velikim nožem... Sekao je žive ljude motornom testerom, naređivao nam da nabijamo zarobljenike na kolac i da ih ostavljamo da umru u najgorim mukama...

    - Abu Mina je ubio četrnaestogodišnjeg dečaka na području Orašca, gde se izvodila obuka pripadnika odreda „El Mudžahedin". Dečakovog oca su prisilili da gleda kako mu ubijaju sina...

    - U okolini Orašca lično sam video ubistvo jednog Srbina. Pre ubistva zarobljena su četiri katolička fratra, a trebalo je da budu razmenjeni za naše vojnike. Abu Maiz iz Saudijske Arabije je tada fratrima rekao: „Sada ćete videti kako mudžahedini ubijaju". Onda je pozvao Sabahudina. Dao mu je nož i rekao: „Mi ćemo ti omogućiti da ubiješ jednog Srbina". Taj Sabahudin je, inače, bio invalid, nije bio sposoban za borbu... Tada je Asim Ramulju udario žrtvu i oborio je na zemlju. Držao mu je noge, a Sabahudin mu je seo na leđa i zaklao ga. Zatim je Abu Maiz odvojio glavu od tela i odneo je do zarobljenih fratara, terao ih je ljube odrubljenu glavu...

    - Abu Maiz je pričao da je on zajedno sa Imadom El Misrijom, Abu Minom, Abu Mealijom, Abdul Barom i Abu Hamazom ubio dvojicu Britanaca, novinara Bi-Bi-Sija.

    slika

    Tužilac Vukčević: Svedočenje Hamada nam je veoma korisno

    BEOGRAD - Tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević kaže da bi Ali Hamad mogao da bude vrlo koristan svedok.

    - Mi imamo predmet o zločinima nad Srbima u Zavidovićima od jula do septembra 1995. godine. Imamo i izjave devetoro svedoka... Zainteresovani smo za Hamadovo svedočenje jer je on u to vreme bio pripadnik odreda mudžahedina, koji je delovao pod komandom Armije BiH. Međutim, videćemo šta će nam on još ponuditi preko svog advokata, s kojim bi uskoro trebalo da se sretnemo - kaže Vukčević.

    U Tužilaštvu napominju da se slučaj Zavidović ubraja u najstrašnije masakre. Pripadnici odreda El Mudžahid, sastavljenog od fanatičnih dobrovoljaca iz arapskih zemalja, jednom prilikom su zarobili 60 srpskih vojnika. Zarobljeni Srbi su u kampu u selu Gostovići kod Zavidovića prošli kroz neviđene muke i torturu, a na kraju su im Alahovi ratnici odsekli glave. Zarobljene srpske vojnike mudžahedini su terali da jedni druge ubadaju noževima, zakivali su ih žive za ogradu, kroz polne organe im zabijali eksere... Sva zverstva su snimali video-kamerom. Jedno vreme takve video-kasete su mogle da se iznajme u Domu kulture u Zavidovićima.

    Duško Tomić, advokat Ali Hamada, kaže da je njegov klijent progovorio jer se „duboko kaje".

    - On ne traži trajni azil, već samo status privremeno iseljenog lica na tri meseca, kako bi se proverili njegovi navodi. Posle toga bi se vratio u rodni Bahrein. On misli da Srbija ima interes da se sazna istina o svim zločinima koje su nad srpskim narodom počinili mudžahedini u BiH - priča Tomić.

    ISTORIJSKI PEHLIVANI

    romanijapres | 15 Maj, 2013 07:08

    Обиљежавање 2014. покушај мијењања историје

    FAKULTETSKE DIPLOME NA PIJAČNIM TEZGAMA

    romanijapres | 16 Februar, 2013 19:33

    Факултети - бизнис или обданишта

    Некад су млади људи, док су имали шта понудити свијету – своје знање - могли и побјећи од зла, а сад - сад никоме нису потребни!

    Пише: Миленко Вишњић

    Послијератно искуство нам је показало - посебно од такозваног отварања према Западу, прихватања његових вриједности и увођења европских стандарда - да су све, баш све, такозване реформе, које је влада Српске мјесецима помпезно промовисала, донијеле све - само не и бољитак и напредак; односно, донијеле су назадак деградацију сваке институције која је била предмет тих њихових реформи. Тако, или слично томе, десило се и са реформом високог образовања. 

    Начелно и у политици - реформе не би требале да буду циљ сам по себи, него би требало циљати побољшање ефикасности функционисања државне управе и свих њених институција! 

    Зашто наша Влада има проблем да призна да је то њено ''боље'' – погрешне реформе, у ствари – за народ, све горе и горе? Одакле таква упорност Владе, да народу испира мозак, вријеђајући му интелигенцију и убјеђујући га да ће ускоро лоше прерасти у добро – црно у бијело? Само још ови избори, вели Влада!?

    Двадесет година иста прича, а све више биједе и глади, све мање остављамо будућим генерацијама? Можда, неким туђим генерацијама, а не и својим; остављамо све другима, поклањајући им своје природне ресурсе? Некад су млади људи, док су имали шта понудити свијету – своје знање, могли и побјећи од зла, а сад - сад никоме нису потребни! Међутим, и даље има и оних који савјесно уче, припремајући се за - одлазак у туђину. Знање је домовина, гдје га год однесеш, осјећаш се као код куће.

    Приватна иницијатива на факултетима

    Неки тврде да је “реформа” високог образовања почела са почетком оснивања приватних факултета, по истима та је реформа моделирана према предратним вечерњим школама или, по оним толерантнијим – да је то модел, некад примјењиван на Радничким универзитетима. У вези с тим и на трагу сличних вриједности, долазимо и до високог образовања на државним факултетима. Од десетак прочитаних гријехова, почињених само на Универзитету у Бањој Луци, прво што ми је привукло пажњи или, на шта сам случајно налетио, биле су почетне ријечи наслова чланка, отприлике: «Оптужбе групе постдипломаца...».

    Слиједом узбудљивих универзитетских догађаја и, неког дана - 2006., на Универзитету у Бањој Луци; десило се да је један стручњак изабран за декана АГ факултета – послије каријере “успјешно” обављеног посла у Министраству грађевинарства. Кажу, изабраше га политички и без претходног наставничког искуства. Изгледа да смо окружени шпијунима, злобницима и домаћим издајницима, ако ово није истина, него само обична новинарска патка?

    Да је Декан успјешно искористио свој рад и у своју корист, радећи у поменутом министарству, говори, изнад свега похвалан податак, да је он, у периоду 1999. до 2001. године, успио да «стекне» двије највише академске титуле: магистар и доктор наука!? Они, који се мало више разумију у стицање највиших академских звања, рећи ће да је то прекратко вријеме за академисање – готово немогуће. Пакоснији воле да кажу да је најлакши начин стицања академских звања, управо запослење у неком министарству!? Само, како доћи до министарства, питају се исти заједљивци?

    Оптужбе групе постдипломаца – 2010. године, на рачун Декана АГ факултета у Бања Луци, због одлуке да се студентима наплаћују “дупле школарине”, је срамота која ме је и опредијелила да кажем коју ријеч, о том и баш том факултету и, о том и баш том Декану. Повријеђен због открића ове афере, да се још шта не би открило и да би се откривено што прије заташкало, а можда и због властите преосјетљивости, Декан је демонстративно понудио оставку – неопозиву оставку.

    На видику је био велики сканадл - велики и незамјењиви губитак једног стручњака, за овај факултет, за град Бању Луку, за саму Републику Српску, а за оне болећивије према стручњацима - и регионални губитак. Декана у оставци је подржао, по писању листа Прес, и декан Правног факултета – иначе, гуру правних наука, бањолучког међународног права.

    Међутим, ипак је чин блефа са оставком уродио плодом: афера «дуплих школарина» је потиснута у други план, избацујући на површину проблем саме Деканове оставке - као приоритет, приморавајући «надлежне» да га моле, да је повуче. Ко воли медијску прашину, па тако и надлежни на БУ, учинише све да се прашина слегне?

    Занимљиво је подсјетити, да ректор Бањолучког универзитета и поред «јаких овлаштења», није имао политичку моћ да смијени Декана. И, умјесто да је разријешен дужности, Декан не «одолијева» молбама надлежних - повлачи оставку, задовољан што је јавност, аферу «дуплих школарина», брзо заборавила. Да, јавност заборавила, али не и они који су све то и покренули и којима никад није враћен новац, као и Деканове колеге на факултету, који су се, за претпоставити је, само могли стидити таквог, не баш академског чина.

    Наслов, “Професори на тезгама згрнули 100.000 КМ”

    Чланак, објављен у готово свим медијима, детаљно описује малверзације и злоупотребу институције БУ. Конкретно, на већ поменутом – АГ факултету, а у циљу, како медији преносе, стицања добити од неких тричавих сто хиљада КМ, додуше, за ова времена мале суме новца. Три милиона је одавно установљена константа за прекорачење моралног лимита!? Описати, шта се дешава и на другим факултетима у Српској, требало би много одрицања и много, много година писања.

    Својим незрелим и уцјењивачким понашањем, хистеричне или шизофрене особе, циљ постижу на два начина; или, поврјеђујући оне који их воле или, кажњавајући и уцјенујући оне које могу. Иначе, такве особе су слијепе присталице ауторитета и страствени поборници једноумља. Још црње: јадна је мајка онима који су таквим особама подређени.

    Не долазимо ли до заједничког закључка; изгледа, приватна иницијатива није запостављена ни на највишој образовној институцији – Универзитету у Бањој Луци? Међутим, још горе, постоји и оправдан страх да и ове «демократске промјене» нису "мапа пута”, на европском путу приватизације посљедњег бастиона једног народа и једне културе – образовања? Мало је оних који вјерују, радећи овако, да нас чекају бољи дани – насупрот томе, много је више оних који тврде да је, из годину у годину, све горе и горе, почевши од окончања рата и наглашено и убрзано пропадање - посебно од 1998. године.

    Факултети по наставном плану обданишта

    Оно што је још погубније - од самог организованог криминала на једној образовној установи, је квалитет наставе и уџбеника. Куповина испита и диплома, је дугогодишња прича и, прича за себе. Плагијатима се задовољава форма, а суштина изоставља и то је, отприлике, начин како се то ради на високим и још вишим школама Српске. Лоши - због ниског стручног знања аутора, или намјерно лоши – писани само због зараде, штампају се приручници - Веселе свеске, са још лошије преведеним и, по скраћеном поступку, скресаним чланцима; скриптама, по којима су, углавном, данашњи студенти и приморани да уче

    Такву једну скрипту – упутство за кориштење неког програма за статистичка истраживања, имао сам прилике и лично да видим - ма, шта да видим - него и листам. Да је веселица намијењена почетницима рада на рачунару, ни пола муке, али је, на жалост, намијењена зрелим људима – студентима, који ускоро треба да преузму одговорност и вођење овог дозлабога уништеног и осиромашеног друштва. Не вријеђа ли ово здрав разум свих нас; или, још непокварене мозгове будућих инжењера, сигурно разара? Да иронија буде још већа, ова Весела свеска је прихваћена и као научни рад - услов, за избор ванредног професора - предавача предмета Информатика на АГГ факултету.

    Сам назив књиге, «Аналитичко-статистичке технике у савременом истраживању», и није тако обесхрабрујући, колико је сам садржај сумњиво «поучан» за студенте овог и било којег факултета. Такође, оригиналном називу програма - Statistical Package for the Social Sciences Software, одакле је све и преписано, нема се шта приговорити, под условом, да се користи у Заводу за статистику или Социјалну помоћ.

    Све саме сличице; мале сличице, једна до друге; сличице и мало текста, лоше копираних са електронског упуства поменутог софтвера, намијењеног за статистичке анализе, броја рођених, броја умрлих, броја срчаних болесника… броја без броја. Ово научно дјело се бави објашњењима типа: како унијети податке, како нумеричке, а како алфанумеричке. Надаље, кад се унесу жељени подаци – мудро савјетује аутор - све што треба знати, је кликнути “Ентер” и, неки резултат се добије. Изгледа да ова скрипта и није превише поучна?

    Овај начин писања научних дјела, најбољи је начин како учинити медвјеђу услугу сиромашним студентима, којима је једино и истински стало до стицања знања. Само Са-знање Сиротињу Спашава! Само оним студентима - којима су тата или мама већ обезбиједили богаство на «демократски» начин; студентима, који не морају никад и ништа више радити и који се боре само за добијање “папира” – биће од користи оваква професорска научна дјела. Ово је начин, како богати студенти јефтино долазе до диплома, са мало или нимало, труда и знања. Имају све, само им фали титула! Истовремено, ово омогућава професору, да му његово научно дјело, на лак начин, обезбиједи солидну зараду. Сем сиромашних студената, изгледа, сви профитирају.





    Коментари
     
    Правда, 14.02.2013. 21:49:34 [68094]
    Одличан чланак! Међутим, било би много боље да су наведена и имена "поштованих" професора. Куповина диплома и испита је позната прича, као и прича о "научним радовима". Криминал се увукао у сваку пору друштва. Има ли спаса, народ се пита?
    Храст, 14.02.2013. 23:05:31 [68097]
    Чланак је предуг, површан и непотпун, поготово уводни дио!ПРАВДА изгледа не зна, или неће да зна, ко су "поштовани професори". Је ли могуће да не знате? Погледајте сајт Универзитета у Бањој Луци!? Да и Ви нисте један од њих, па желите да се неки "прозову" а да на Вас "забораве"?
    Ако је "позната прича" - куповина диплома и испита - је ли Вам познато да је неко од "поштованих" професора одговарао? Јесте ли некога покушали пријавити? 
    Спас постоји, само га морамо препознати и истражити! Али то не може било који појединац, па ни већа група! Аутор чланка написао је "Само Са-знање Сиротињу Спасава", али у овом случају то није довољно! Можда је боље "Само Слога Сиротињу Спасава"!?
    Bojan5150, 14.02.2013. 23:13:49 [68098]
    Milenko baš voli da vozi pod ručnom.
    Комшија, 15.02.2013. 09:25:49 [68113]
    Do sada je najlakse bilo reci kako su privatni fakulteti najobicnija sprdacina ali to je manji problem. Problem je sto je nase trziste rada negdje u magli, odnosno ne postoji. Da ima posla, oni koji su protrcali kroz fakultet ne bi imali sanse protiv onih koji imaju znanje. Medjutim, svakog dana dolazimo do saznanja da su na javnim univerzitetima uslovi za rad, kriterijumi, kvalitet nastave sve losiji. Oni umjesto da iskoriste priliku (a imali su sve uslove za to)da ponude jos vise i jasno se diferenciraju od privatnih fakulteta, postaju sve slicniji njima.
    sasa, 15.02.2013. 10:50:08 [68122]
    Valja ponoviti:
    "Одличан чланак! Међутим, било би много боље да су наведена и имена "поштованих" професора."
    Advokat, 15.02.2013. 12:48:16 [68142]
    Ако је закон рекао да се формирају приватни факултети није проблем, закон је закон.
    Оно што треба да уради ова држава је ревизија свих диплома издатих у Котор Варошу и осталим сумњивим мјестима, као и ревизија свих диплома, постдипломских и докторских студија код нас и у Србији.
    Зар није необично да напрасно људи одлуче да заврше магистарске и докторске студије, као и да бриљантно то заврше за двије, три године?
    Како то да су то обично људи који су на неким функцијама од локалног до државног нивоа?
    Конкретно, све хитно испитати, направити законски оквир да остану без посла сви који су дипломирали на приватним факултетима а раде у државној служби.
    Мало радикално али они свакако имају новца на претек, једна докторска дисертација у Новом Саду 10.000 еура.
    Хоћете правну државу, како је направити ако се не подвуче црта?

    Долази ново вријеме!, 15.02.2013. 15:12:04 [68165]
    Овакав чланак треба "раширити" по Свијету! Покушај!? Биће спаса!
    Комшија, 15.02.2013. 19:04:36 [68185]
    Ne mozes kaznjavati one koji su na privatnim fakultetima stekli diplome. Razlog je jednostavan, stekli su ih u skladu sa zakonom. Krivci nisu oni, nego oni koji su dozvolili da se na takav nacin dolazi do akademskih zvanja. Kada se uspije njima dokazati krivica, onda se tek moze govoriti da je vrijeme za ponistavanje pojedinih diploma. Posto se na drzavnim fakultetima takodje lagano sve srozava, ponavljam da ce jedino trziste rada biti mjerodavno ko zna a ko ne zna da radi. Nadam se da ce drzavni fakulteti vratiti povjerenje koje polako ali sigurno gube...
    Долази ново вријеме!, 16.02.2013. 13:33:14 [68241]
    sasa, 15.02.2013. 10:50:08 [68122]
    Valja ponoviti:
    "Одличан чланак! Међутим, било би много боље да су наведена и имена "поштованих" професора."
    Ако стварно "нисте способни" да претражите сајт УБЛ, помоћи ћу Вама и осталим које то занима:
    1. Декан АГФ (или АГГФ!? - нови Статут УБЛ), "незамјењиви стручњак на Факултету, у граду Бањој Луци, у Републици Српској и у региону", ред. проф. др Миленко Станковић, диа.
    2. "Гуру правних наука, бањолучког међународног права" је декан Правног факлутета, академик проф. др Витомир Вито Поповић.
    3. Аутор ван.проф. др Љубиша Прерадовић, предавач предмета Информатика на АГФ, мудри је савјетник, "Кад се унесу жељени подаци – све што треба знати, је кликнути “Ентер” и неки резултат се добије", 
    4. Ректор УБЛ, ред. проф. др Станко Станић, кажу трећи мандат заредом!? Иначе, зет декана Економског факултета УБЛ или је обрнута родбинска повезаност?! (Нека неко провјери, нема на сајту УБЛ!?).
    Добро би било да прочитате и:
    "Уторак, 26 јун 2012. год., 14:49 часова, 
    Ми, представници универзитета у Републици Српској, Уније студената Републике Српске, Министарства просвјете и културе Републике Српске и Министарства науке и технологије Републике Српске, окупљени у Палати Републике под покровитељством предсједника Републике Српске господина Милорада Додика, доносимо
    П О В Е Љ У
    о унапређењу науке, образовања, услова студирања и укупних односа на универзитетима Републике Српске.
    Овом Повељом желимо промијенити друштвени положај и утицај високог образовања, а посебно:
    Обезбиједити боље услове за бављење науком и боље услове студирања.
    Доношење модерних наставних планова и програма, прилагођених потребама тржишта.
    Обезбиједити транспарентност рада високошколских институција и контролних органа у високом образовању.
    Сузбити корупцију у свим процесима рада високошколских институција.
    Елиминисати негативну селекцију избора наставног особља и спријечити непотистичко давање предности при избору.
    Подићи међународни углед универзитета у Републици Српској."
    B-)
    Правда, 16.02.2013. 18:41:03 [68258]
    Зар не би било довољно за "надлежне": инспекција, тужилаштво... да реаују и предузму нешта само читајући коментар "Долази ново вријеме!"?

    REPUBLIKA SRPSKA - LIČNI STAV

    romanijapres | 16 Februar, 2013 19:31

    Урушавање Републике Српске

    Миленко Вишњић је завирио у свој историјски приручник и донио кратак преглед живота Републике Српске.

    У периоду од 1992 – 1995. године, Република Српска је била стварна и независна држава, контролишући, у тим ратним годинама, територију од око 70% БиХ.

    Послије Дејтонског споразума, Српској је додељено 49% територије БиХ. А, послије “промјена” у власти Српске, одласком предсједника Радована Караџића и доласком Биљане Плавшић на његово мјесто и нешто касније, доласком Милорада Додика за предсједника Владе, 1998., Српска почиње да попушта Западу – преносећи своје уставне надлежности Сарајеву, углавном милом, а нешто силом и вољом Високог представника. Продаја ресурса је од посебног значаја, као посебна владина научна дисциплина у уништавању Српске.

    Кратка историја

    Кроз своју историју, данашња Српска смјештена је на дијелу некадашње територије Краљевине Илирије, Римског царства, Хунског царства, Краљевине Острогота, Краљевства Лангобарда, Византијског царства, Краљевине Авара, и дио средњовјековне српске, хрватске и босанске државе, Бугарског царства, Краљевине Мађарске, Отоманског царства, Аустро-Угарске и, на крају, прве и друге Југославије.

    По попису из 1865. године, већинско становништво у БиХ било је православно - Срби; заступљени процентом од 46,3%. Сличан однос, у оквиру етничке структуре на простору БиХ, биљежи и посљедњи аустроугарски попис из 1910. године, са 43,4% православног становништва. У периоду између два свјетска рата, 1921. и 1931. године, те и у већем дијелу послијератног периода, 1948., 1951. и 1961. године, српско становништво је било и даље већинско. Али, већ пописом из 1971. године, етничка структура становништва БиХ се мијења на штету Срба. У бившој СР БиХ, Срба има мање него у претходним периодима - неких 37,2%. Пописом, непосредно прије националног сукоба, проценат Срба је био и још мањи, око 34%.

    Стварање Републике Српске

    За вријеме политичке кризе у Југославији и послије одласка Словеније и Хрватске из заједничке државе, 24. октобра 1991., оснива се Скупштина српског народа, као представничко тијело Срба у БиХ. На референдуму, одржаном 9 и 10. новембра 1991., са питањем “желите ли остати у Југославији”, плебисцитарно је прихваћен останак у старој домовини.

    Уједињујући четири, претходно створене Српске аутономне области – САО: Босанска Крајина, Семберија, Романија и Херцеговина, посланици, припадници српског народа, проглашавају - 9.01.1992. године - Српску Републику Босну и Херцеговину; датум, који ће се убудуће узимати као рођендан Српске Републике Босне и Херцеговине, а касније и као рођендан будућег ентитета Република Српска. Ускоро затим, 28. фебруара исте године, доноси се и први Устав Српске.

    Уставом је предвиђено да државна територија обухвати, не само поменуте САО и општине са већинским српским становништвом, него и мјеста у којима су Срби мањина, али, ако је у тим подручјима, у Другом свјетском рату, над њима учињен геноцид. Између 29. фебруара и 2. марта 1992., муслиманско-хрватска коалиција организује референдум о независности БиХ. Срби бојкотују излазак, правдајући тај чин неуставним, због игнорисанања српског вета приликом доношења одлуке о референдуму.

    Крња власт тадашње БиХ, проглашава независност, 5. априла 1992. године. Шестог априла 1992., ЕУ и формално признаје самосталност БиХ. Реакција Срба, на проглашење самосталности БиХ, 7. априла, била је проглашење одвајања од БиХ и припајање СФР Југославији, само два дана послије проглашења независности, новостворена Република се проглашава дијелом југословенске заједнице.

    У мају мјесецу, Скупштина је усвојила шест “стратешких циљева” и донијела одлуку о оснивању Војске Републике Српске - ВРС. На крају истог мјесеца, послије повлачења ЈНА, Скупштина одређује Ратка Младића за команданта ВРС. Српска Република Босна и Херцеговина, 12. августа 1992., године, одбацује дио дотадашњег назива – Босна и Херцеговина - и једноставно постаје Република Српска, касније углавном, само Српска. До почетка ратне 1993. године, ВРС је већ имала под својом контролом 70% територије БиХ.

    Дејтонским мировним споразумом, потписаним 21. новембра 1995., Српска добија 49% територије БиХ. Република Српска је имала све атрибуте државности, укључујући и војску, и заставу, и грб и царину и... За Србе, Република Српска је била и остала једина гаранција опстанка на просторима БиХ, а то им је поменути мировни споразум гарантовао. У име српске стране, споразум је потписао предсједник Србије, Слободан Милошевић. Међутим, Хашки суд је 24. јула 1995., подигао оптужницу против предсједника Српске, Радована Караџића и команданта ГШВРС, генерала Ратка Младића. Послије ових оптужница, Српска је кренула у суноврат.

    Пренос надлежности и продаја ресурса

    Због кризе настале подизањем оптужница против Радована Караџића и Ратка Младића, 1996., Биљана Плавшић, као потпрeдсједник Српске, преузима мјесто предсједника. Биљана Плавшић, у својим настојањима да „отвори“ Српску, и ослободи је утицаја тзв. "паљанског руководства СДС“, има снажну подршку Запада, али, богами, и Додиковог још слабог и дво-посланичког СНСД-а.

    Предсједник Биљана Плавшић је распустила Народну скупштину Републике Српске и расписала ванредне парламентаре изборе, који су одржани упоредо са локалним. Непосредно након формирања новог сазива НСРС, Биљана Плавшић, за мандатара Предсједника владе Републике Српске, именује Милорада Додика. Коалиција Слога је спремна да влада.

    На засиједању НСРС у Бијељини, нова коалициона влада, на челу са Милорадом Додиком, изабрана је 18. јануара 1998. године. Предсједник Владе постаје личност из странке која је у том тренутку имала само 2 посланика у НСРС. Исте године, 1998., одржавају се још једни парламентарни избори, на којима је, за предсједника Српске, побједу однио Никола Поплашен, и он, такође, повјерава мандат Милораду Додику. Милорад ће владати “у цугу” до 20. јануара 2001. године.

    Овим Плавшићевим и Додиковим “демократским” промјенама, започетим 1998. године, почиње смањивање и Српске; смањивање површине њене територије, смањење надлежности, смањење броја институција… У марту 1998., смијењен је пресједник Никола Поплашен и донешена лоша арбитражна одлука за Брчко. Исте, те 1998. године, уведене су и заједничке аутомобилске таблице, укинут динар као платежно средство у Српској, укинута царина РС и уведена јединствена Државна гранична служба (ДГС), повећан број министара у Савјету министара… Заједнички пасоши се уводе у 2000. години. Војска ће се, са нешто већим напорима, укинути нешто касније – званично 1.1.2005 године.

    Војска РС је “угашена” за време предсједниковања Драгана Чавића (СДС, предсједник од новембра 2002. до новембра 2006. године), Војска Републике Српске је ушла у састав Оружаних снага БиХ, под називом - Трећи пјешадијски пук „Република Српска“. Такође, укинути су и Генералштаб Војске Републике Српске, као и Министарство одбране Републике Српске. Због коректности, преношење ове надлежности, предвиђено је Дејтонским споразумом. Било је и неких других, али је њихов број занемарив у односу на број оних непотребно и додворнички поклоњених и оних које ће се поклонити у овој свеопштој глади и пометњи.

    И данас, док ово пишемо, нека од мало преосталих надлежности се, можда, тајно преноси. На примјер, многи од нас смо се чудили кад смо случајно чули или прочитали да је давно основано заједничко јавно предузеће Електропренос. “Случај” Брчко, коначно је окончан 1. децембра 2011., када је влада Милорада Додика ставила свој коначан потпис на документ који брише границу Српске, која је била повучена кроз то подручје, пресјецајући тако Српску на два дијела – Источни и Западни. Уморни су људи више од тога, кад ће и шта и коју надлежност пренијети влада.

    Продаја ресурса

    Има и других и можда погубнијих начина преношења надлежности – слабљење Српске и продаја природних ресурса, као што је давање у концесије свега и свачега, укључујући ријеке, на примјер, ријеку Дрину, концесије шума Српске, Пољопривредни комбинат у Лијевчу пољу, ПК у Семберији или, ко зна да ли је више ишта и остало “грунтовно и на име” Републике Српске. И, тако дође некад неко вријеме, кад паметан заћути, будала проговори, а фукара се јако, јако обогати. А, чувати сјећање да су некад и на овим просторима постајале и неке фабрике, било би равно носталгији за прошлогодишњим снијегом.

    Према истраживању Галуповог института, извршеног између 25. јуна и 19. јула 2010., 90% грађана Републике Српске се изјаснило да би жељело да се Српска издваји из Босне и Херцеговине и припоји Србији. На жалост за оне од 90%, била су то пуста обећања о референдуму, тада и сада актуелне власти и тешка злоупотреба осјећања грађана Српске у њиховој љубави према матици, а све то, само и због предизборног маркетинга.

    По подацима Завода за статистику Републике Српске, број становника Српске је у сталном паду, што због глади, што због жеђи, што боси, што голи. Изгледа, гледајући како је јадна економија Српске, неће преостати нико ни да се издваја од било кога - па ни БиХ, нити да се прикључује, било коме - па ни матици Србији. А тек у мајци Србији; како се тек тамо-овамо штити држава, не треба ни коментарисати!?


    Извор: Фронтал.СРБ    

    Кључне ријечиМиленко Вишњић




    Коментари
     
    Ветерани РС, 08.02.2013. 09:35:15 [67278]
    Текст достојан дивљења за труд и историографску систематичност. Не знам по ком уџбенику наши ђаци уче историју, али ево им одличног текста.
    buddha, 08.02.2013. 10:34:24 [67281]
    Ovaj tekst treba dijeliti BESPLATNO narodu na ulici, a snsd bimbonjicama zalijepiti na čelo. 

    Dosta je laži i pljačke, mora da se odgovara za učinjenu štetu!
    rammstein, 08.02.2013. 10:35:41 [67282]
    Браво, коначно једна прецизна анализа. Од свега наведеног, а везано је уско за муњевито пропадање наше привреде нарочито ове у Источној Српској узрок је ваш ово:
    1998. укинут динар као платежно средство у Српској.

    Сва наша привреда и привредни субјекти били су наслоњени на српско тржиште, једноставно ко један организам, кад је несретник додик протјеро српски динар 1998. почео је општи колапс привреде ових простора. Једно за другим падали су у банкрот, блокаду рачуна, стечај и нестанак већа и средња предузећа, а мале занатске радње нису биле у могућности да одрже привредни ток и запосленост на дотадашњем нивоу.
    prijedor, 08.02.2013. 10:38:18 [67285]
    Tekst je dobar, a sve napisano je vidljivo golim okom , sve smo osjetili na svojoj koži, i po svojim ledjima. Nažalost, svi su izgledi da nam crnji i teži dani tek dolaze. 
    Tako je projektovano, a naši gadovi odradili brže i sistematičnije nego što je od njih traženo. 
    Nemamo mi većega neprijatelja od naših neprijatelja.

    Izdali su i prodali, i mrtve, i žive, i još nerodjene.
    slavija, 08.02.2013. 12:11:17 [67299]
    Са једног другог портала, анонимног члана!


    ...lucifer svoga slugu podigne do nebeskih zvezda da mu pokaže i da doživi sve slasti ovog sveta.ali ga kada,izvrši sve luciferove zadatke,i kada se uzivi da je bogat-moćan kao bog,kome je sve na svetu zemaljskom postalo dostupno.biva otpušten sa nebeskih zvezda,kao ispušena muštikla.ali bez padobrana.na njegovo mesto dolazi nova zamena.danas su se lucifer i sluge njegove kao jude srebroljubci,mađijama,mahinacijama,krađom,prevarama,lihvarenjem itd,dokopali ogromnih zemaljskih moći.novca,oružija,nauke,elektronskih tv medija,rudnih energetskih,poljoprivrednih,prehrambenih bogatstava,medecine,farmacije,kulture,umetnosti,filmske industrije itd.i sve te sile uprežu ka jednom luciferovom cilju...
    slavija, 08.02.2013. 12:26:26 [67302]
    Ало "БОРС", имате ли ви ишта касти. Када ће те изаћи из оквира "ловачко-риболовачког удружења", па се мало "огласити". Или је и по вама све потаман.
    Време је да заиста укључите "црвену ротацију", и да се мало провозате Републиком Српском. Скини онај каубојски шешир Ћургузе...
    sasa, 08.02.2013. 12:52:23 [67303]
    Dugo vremena je ovdje bilo primenjivo :
    "Car je go - i niko to ne vidi"
    Ovakvi clanci, te generalno slobodniji protok informacija su doveli do saznanja i sirih masa da je "CAR" stvarno go i da ce "njegova golotinja" ne samo nas nego i buduce generacije skupo kostati...
    krkan, 08.02.2013. 15:01:30 [67320]
    dobar pregled,jedino ne spomenu pljačku,zločine,prodaju krajine i sarajevske periferije,idiotsko kalkulisanje tokom rata,komplet rukovodstvo u bajbuku(ovo sadašnje će tek biti ali po drugom osnovu),odlazak najboljeg dijela stanovništva(ovde ne mislim na protjerane),pogubnu seljačko-šibicarsku politiku,odricanje od svoje zemlje,istorije i dobrog dijela naroda
    jabuka, 08.02.2013. 15:09:46 [67322]
    Ово је текст који је све ове године требало читати на академијама и прославама Републике Српске, али главни актер зла је и главна личност ових докумената, па је јефтиним певаљкама славио са својим слугама.

    Ево и објашњења зашто ни данас нема ни пописа становништва, ни пописа имовине, ни уређених земљишних књига и грунтовница, а ни утврђене међуентитетске границе.
    Ко зна на каквим клозет-папирима су ови велеиздајници већ подјелили српску земљу и уништили народ.

    Симо П. Ороз, 08.02.2013. 15:29:04 [67326]
    ''У периоду од 1992 – 1995. године, Република Српска је била стварна и независна држава''

    Јесте, ал'у курцу. Све се питало Милошевића.

    ''А, послије “промјена” у власти Српске, одласком предсједника Радована Караџића и доласком Биљане Плавшић на његово мјесто и нешто касније, доласком Милорада Додика за предсједника Владе, 1998., Српска почиње да попушта Западу ''

    Није тачно. Највише надлежности је пренесено за вријеме власти ПДП-а, затим СДС-а, а тек су неке, и то силом, пренете за Додикове власти.

    ''Због кризе настале подизањем оптужница против Радована Караџића и Ратка Младића, 1996., Биљана Плавшић, као потпрeдсједник Српске, преузима мјесто предсједника.''

    Још једна неистина. Биљана Плавшић је побиједила на изборима што значи да није дошла на предсједничко мјесто са мјеста подпредсједника. Ту нечасну ствар је урадио једино Мирко Шаровић, замијенивши Поплашена, јер, иако је изабран у пакету са њим (тада се тако бирало) није подијелио Пплашенову судбину.

    Даље немам живаца читати. Непрецизна, тендециозна, и штонерећи глупа прича без икаквог смисла. Једном ријечју памфлет којим се могу одушевити Рамо, Буда и још пар непоменика.
    сутјеска, 08.02.2013. 15:31:37 [67327]
    Наравно да је Вишњић у праву као и други који упорно указују на овом порталу да се морају сачувати природни ресурси.
    Као симпатизер зелених морам да кажем да је Еколошка партија РС својим чврстим ставом по овом питању једина од свих политичких партија па и удружења грађана исказала храброст да се супростави у овом кључном историјском моменту последњој пљачки народа под плаштом великих инвестиција.
    Зауставити одмах све уговоре о концесија ради спашавања народа и државе.
    Испитати правну и економску оправданост свих концесија.
    То је оно што треба да ради Босић,Иванић, Чавић и остали који се нуде као спасиоци, то је оно што треба они да раде следећих дана прије него се потпишу катастофални уговори.

    Симо П. Ороз, 08.02.2013. 15:37:42 [67329]
    сутјеска, 08.02.2013. 15:31:37 

    ''Зауставити одмах све уговоре о концесија ради спашавања народа и државе.''

    Онда лијепо објасни на који начин да искориштавамо наша природна богаства. Држава више не може правити фабрике и централе, инвеститори неће да улажу ако им се не да концесија која је за њих сигурност улагања.
    Шта је треће?
    Glas Naroda, 08.02.2013. 15:56:22 [67332]
    Република Српска се урућава пљачкашком бандитском приватизацијим и продајом и отимањем од народа његових природних ресурса. Нема бољег начина да се РС уруше него ширењем и продубљивањем сиромаштва у народу, незапосленошћу, глађу, болешћу и изумирањем. Преко сто хиљада људи је умрло пријевремном смрћу након систематског бандисткаог уништавања привреде, када су остали без предузећа у којима су цео живот радили. Остали су на улици и радници и њихове породице. Са лица земље је збисана сва она сила индустрија која је мукотрпано стварана 5о гидина. Размере пљачке су незамапљене у историји ових простора, а још увек нико није на суду одговарао за овакве размјере пљачке.
    buddha, 08.02.2013. 16:22:13 [67336]
    Симо П. Ороз, 08.02.2013. 15:29:04 [67326]

    Des' Simaga, jesu li to opet pustili internet u Jakeš? :)
    Glas Naroda, 08.02.2013. 16:40:27 [67343]
    Инвеститори моги само сам минималном каматом да добијуиспоручену електричну енергију за зложени капитал у иградњу термоелектране, тако се ради у Федерацији БиХ. Ко још у Федерацији поклања своје рудније. 
    Иначе је исплативије подићи кредит па градити термоелктране
    Треба видети како Хрватска гради трећи блок од 230 MW у Сиску. Нигде нико не даје руднике и ријеке под концесију 40 годиана колики је радни век термоелектране. То само има у Републици Српској. Власти се жури да до краја мандата све преда у руке станцима а народ да остави у колонијлном ропству, да му буду отети природни ресурси, под видом станог инвестирања. Срано инвестиреање је када се за улоћени капитал добилје поврат у произвденој роби, а не поврат који је 70 пута већи, што је случај са давањем рудника под концесију.
    Mr Biggy, 08.02.2013. 17:00:18 [67348]

    "Овим Плавшићевим и Додиковим “демократским” промјенама, започетим 1998. године, почиње смањивање и Српске; смањивање површине њене територије, смањење надлежности, смањење броја институција… У марту 1998., смијењен је пресједник Никола Поплашен и донешена лоша арбитражна одлука за Брчко. Исте, те 1998. године, уведене су и заједничке аутомобилске таблице, укинут динар као платежно средство у Српској, укинута царина РС и уведена јединствена Државна гранична служба (ДГС), повећан број министара у Савјету министара… Заједнички пасоши се уводе у 2000. години. Војска ће се, са нешто већим напорима, укинути нешто касније – званично 1.1.2005 године."

    Ово је страшно...лоша арбитражна одлука?Је л' зна ико од вас шта је арбитража?Де факто судска пресуда!Откуд арбитража за Брчко?Додик је покренуо?

    Уведене заједничке таблице?ДГС?Је л' има игдје држава без ДГС-а?Без пасоша?

    Пре текста сам прочитао коментаре,гледајући ко позитивно пише,било је јасно...има се приговорити на хиљаде начина постојећим и бившим власти,али ово су бесмислице.

    сутјеска, 09.02.2013. 00:21:31 [67404]
    Слушај пијевац или ороз, много га ти, овај Биги и херцтреф овдје мутите, предпостављам да се ради о истој личности која држи срну.

    Доста је прављења јавног мијења да су политичари сви исти.
    Можда то можете рећи овој јаловој опозицији која у својим редовима има оне који ће одговарати по закону као и многи из позиције, плус разни мешетари који су се од рата до данас добро накупили народне имовине.
    Симпатије према Еколошкој партији нису само идеолошке природе са моје стране.
    Погледајте шта су и како причали и указивали свих година како су се појавили.
    Оваква позиција нема шансе да остане још дуго на власти,значи идете сигурно ма шта писали, саопштавали или покушавали направити.
    Прави проблем је опозиција јер стално лутају између партијских интереса, репова које вуку док су били на власти 
    и идеје како да се уједине.
    Нови људи, ново вријеме, ваљда ће уз Еколошку партију стасати неки јак СНС уз подршку Београда, то је оно што треба РС.
    Због нових вјетрова, части и идеје, треба многи да се придруже таквим партијама јер лични интерес сваког појединца може се постићи само кроз радикалне промјене људи уз поштовање закона, односно коначно функционисање правне државе као што је урадила Србија.
    goxystres, 09.02.2013. 01:00:50 [67407]
    Не дијелите се више ни по чему,а поготово по странкама!Требају нам поштени и спремни људи који ће радити поштено послове које захтјевају радна мјеста јавних функција,морални,искрени и одговорни.Ако се будемо дијелили по било чему успијех ће изостати јер сама подјела носи већ вид реваншизма,што значи наставак рушења свега у доказивању ничега.Кад почне доказивање у раду и у позитивним резултатима рада ка боњем свима,онда ћемо се доказивати и успјех ће бити на задовољство свих.
    сутјеска, 09.02.2013. 11:27:32 [67427]
    Хало гокси, шта си ново рекао?
    Наравно да нам требају такви људи, али како мислиш да добију шансу, није ваљда да ће ове власти као и оне прије њих дати таквим право да управљају у њихово име?
    Нажалост или на срећу вишепартијски је систем, мора народ дати шансу на изборима оним који су доказано морални и доказано способни да преузму одговорност.
    Зато поштујем људе из Еколошке партије који су од првог дана појављивања понудили сасвим нови начин понашања и размишљања у политици и привреди и који су остали доследни својој причи.
    Симо П. Ороз, 09.02.2013. 12:01:06 [67430]
    сутјеска, 09.02.2013. 00:21:31 

    ''Слушај пијевац или ороз, много га ти, овај Биги и херцтреф овдје мутите''

    ''Нови људи, ново вријеме, ваљда ће уз Еколошку партију стасати неки јак СНС уз подршку Београда, то је оно што треба РС.''

    Е сад те набијем на црвенбан. Како ћеш јадо са СНС кад су они ти који су дали дозволу да се истражује никал око Мокре горе. Какав си ми ти курчев еколог. Што не дигнеш глас против напрдњачког министра који, без обзира на протесте народа спроводи свој план. Све док Србију не претвори у Норилск (ако знаш шта је то).http://www.magacin.org/tag/nikal/
    Disident, 09.02.2013. 12:30:04 [67435]
    Република Српска ???? Шта је то,каква је то република?Настала је жртвујући своје најбоље синове и кћери у рату зарад како се касније а и сад испоставило личне користи и интереса мафијашких група ,некада СДС-а,после тога појавише се и СНСД,ПДП,СП,СДП,ДНС,СРС,неке странке као СДС,СП,СРС,се подијелише на мање интересне групе као СзДС,ДП,СРС РС,НСП и тако укруг већ 20 година,они на почетку крадуцкају,краду,сад отимају а све зарад нашег "Србског спасенија".Накраше се тако наши спаситељи,сад кад неста крађе почеше да продају ову нашу напаћену земљу,а ми ,ми ћутимо и гледамо,гледамо како нам дјеца постају робови,гледамо како се пријератне фукаре од уличара под плаштом заштите народних интереса преобратише у робовласнике и политичаре,носиоце "развоја " наших општина.Јуче актуелни премијер обилази раднике у приватној дрвнопрерађивачкој индустрији у Фочи,радници сретни,температура радна у погонима дебело у минусу,они обучени као да у хладњачама раде а премијер задовољан,после приказују шета премијер по бившој фабрици са успјешним привредником,оба весели насмијани,премијер наравно задовољан.А ми,шта ми .ми ћутимо и гледамо,гледамо како борци моле тамо неког Египћанина (који је финансирао и финансира њихове непријатеље из рата) да раде за 500 КМ по 9 сати у условима који су недостојни људи,гледамо како нам се предузетник и премијер смију у лице и ћутимо,ћутимо.Препустили смо им се и као онај чича из Херцеговине кад усташа хоће да га коље са миром каже "САМО ТИ ДИЈЕТЕ РАДИ СВОЈ ПОСАО",гледамо у њих и пуштамо их да раде свој посао.........
    Mr Biggy, 09.02.2013. 13:01:03 [67442]
    goxystres


    Свакако нам поделе штете и да мора постојати минимални консензус око националних интереса.

    То је ипак немогуће у ситуацији када је друштво архаично,заостало и када неки живе у периоду од Косовског боја па до после Другог светског рата,немајући додира са данашњим светом.

    herc64, 09.02.2013. 13:45:52 [67453]
    sad je meni jasno zasto bigi herctref simo iex bigeruju u 4 smjene predpostavljam da je i pred njihovim vratima zaigrala mecka http://www.banjalukain.com/front/dodikova-imovina-stavljena-pod-istragu-na-udaru-kontroverzna-privatizacija-komgrap-a B-)
    Mr Biggy, 09.02.2013. 13:56:56 [67459]
    herc64

    Ти си стварно идиот.Који је теби,ја сам мислио да ти имаш нешто у тој тикви...



    herctref, 09.02.2013. 14:10:28 [67467]
    herc64 sigurno nema ništa u glavi, osim sindroma samohvaljenja .Da ima nešto u glavi ne bi radio to što radi danas u Trebinju i okolnim gradovima.
    Ovaj njegov link je vjerodostojan koliko i to da ja kažem da Vučić zna gdje je Šarić. Ali i da je vjerodostojan ja bih bio sretan jer se krenulo u pretres imovine svih političara od rata pa do dana današnjeg. 
    Ovi što kažu da je Dodik za sve kriv nisu ništa drugo do gomila neobaviještenih hoštaplera koji čitaju samo "linkove" koji njima odgovaraju a i ne čuju ni drugu ni treću stranu. Za križu u RS su krivi svi predsjednici republike od Karadžića do Dodika i svi predsjednici vlada koji su imali mandat od 1992. do danas.
    herc64, 09.02.2013. 14:19:02 [67468]
    herctref, 09.02.2013. 14:10:28
    pa zar ti prije par dana ne napisa da je lopovluk isao eksponencijalnom funkcijom od 91?a sad pises da su svi isti ?ili mislis da je eksponent 1?
    сутјеска, 09.02.2013. 14:42:03 [67475]
    Колико сам ја упознат а и сва јавност у РС, Еколошка партија има свој програм и аутентичан став зато ми се и свиђају.
    Оно што ја тврдим и стојим иза тога је да би добро било да се организује још једна снага у РС од остварењних некомпромитованих људи којима би народ могао дати повјењење.
    Сад што највише шанси има СНС ако се добро организује и на чело доведе јаког и харизматичног човјека као што га ми имамо, тим боље по њих.
    Колико ја видим,вама би позициони браниоци одговарали више они који су прије вас били у власти зато што их имате у шаци.
    Симо П. Ороз, 09.02.2013. 14:46:20 [67477]
    Сутјеска не сери. Као еколог изјасни се о никлу или ућути, нене ти.
    herctref, 09.02.2013. 14:51:39 [67481]
    Vidi herca64-matematičara u pokušaju.
    Rekao sam baš to.I ne znam gdje si pročitao da sam rekao da ovi danas manje ili isto kradu od prethodnih, naravno nigdje.
    A ti to tvoje matematičko znanje si trebao prosipati profesorima na fakultetu a ne ovde.
    Reakcija, 09.02.2013. 14:53:07 [67482]
    A jel se vi prepucavate ko je manji lopov ili sta.
    сутјеска, 09.02.2013. 15:06:04 [67485]
    Ко паметан може поставити људима који брину о будућности нас и наше дјеце питање да се изјасне о нечем што ће донијети зло српском народу као што је ова будалаштина коју мајмуни из надлежног министарства у Србији покушавају провести? 
    Ваљда се то подразумијева да сам против, али није твој циљ да се ја изјасним о томе,него да скренеш причу са последње пљачке која само што није извршена у РС и да мало пецнеш СНС.
    herc64, 09.02.2013. 15:07:52 [67486]
    herctref, 09.02.2013. 14:51:39 
    polozio sam sve matematike na faksu a ti nijednu prema tome bar o tome nemojB-)
    ELEKTRONSKI I STAMPANI MEDIJI | Permalink | Dodaj komentar | Trekbekovi (0)

    O ŠUMSKOJ MAFIJI

    romanijapres | 13 Februar, 2013 09:15

    Kad se kralo nije bilo mnogo,a kad daju - previše im !

    Objavljeno: 05. februar 2013.

    sume522013 1

    Oštre reakcije na najavu smanjenja rente opštinama od „Šuma RS“ - U mnogim lokalnim zajednicama, smatraju da se iza inicijative za smanjenje naknade od „Šuma RS“ krije namjera da se skrene pažnja sa pravih problema u Šumama i prikriju kriminalne radnje.


    Rezovi

    Jedan od prvih poteza generalnog direktora Šuma RS po preuzimanju dužnosti bila je najava kresanja izdvajanja za lokalne zajednice na ime korišćenja šuma. Jakov Galić, u pokušaju da spasi ono što se može nakon decenija pustošenja šuma, najavljuje uštede po tom osnovu od oko 10 miliona KM. U međuvremenu, u parlamentarnoj proceduri trenutno se nalazi Nacrt zakona o izmjenama i dopunama Zakona o šumama RS u kojem nije predviđeno smanjenje ove naknade, ali se već zna da će, kad zakon u formi prijedloga dođe pred poslanike, socijalisti amandmanski i tražiti smanjenje sa deset na pet odsto. U obrazloženju ovog amandmana se navodi da procenat naknade treba uskladiti s onima u okruženju, kao i da će predložena naknada i dalje biti veća nego u susjednim zemljama.

    Vlada RS je, navodno, planirala da u Nacrt zakona smanji ovu naknadu, ali to nije učinila jer je bila svjesna da bi bez nje bila ugrožena finansijska stabilnost pojedinih opština. Ideju o drastičnom smanjenju naknada u mnogim lokalnim zajednicama smatraju žestokim udarom koji pojedine opštine može odvesti u bankrot. Ako poslanici usvoje ovaj amandman, što se već ocjenjuje kao sasvim izvjesno, više opština u RS kojima naknada od Šuma RS predstavlja glavni izvor prihoda; moraće da izvrši rebalans svojih budžeta.


    Piljić: Renta mora da ostane 10 odsto, a oni neka traže rješenje za svoje probleme

    Tako zamjenik načelnika Šipova, Dule Piljić, kaže da bi ovim opštinski budžet bio manji za oko 700.000 KM.

    -Mi smatramo da dubioza u Šumama RS nije izazvana rentom, nego se radi o lošem poslovanju, sistematskom uništavanju šuma od 2007. Organizacija šuma je primjer kako nešto ne treba organizovati! Piljić pritom navodi da je ŠG „Gorica“ nakad bilo nosilac razvoja opštine, a „da je danas bogalj “. I da svake izborne godine imaju problem sa Šumama jer su one „najaktivnije“ u vrijeme predizborne kampanje.

    -Ovdje su šefovi radnih jedinica u Šumama bili glavni aktivisti SNSD. Simptomatično je što su i svi drvoprerađivači glavni aktivisti SNSD i utiču na politiku Šuma Srpske i sada hoće preko leđa lokalnih zajednica da izvrše poravnanje, odnosno ozakone prelivanje para i vlastite džepove.

    Da bi ovo spriječili, u lokalnom parlamentu pokrenuta je inicijativa da se promjeni oblik organizovanja Šuma, a povodom rente su izričiti:

    -Ona mora da ostane na 10 odsto, a oni treba da traže rezervna riješenja za svoje probleme u naplati potraživanja koja su se stvorila sa fiktivnim firmama. Treba da se naprave i uštede u unutrašnjoj organizaciji jer su pred izbore primali radnike koji nemaju veze sa šumarstvom.


    Bjelica: Pozivam menadžment Šuma i nadzorni odbor da se okanu stvaranja kontrolisanog haosa i okrenu rješavanju stvarnih problema

    sume522013 2Ništa manje kritičan prema rukovodstvu JP „Šume RS“ nije ni načelnik Sokoca, Milovan Bjelica, koji ih optužuje za stvaranje „kontrolisanog haosa“. Bjelica smatra da inicijativa o smanjenju renta opštinama dolazi u nezgodno vrijeme, kad su lokalni budžeti već usvojeni, a pojedine opštine se i kreditno zadužile računajući na ta sredstva, za šta su dobile i saglasnost resornog ministarstva.

    On tvrdi da Šume RS ne mogu ništa revolucionarno uraditi i kada bi se primijenile predložene mjere, pa čak ni da u potpunosti zadrže iznos koji izdvajaju za opštine.

    -Na ovaj način pokušavaju da prikriju gubitke i dezinformišu javnost o stvarnom stanju u JP Šume Srpske. To su nezapamćena potraživanja, koja iznose oko 60 miliona KM, a procjena je da je njihova naplativost između 20 i 30 odsto. Odgovorno tvrdim da su ovi podaci tačni. On tvrdi i da je situacija u gotovo svim gazdinstvima slična, da je oblovina „davana licima koja su bila bliska rukovodstvima lokalnih gazdinstava i pojedincima iz vlasti“.

    -Čak i firmama koje su imale osnivački ulog od samo 2.000 KM davano je robe u vrijednosti od više stotina hiljada maraka, bez bilo kakve garancije. Vlasnici ovih firmi su pravili velika dugovanja prema Šumama, a onda ih likvidirali i otvarali nova. Takve primjere imamo u našoj sredini. U prodaji drvnih sortimenata visok procenat otpada na celulozno drvo, što je ne razumno, a zbog čega su Šume na gubitku sigurno preko 20 miliona maraka. Procenat prodaje celuloznog drveta na nivou gazdinstva „Romanija“ i čitavog preduzeća je stalno rastao i kreće se preko 20 odsto od ukupne prodaje.

    Jedan od problema na koje ukazuje prvi čovjek opštine Sokolac je i prekomjeran i nekontrolisan prijem radnika.

    -Zapošljavani su konobari, kuvari koji nisu kvalifikovani za rad u šumarstvu. I po tom osnovu je pričinjena šteta između 12 i 15 miliona maraka. Nabavka vlastite mehanizacije imala je štetne posljedice po nekoliko osnova: nabavnjena je po cijenama koje su za oko 50 odsto veće od tržišnih, a uz to je cijena rada sa vlastitom mehanizacijom i radnom snagom ispala 50 odsto skuplja od angažovanja privatnih preduzeća.

    Bjelica tvrdi da se poslovni rezultati u gazdinstvima namještaju , da se nestručni, pa čak i kadrovi koji su krivično odgovarali postavljaju na ključne pozicije, dok se stručni i sposobni uklanjaju kao nepoželjni.

    -Likvidnost Šuma RS je ugrožena, a obaveze preduzeća u ovom trenutku su između 80 i 95 miliona. Budući da niko nije odgovarao za ovo, nameće se zaključak da se u Šumama radi o „kontrolisanom haosu“.

    U Sokocu, kao i u mnogim drugim planinskim opštinama, smatraju da je njihov interes da se stanje u Šumama sredi. Budući da prihodi od Šuma čine preko 10 odsto opštinskog budžeta , najavljuju inicijativu da se Šume jednim dijelom vrate lokalnoj zajednici.

    -Ne vidimo drugi način. Imamo procjenu da je oko 40 opština spremno da usvoji skupštinske zaključke koje će uputiti Zajednici opština i gradova RS, a zatim i prema Vladi RS i NSRS sa zahtjevom da se šumska gazdinstva vrate na upravu lokalnim zajednicama.


    I Galić nemoćan pred pritiscima politike

    sume522013 3Galić se žali da ima „previše različitih uticaja sa strane“ i da svi dobro znaju o čemu priča.

    -U Šumama su isprepleteni gotovo svi mogući politički interesi.Ništa ne možete da uradite a da to ne ulazi u sferu politike.

    Trenutno je zaposleno 4400 ljudi, a po evropskim standardima taj broj ne bi trebalo da bude veći od dvije hiljade.

    -Ne kažem da je baš svih 2400 višak, ali je objektivno najmanje hiljadu ljudi zaposleno bez ikakve potrebe. Bez njihovog učešća na platnom spisku mislim da bi pitanje konsolidacije preduzeća bilo lako rješivo. Samo za njihove plate godišnje izdvajamo između 12 i 15 miliona KM.

    (www.opstinasokolac.net / Respekt)

     

    BEZAKONJE U REPUBLICI SRPSKOJ

    romanijapres | 17 Januar, 2013 12:43

    четвртак, 17. јануар 2013.

    Шумска мафија пустоши Српску

     

    Миленко Вишњић

    seča-šumaЈедно је сигурно, а то је, да док је и једна од ових “демократски” опредељених странака на власти, пљачка народног блага неће престати. У жељи да пронађем нешта забавно, нешта што ће смањити одбојност читалаца према озбиљним темама; трећи светски рат, мало ледено доба, Либија, Сирија, кренуо сам да истражујем, а где бих прво, него на youtube.com страницама, и тако, налетом на наизглед забаван видео, под називом - “KRADLJIVCI BUDUĆNOSTI ILI ŠUMSKA MAFIJA PUSTOŠI ŠUME”, аутора Недељка Жугића.

    Почетак видеа је истински забаван, али радост није дуго трајала, кад је аутор текста, снимања, монтаже и режије – Недељко Жугић, кренуо са нешто тужнијом причом од очекиване.

    Видим, ово је опет озбиљна тема, али људска, па и моја радозналост је била јача и ја наставих да буљим. Оно што је следило, било је довољно да се коса диже на глави. Радован Симић се спомиње као жртва профитера, спомиње се народ који гладује, Јосиф Панчић, који је научно тврдио да је будућност једног народа директно зависна од шума - природе, да је све почело 1992., да је шумска мафија јача од воље и моћи власти...

    Укратко, темељно урађена прича са детаљним и стручним објашњењима, укључујући и  детаље о томе, како и колико један хектар храстове шуме ослобађа кисеоника, колико је… “Да је мафија јача од воље власти...”, е, ту настаје проблем и ту се нешта не поклапа. Бојим се да је аутор, штитећи властити дигнитет и достојанство и у намери да остане дискретан, био мало суздржан и мање критичан, али ја сам му ипак захвалан, јер је наговестио и начео суштину проблема.

    Где су ту институције система - инспекције? Ту су инспекције, али да обезбеде безбедну пљачку шума – да заштите криминал. Кад макар, те инспекције, не би биле отворено на страни мафије, народу би то служило за утеху, “макар нека се мафијаши плаше да не буду ухваћени”. Али, ни толико од такозваних институција система. Можда, неће људи да се замере, а и провизија је стимулативна, па како се тога одрећи. Није ваљда народ крив и за криминал институција или га треба потпуно заменити!? Можда с неким другим и бољим народом, који се неће ни на шта жалити?

    Такође, поштено је рећи, да такво понашање није само специјалност актуелне власти, него више успешан наставак дешавања, која су почела 1992., или и пре тога, годину две, односно у време почетка припреме борбе за отаџбински рат. Наравно, нису само шуме предмет интересовања “привредника”, него и рудници, реке и све што припада овом јадном народу. Међутим, оно што нам може бити утеха у свему овоме, је чињеница да западни спонзори нису успели да добију много од онога, што су планирали да ће добити, кроз своје “наметнуте” законе, него су вешто били предухитрени нашим вештим привредницима – кренули су у пљачку пре Западњака. Добро је, ипак крв није вода.

    Шта се могло и очекивати у земљи која има закон о приватизацији, на начин какав је; или, ваља ли такав закон уопште; или, је ли морално и нормално донети било какав закон, који некоме омогућава отимање туђег? Како може појединац приватизовати туђе – народно, кад се још није слегла прашина ни око национализације, када је народ “приватизовао” од појединца!? Како могу бити покровитељи – Запад, таквих закона, демократи који се куну у светињу власништва. “Ниси редовно плаћао режије, зато идеш под стечај, доводимо ти новог домаћина – стечајног управника, а он ће све припремити да то откупимо – приватизујемо”, је, изгледа, модел по којем је све ситематски уништавано, све оно што су градиле, подизале и правиле генерације.

    То је, такође кажу, наметнуто од Запада. Наметнуто, али и оберучке прихваћено, као начин понашања и пљачке. Тај закон о приватизацији је, додуше, донесен под притиском Запада и имао је за циљ да странци лакше дођу до наших природних богастава и привредних објеката, али, не лези враже, наши су били ти, који су прије реаговали, почели одмах, баш одмах, закон примењивати у пракси и почели са пљачком општенародне имовине.

    Тако, оно што није срушено и покрадено у рату, срушено је под тим законом о приватизацији у миру. “Нама требају богати српски домаћини”, говорило се својевремено на почетку рата и то је прихваћено од народа, јер народ је хтео “само да се ослободи социјализма”. Народ је хтео “слободу”, коју, наводно, није имао у предратном периоду и, како видимо, добио је!? Зар власници тих пилана – бренти, нису и део власти? Јесу, део су власти, посредно или непосредно - спонзоришући странке, да ли се оне звале СДС, СПРС, СНДС или нека четврта.

    Дакле, све што видимо на овом добро урађеном видеу, је непосредан или посредан учинак и дело неких од “вишестраначких” странака. Ништа без њих, па ни ове наше демократије, како год је ми видели и називали. Коначно, једног дана, увек се те исте странке могу правдати да су биле под притиском такозване “међународне заједнице”, те су морале тако пљачкати, а то што је земља остала уништена и пуста, рећи ће да нису мислили баш озбољно – шалили се.

    Тек долази време да се види шта је таква и њихова демократија донела овом, ни за шта кривом народу, сем што, кажу, нису волели оно пре рата. Шта ће остати да се помиње из овог времена, добро или лоше да се памти, тек ће видети будуће генерације? Нисам сигуран да ће били много доброг да се уз гусле помиње? Једно је сигурно, а то је, да док је и једна од ових “демократски” опредељених странака на власти, пљачка народног блага неће престати.

    И тако, дође неко време, кад паметан заћути, будала проговори, а фукара се много, много, обогати.

    BEZAKONJE U REPUBLICI SRPSKOJ

    romanijapres | 28 Decembar, 2012 07:38

    Душанка Мајкић: Таоци смо некомпетентних људи у правосуђу

    Душанка Мајкић: Таоци смо некомпетентних људи у правосуђу 27.12.2012 06:34 | Горан Маунага

    Годишњи извјештај ВСТС-а, који је у Парламент БиХ стигао са пола године закашњења, увјерава нас да смо таоци некомпетентних људи у правосуђу који сами себе бирају и ником не одговарају.

    Рекла је то у интервјуу "Гласу Српске" посланик СНСД-а у Парламенту БиХ Душанка Мајкић, истичући да се из извјештаја види неспособност ВСТС-а да професионално и одговорно креира и контролише правосудни систем.

    - Неефикасност Суда БиХ може се мјерити само са Хашким судом, а тужиоци Тужилаштва БиХ за годину подигну у просјеку 6,3 оптужнице, односно колико тужилац у окружном или кантоналном тужилаштву подигне за мјесец - рекла је Мајкићева.

    ГЛАС: Извјештај ВСТС-а за 2011. годину умјесто почетком маја, Парламенту БиХ достављен је у новембру. Колико то говори о озбиљности институције која је израдила извјештај?

    МАЈКИЋ: То говори о неодговорности ВСТС-а према Парламенту и о неодрживости једног таквог законског рјешења. Извјештај је у највећем дијелу бескористан и потпуно неупотребљив. У њему нема анализа правосудног система које би биле употребљиве за законодавне стратегије или предузимање неких других мјера од стране извршне и законодавне власти с циљем ефикасности правосудног система. Препоруке се на идентичан начин понављају годинама и углавном се односе на финансирање и додатне буџетске издатке за судије и тужиоце. Извјештај не садржи консолидоване податке о ефектима правосудног система који су од интереса за приступ ЕУ, а на основу којих се одлучује о напретку БиХ у приступним преговорима. Ту нема информација о криминалу у коришћењу европских фондова, донаторским преварама, корупцији, одузетој имовини, висини новчаних казни.... Извјештај показује забрињавајућу некомпетентност ВСТС-а за управљање правосудним системом. Зато је неопходно хитно мијењати Закон о ВСТС-у с циљем успостављања одговорног, функционалног и ефикасног система. Међу препорукама нема ниједне конкретне. Концепт извјештаја има само један циљ, да обимом фасцинира парламентарце.

    ГЛАС: На којим примјерима у годишњем извјештају ВСТС-а је најочигледнији површан приступ раду правосуђа?

    МАЈКИЋ: У извјештају се не говори о оствареним резултатима, о томе који судови немају планове за рјешавање старих предмета и које судије и тужиоци не дају резултате. Нема информација о томе како ВСТС контролише планове и шта је предузео против оних који немају резултата. Нема ни одговора на питање како је могуће да десет година послије реформе правосуђа постоје неријешени предмети стари 20 година. Годишњи извјештај ВСТС-а нас увјерава да смо таоци некомпетентних људи у правосуђу који сами себе бирају и који ником не одговарају.

    ГЛАС: Ко ће одговарати за 8.000 неријешених предмета старих више од десет година?

    МАЈКИЋ: Највјероватније је да ће БиХ пред Европским судом за људска права одговарати за "суђење у неразумном року".

    ГЛАС: Како је ВСТС урадио анализу рада Суда БиХ?

    МАЈКИЋ: Ту нема података на основу којих би било могуће дати оцјену о резултатима рада Суда БиХ. Нема података о одузетој имовини у кривичним предметима, нема података о кривичним дјелима корупције и казнама, као ни броја и врсте кривичних предмета организованог криминала и санкцијама.

    ГЛАС: У Одјељењу за ратне злочине Суда БиХ за годину донесено је само 17 пресуда?

    МАЈКИЋ: У том одјељењу ради 12 судија, што значи да судија за годину рјешава нешто више од једног предмета. То је незабиљежено у историји правосуђа. Таква "ефикасност" постоји само у Хашком суду. БиХ не треба такав Суд. У извјештају нема ни информација о разлозима за повећање броја неријешених предмета у том суду за седам одсто. У Суду БиХ ради 50 судија са специјалном административном подршком, а у 2011. години примљено је неколико нових судија, а ипак и даље имају 4.000 неријешених предмета.

    ГЛАС: Како је лани радило Тужилаштво БиХ?

    МАЈКИЋ: Према извјештају, Тужилаштво је у 2011. години подигло 252 оптужнице. То значи да тужилац за годину подигне 6,3 оптужница. У тих 252 предмета закључен је 131 споразум о признању кривице. То значи да није било суђења, па из тога слиједи да је сваки тужилац на суду заступао само три предмета за годину. ВСТС не даје одговор зашто је то тако.

    Зграде

    ГЛАС: ВСТС посебно поглавље посвећује реновирању зграда. Како гледате на то?

    МАЈКИЋ: То је најконкретнији дио извјештаја из којег се види да је ВСТС постао инвеститор грађевинских радова. ВСТС потпуно аутономно прикупља и усмјерава донације према критеријумима који не постоје. У тој институцији о томе одлучује међународни чиновник који је алфа и омега свих донација, пројеката тендера, а држава ни у том сегменту нема контролу.

    UDBAŠI RASTURILI JUGOSLAVIJU

    romanijapres | 22 Decembar, 2012 10:39

    Banjaluka 22. 12. 2012

    PRESS RS

    EKSKLUZIVNO SRPSKI KNJIŽEVNIK I LIDER SPO-A TVRDI

    Tajni dosijei kriju imena organizatora svih naših ratova!

    Vuk Drašković, srpski književnik i lider nekada najjače opozicione stranke u Srbiji, Srpskog pokreta obnove, kaže da bi se tek sa otvaranjem dosijea od 1945. godine na ovamo shvatilo ono što se desilo tokom devedesetih godina prošlog veka i da bi se tek tada saznalo da su organizatori rata od Hrvatske, preko BiH do Srbije, bili tadašnji politički funkcioneri i da su svi oni bili iz službi bezbednosti!

    LUSTRACIJA BI BILA DRAGOCENA ZA CELU BiH... Vuk Drašković
    U ekskluzivnom intervjuu za Press RS, Drašković uverava da bi se onda doznalo i ko je naredio da se sakrije genocid nad Srbima u BiH i u Hrvatskoj, odnosno u NDH!

     

    - Neophodno je da se otvore svi tajni dosijei od 1945. godine na ovamo, jer samo tako može da se utvrdi ko su bili inicijatori i inspiratori svih počinjenih zločina - kaže Drašković.

    Da li ste upoznati s tim da je Ministarstvo pravde BiH upravo predložilo zakon o lustraciji na osnovu kojeg bi bili otvarani tajni dosijei?

    - Za BiH bi bilo dragoceno da se otvore svi tajni dosijei, ali za to je potrebna politička volja. Za tako nešto ima šanse samo ako postoji politička volja, a političke volje će biti ako među onima koji su politička volja nema ljudi koji se plaše otvaranja tajnih dosijea.

    Ima li onda ta inicijativa šansu za uspeh u BiH?

    - Ponavljam, to bi bilo dragoceno za celu BiH, jer ako bi se otvorili dosijei svih onih koji su 1944, '45, '46. i nadalje naređivali likvidacije nedužnih ljudi ili njihovo zlostavljanje, bolje bi se razumelo i ono što se dogodilo nekoliko decenija kasnije. Međutim, otvaranje dosijea ne bi smelo da ima dejstvo na način "ovaj je Bošnjak, ovaj je Hrvat, ovaj je Srbin, pa ćemo u skladu s tim otvarati dosijee"... To se nikako ne sme dozvoliti, jer je potrebno otvoriti sve dosijea, pa "popu pop, a bobu bob", bez obzira na to ko je zločine naređivao, organizovao ili prikrivao. Zločinac je zločinac i nema veru i naciju.

    Zašto kažete da bi se otvaranjem svih dosijea od 1945. godine lakše razumelo ono što se desilo tokom devedesetih?!

    - Zato što bi se doznalo ko je naredio da se genocid nad Srbima u BiH i Hrvatskoj, odnosno u NDH, sakrije i zatrpa i da se za taj pogrom ni protiv koga ne podigne nijedna optužnica. Pored toga, u Srbiji je od oktobra 1944. pa do kraja 1946. godine tajno ubijeno i u tajne grobnice zakopano blizu 100.000 civila, a da niko nije ni optužen, a kamoli osuđen za taj ideološki genocid. A sve to bi onda pomoglo da se istraži ko su zapravo inspiratori i organizatori krvavog rata iz devedesetih.

    Ima li danas na političkoj sceni tih ljudi?

    - Ne želim da licitiram nikakvim imenima, ali je činjenica da su organizatori rata od Hrvatske, preko BiH i Srbije, bili tadašnji politički funkcioneri, a svi oni su bili ljudi iz službi bezbednosti.

    Na osnovu čega to tvrdite?

    - Zato što naprosto nisu mogli u Titovom vremenu biti na bilo kakvim pozicijama ako je protiv njih bila služba, odnosno, ako nisu bili deo sistema. Otvaranjem dosijea i saopštavanjem konkretnih imena i prezimena ljudi koji su naređivali ratne zločine i etnička čišćenja lako bi se došlo do zaključka da su to sve ljudi komunističkog sistema.

    I šta kada bismo zvanično i argumentovano došli do tog zaključka?

    - Onda bi se, kada je u pitanju srpski narod, učinila besmislenom i očiglednom lažna optužnica da su zločine činili četnici. Ta laž je toliko poprimila razmere istine da se u međunarodnoj javnosti, pa čak i u sudnici Haškog tribunala govori da su četnici napadali Vukovar, da su počinili zločin u Srebrenici, da su granatirali Sarajevo... Ma, koji četnici?!!! Komandanti tih jedinica su bili sve komunistički generali i funkcioneri, a svuda su umešani i prsti komunističkih službi bezbednosti.

    Da li bi se tada pokazalo da je najskuplja srpska reč Jugoslavija, a ne Kosovo?

    - Hm... Mi se u Srbiji 12 godina borimo da se obelodane imena onih za koje se ustanovi da su '45, '46, ili '91, '92. ili bilo kada naređivali zločine, učestvovali u njima ili su kao doušnici tajnih službi zaslužni za smrt nevinih ljudi i njihove progone. I ne samo da se obelodane imena i oni lustriraju, već da se procesuiraju, ako se ustanovi da su učestvovali u zločinima.

    I, niste se izborili?

    - Posle deset godina natezanja, saopštili su nam da je ideja sjajna, ali kada su u pitanju imena, da ona moraju da budu zacrnjena i to do 2066. godine.

    Zašto da se ne otkriju imena?

    - Kada su u Bugarskoj otvorili tajne dosijee, ispostavilo se da su 12 od ukupno 15 vladika Bugarske pravoslavne crkve bili agenti komunističkih službi bezbednosti. Možda se zato kriju imena.

    Platforma za Kosovo je pobožna!

    Kako ocenjujete novu političku platformu za Kosovo?

    - Čitam po novinama šta se u njoj nalazi i čini mi se dosta pobožnom.

    Kako to mislite?

    - Ko god je pročita - krsti se!

    Kako vi vidite rešenje kosovskog pitanja?

    - Ne treba nama nikakva platforma, treba istaći dva prinicipa. Jedan je da Srbija ne može i neće priznati nezavisnost Kosova i drugi da ćemo prihvatiti nestatusni deo Ahtisarijevog dokumenta kako bismo maksimalno zaštitili i kulturno i ekonomski sa Srbijom povezali naš narod sa Kosova i Metohije.

    I, to je rešenje?

    - Rešenje je narodu reći istinu.

    A to je?

    - Mi ne možemo priznati nezavisnost Kosova, ali ne živimo na Marsu, već na ovom svetu i ne možemo osporiti činjenicu da je veći deo članica Ujedinjenih nacija priznao Kosovo kao nezavisnu državu.

    Šta želite da kažete?

     

    - Želim da kažem da kod nas taj procenat sigurno ne bi bio manji, a vrlo lako je moguće da bi bio i veći!

    Zašto je toliki procenat špijuna među Srbima?

    - Zato što kod nas postoji opsednutost onim što se zove "biti špijun". To je najbolje oslikao Branislav Nušić kada je za onog nesrećnog Aleksu Žunića napisao kako štampa vizit karte na kojima piše: "Aleksa Žunić - sreski špijun".

    Da li ste vi uspeli da izvršite uvid u svoj dosije i ono što je služba prikupila o vama?

    - Nisam, ali mi je 2002. godine jedan visoki funkcioner SDB-a rekao da imam verovatno najobimniji dosije i da bi mi trebalo najmanje 15 dana samo da ga prelistam.

    Kako ocenjujete tvrdnje da su u svim bivšim republikama SFRJ lideri brojnih stranaka bili saradnici SDB-a, odnosno da je služba formirala tzv. opozicione stranke?

    - Ja garantujem da nije formirala SPO i upravo zbog tih tvrdnji da je služba formirala sve političke partije i insistiram da se otvore tajni dosijei. Tajkuni su se obogatili za vreme proteklog rata, a svi oni su bili ljudi službi bezbednosti. Ukratko, ne treba zaboraviti da je bivša Jugoslavija počivala na Titovoj harizmi, JNA i tajnim službama. To su bila tri stuba države.

    Ako diktafon ne snimi ovaj naš telefonski razgovor, možemo li od službe tražiti snimak?!

    - Veoma je moguće da ga ima, ali to sigurno neće priznati.

    Darko Momić

    UMJESTO DA SUD KAŽNJAVA LOPOVE, ON POZIVA NOVINARE....

    romanijapres | 22 Decembar, 2012 09:48

    Ispred Specijalnog tužilaštva RS protestovalo više od 50 novinara

    Ispred Specijalnog tužilaštva RS protestovalo više od 50 novinara
    GLAS SRPSKE, FOTO: A. ČAVIĆ - 21.12.2012 08:41 ⇒ 10:01 VIDEO FOTO

    BANJALUKA - Ispred Specijalnog tužilaštva Reublike Srpske povodom skandaloznog poziva upućenog od strane Specijalnog tužilaštva RS glavnom i odgovornom uredniku "Glasa Srpske" Mirjani Kusmuk u znak protesta rano jutros okupilo se više od 50 novinara, predstavnika svih medijskih kuća.

    Mirjana Kusmuk je oko 9:07 časova izašla iz zgrade Specijalnog tužilaštava gdje je nekoliko minuta ranije završeno saslušanje.

    Ona je zahvalila kolegama na podršci i rekla da se radi o zaista neophodnoj odbrani javne riječi.

    - Ja ovdje danas jesam pozvana zbog gostovanja u emisiji Presing i izjave date u toj emisiji. Mislim da su odlučili da ovako ekspresno reaguju i zbog što su saznali da je danas Staljinov rođendan. U to ime i u ime pokušaja smaka novinarstva u RS za danas je najavljen smak svijeta. Ovo je trebalo da bude smak novinarstva i smak slobode javne riječi. Oni su pokušali da zastraše tu javnu riječ i ja vam odgovorno tvrdim da u tome nisu uspjeli. To dokazuje i vaše prisustvo i hvala vam na tome. Još nešto želim da kažem. Na moje insistiranje da tužilac kaže za koje djelo ili za koje lice u ovom krivičnom predmetu me poziva, tužilac nije želio da to unese u zapisnik. Znači po Zakonu o krivičnom postupku za svjedoka se poziva samo onaj koji ima saznanja o nekom krivičnom djelu i koji ima saznanje o počinocu krivičnog djela. Sva saznanja o ovom krivičnom djelu ima ovo tužilaštvo i ta saznanja je Glas Srpske objavio - istakla je ona.

    Saznanja o počiniocima ovog krivičnog djela, dodala je, koja se odnose na ove koji su u zatvoru ja nemam, niti mogu da ih imam jer te osobe ne poznajem.

    Mirjana Kusmuk je nekoliko minuta prije roka navedenog u pozivu u 8:30 časova stigla i ušla u Specijalno tužilaštvo.

    Novinari su nosili transparente na kojima je pisalo "Novinar" sa naslikanim likom kome su prekrižena usta, zatvorene uši i koji nema oči".

    Ispred ulaza u zgradu stajalo je nekoliko policajaca.

    Branilac Mirjane Kusmuk, advokat Miljkan Pucar rekao je da je Kusmukova u emisiji "Presing" RTRS-a samo poručila da bi institucije kao što je Specijalno tužilaštvo trebalo ozbiljno da se odnose prema medijima da se ne bi dešavalo kao što se to desilo u slučaju Specijalnog tužilaštva, koje je najavilo spektakularne akcije hapšenja u predmetu trgovine ljudima radi priostitucije, mada na kraju od toga ništa nije bilo i uhapšena su samo dva lica.

    Odgovarajući na pitanje je li moguće da u Specijalnom tužilaštvu ne znaju za odluku Suda za ljudska prava u Strazburu koja kaže da tužioci i sudije ne smiju iskorištavati novinare za svoje predmete ili istrage, Pucar je rekao da ne vjeruje da se ne poznaje pravna legislativa ali da je moguće da u pozadini stoji i nešto drugo.

    Iza Pucara koji je stajao pred kamerama, stajale su desetine novinara sa podignutim transparentima.

    Urednik na RTRS-u Biljana Knežević istakla je da je ovo dobar početak jedne priče koja će novinarima ići u korist.

    - Javnost treba da se zapita šta je do sada Specijalno tužilaštvo uradilo, a šta nije, šta je moglo da uradi i koliko je novca potrošilo - navela je ona.

    Poziv za svjedoka koji je iz Specijalnog tužilaštva Republike Srpske uručen glavnoj i odgovornoj urednici “Glasa Srpske” Mirjani Kusmuk, poslije kritike na rad te institucije koju je iznijela u emisiji “Presing” Radio-televizije Republike Srpske je skandalozan i čin zastrašivanja i pritiska na sve novinare i medije, ali i zakonski neuobičajen potez tužilaštva.

    Smatraju ovo pravni stručnjaci, novinari i predstavnici institucija za zaštitu ljudskih prava.

    Kusmukova je pozvana da svjedoči u istrazi protiv osumnjičenih za trgovinu ljudima radi vršenja prostitucije u Banjaluci dva dana poslije njenog komentara da je Specijalno tužilaštvo zloupotrijebilo medije u tom slučaju najavljujući spektakularna hapšenja do kojih nije došlo.

    Izdaliu su nas država, SPC i srpski narod

    romanijapres | 11 Decembar, 2012 15:05

    Banjaluka 11. 12. 2012

    PRESS RS

    EKSKLUZIVNO PISMO IZ DANSKOG ZATVORA (1) - RADOSLAV BRĐANIN OTVORIO DUŠU PRESSU REPUBLIKE SRPSKE

    Izdali su nas država, SPC i srpski narod!

    Za sudbinu Srba osuđenih na drakonske kazne u Hagu odgovorni su država, Srpska pravoslavna crkva i srpski narod u celini! Ovo u pismu Pressu RS iz danskog zatvora poručuje Radoslav Brđanin, koji na severu Evrope izdržava kaznu zatvora od 30 godina.

    Ogorčen oslobađajućom presudom hrvatskim generalima Anti Gotovini i Mladenu Markaču, Brđanin je iz danskog zatvora uputio pismo našem listu u kojem je istresao svu gorčinu skupljanu od trenutka kada je uhapšen po tajnoj optužnici i deportovan u Hag, gde je kao i većina ostalih Srba osuđen na drakonsku kaznu.

     

    Brđanin u pismu kaže da je zbog halabuke koja se digla posle oslobađanja hrvatskih generala odlučio da nakon 13 i po godina u zatvoru iznese svoje viđenje o tome zašto se u Tribunalu donose takve presude.

    - Ne pada mi na pamet da rečju pravdam selektivnu pravdu u Hagu, ali ovakvo ponašanje suda ima uporište u ponašanju srpskih vlasti, Srpske pravoslavne crkve, srpskog naroda i celokupne javnosti. Ako pogledamo naše komšije Hrvate, svi ćemo se složiti da su njihova vlast, katolička crkva i narod stali uz svoje optužene za ratne zločine i da su to činili potpuno javno. Izdvojili su ogroman novac za najbolje advokate, hrvatska Vlada donela je odluku da se svim porodicama optuženika plaćaju odlasci u posete i svi troškovi boravka u Hagu - navodi Brđanin.

    On dodaje da su Hrvati posle prvostepene presude formirali tim diplomata koji su lobirali širom sveta za oslobađanje svojih generala, a Katolička crkva je još 1998. godine zajedno sa njihovim borcima organizovala veliku aukciju slika u Mostaru i skupila veliku svotu novca za pomoć porodicama optuženika. Javno su držane mise za zdravlje optuženika i njihovih porodica.

    - Hrvatski narod držao je mitinge protiv hapšenja, jer su i vlast i crkva i narod sve uhapšene Hrvate zvali herojima, i to bučno, iskreno i sa ponosom. Svi optuženi Hrvati su sve vreme primali plate, a primanja su imale i njihove porodice. Zato tvrdim da su hrvatsko pravosuđe, katolička crkva i narod najzaslužniji za oslobađanje njihovih ljudi. Sud je živ organizam i na njega utiče javno mnenje, a ono je u Hrvatskoj bilo jedinstveno - da su njihovi generali heroji! Pored svega, odlučujuće je bilo to što Hrvati nisu hteli da svedoče protiv Hrvata. Sviđalo se to nama ili ne, moramo da im odamo priznanje jer su uložili trud i volju, a pre svega hrabrost da podrže svoje i zato su i uspeli, a po istoj matrici su se ponašali i Muslimani i Albanci, pa čak i Makedonci - navodi Brđanin.

    UHAPŠEN PO TAJNOJ OPTUŽNICI... Radoslav Brđanin

     

    On ističe da zbog toga ima "obavezu prema sebi, svojoj porodici, familiji, prijateljima, pa i onima koji to nisu" da kaže bolnu istinu o tome zašto su Srbi osuđeni na dugogodišnje kazne.

    - Nas Srba se odrekla i naša država i naša pravoslavna crkva i naš narod. Danas se vlast kune u RS, a odrekla se nas koji smo učestvovali u njenom stvaranju. Mojoj porodici je RS svega tri ili četiri puta platila dolazak u posetu, a kada sam to govorio tadašnjem predsedniku RS Draganu Čaviću, on mi je odgovorio da se putni troškovi plaćaju samo porodicama onih koji su se dobrovoljno predali. Pa čoveče, kako sam ja mogao dobrovoljno da se predam kad sam uhapšen po tajnoj optužnici?! On se kao iznenadio i rekao da će to ispraviti čim se vrati u Banjaluku, ali to nikada nije uradio - kaže Brđanin.

    Osudio ga Teodor Meron

    Radoslav Brđanin, bivši predsednik Kriznog štaba Autonomne regije Krajina u Danskoj, izdržava tridesetogodišnju kaznu zatvora, koja mu je izrečena u Haškom tribunalu. Brđanin je uhapšen 6. jula 1999. godine po tajnoj optužnici Tribunala. Istog dana prebačen je u pritvor u Ševeningenu. Prvostepenom presudom od 1. septembra bio je osuđen na 32 godine zatvora. Žalbeno veće mu je kaznu smanjilo za dve godine i 3. aprila 2007. osudilo ga na 30 godina robije koju izdržava u Danskoj. Predsedavajući sudskog veća koje je Brđanina pravosnažno osudilo na 30 godina zatvora bio je dobro poznati sudija Teodor Meron, predsedavajući sudskog veća koje je oslobodilo hrvatske generale Gotovinu i Markača.

    Nekadašnji ministar, dugogodišnji poslanik i jedan od ljudi koji su se za Srpsku zalagali kada to drugi nisu smeli ni da pomisle, kaže da je posle Čavića u posetu haškim optuženicima došao i Milorad Dodik. Kratko vreme primali su po 500 maraka mesečno, ali je i to brzo prestalo.

     

    - Moje ćerke i supruga nebrojeno puta su pokušale da dođu do Dodika, ali bez uspeha. Očekivao sam da će se Dodik prisetiti moje uloge kao poslanika kada je on prvi put postao predsednik Vlade RS i naivno sam verovao da će odvojiti vremena za moju porodicu, ali nije. Za razliku od Hrvata koji to rade javno, naši se boje da razgovaraju i sa članovima naših porodica. Doduše, naša kućna prijateljica je, kako kaže Vikiliks, izjavila da čuva Dodika od ratnih zločinaca, pa je među njih izgleda ubrojala i moju suprugu i ćerke koje su u toku rata bile deca. Hvala ti prijateljice, ali ne brini, nisi sama, imam ja i prijatelja koji je od početka moje karijere glumio prijateljstvo, a sada ne poznaju ni mene, niti moju porodicu. Na zameram nikom i zahvaljujem se Bogu što nisam takav dvoličan i ništavan - poručuje Brđanin u pismu Pressu RS.

    (U sutrašnjem broju čitajte nastavak ispovesti Radoslava Brđanina)

    Darko Momić


    Banjaluka 12. 12. 2012

    PRESS RS

    EKSKLUZIVNO PISMO IZ DANSKOG ZATVORA (2) RADOSLAV BRĐANIN OTVORIO DUŠU PRESSU REPUBLIKE SRPSKE

    Tribunalu su pomagali ratni profiteri iz DB

    Radoslav Brđanin, bivši predsednik Kriznog štaba Autonomne regije Krajina, koji u Danskoj izdržava 30-godišnju zatvorsku kaznu, tvrdi da su Srbi haški optuženici dobili drakonske zatvorske kazne i zbog svedočenja i lažnih podataka koje su haškom tužilaštvu dostavljali ratni profiteri iz RS, koji su pritom bili pripadnici Službe državne bezbednosti.

    Brđanin u pismu koje je posao našem listu (prvi deo smo objavili u jučerašnjem broju) dodaje i da su ratni profiteri s knjižicama DB-a u dobrim delom uticali na to da svedoci tužilaštva dobiju što nakaradnije podatke o njemu! On navodi primer iz 1998. godine kada je kao poslanik u NSRS glasao protiv toga da Brano Miljuš bude izabrana za premijera RS.

     

    - Izašao sam za govornicu i obrazložio zašto sam protiv, a opozicija, među kojima su bili i poslanici SDA, pozdravila me je burnim aplauzom. Odmah u pauzi sam saznao da je Nedeljko Kesić, koji je bio načelnik službe bezbednosti u CSB Banjaluka, prišao poslanicima SDA i rekao im "vi aplaudirate Brđaninu, umesto da ga pošaljete u Hag". Nisam verovao da je to rekao, dok mi i sam nije priznao da jeste. Ali to me ne iznenađuje jer je njega uznemiravalo to što sam se ja javno borio protiv ratnih profitera, a svi ratni profiteri su imali knjižice DB-a. Takvi su dobrim delo uticali na to da svedoci tužilaštva dobiju što nakaradnije podatke o meni - kaže Brđanin.

    Kompletan tekst pročitajte u štampanom izdanju PRESS-a

    Darko Momić 

    Ivo Andrić: BOSNA JE ZEMLJA MRŽNJE

    romanijapres | 10 Oktobar, 2012 07:29

    Pročitajte Andrićevo Pismo iz 1920.: Bosna je divna, zemlja mržnje i straha

    Pročitajte Andrićevo Pismo iz 1920.: Bosna je divna, zemlja mržnje i straha
    N.N. - 09.10.2012 12:46

    Mart mesec 1920. godine. Železnička stanica u Slavonskom Brodu. Ponoć prošla. Sa neodređene strane duva vetar, koji ovako neispravnim i od putovanja zamorenim ljudima izgleda hladniji i jači nego što je. U visini promiču zvezde između uzvitlanih oblaka.

    U daljini, po nevidljivim kolosecima kreću se kreću se brže ili sporije, žute i crvene svetlosti zajedno sa prodornim glasom kondukterskih pištaljki ili otegnutim zviždukom lokomotiva, u koji mi putnici unosimo melanholiju naše zamorenosti i čamotinju dugog, zlovoljnog čekanja.

    Pred stanicom, pored prvog koloseka, sedimo na koferima i čekamo voz kome ne znamo ni čas dolaska ni čas odlaska; jedino što znamo, to je da će biti prepun, nabijen putnicima i prtljagom.

    Čovek koji sedi pored mene moj je davnašnji poznanik i prijatelj koga sam za poslednjih pet-šest godina izgubio iz vida. Zove se Maks Levenfeld, lekar je i lekarski sin. Rodio se i odrastao u Sarajevu. Otac mu je kao mlad lekar napustio Beč i nastanio se u Sarajevu, gde je stekao veliku praksu. Poreklom su Jevreji, ali već odavno pokršteni. Majka mu je rodom iz Trsta, kći italijanske baronice i austrijskog pomorskog oficira, potomka francuskih emigranata. Njenog stasa, hoda i gospodstvenog načina odevanja sećaju se dva naraštaja Sarajlija. To je bila jedna od onih lepotica čiju lepotu i najdrskiji i najsiroviji ljudi gledaju sa poštovanjem i obzirom kojeg inače nemaju.

    Zajedno smo išli u sarajevsku gimnaziju, samo što je on bio za tri razreda preda mnom, što u tim godinama znači mnogo.

    Sećam se nejasno da sam ga primetio čim sam došao u gimnaziju. On je tada pošao u četvrti razred, ali se još odevao kao dete. To je bio snažan dečak, Švapče, u marinskom odelu tamno modre boje, sa lengerima izvezenim u uglovima široke mornarske kragne. Nosio je još uvek kratke pantalone. Na nogama plitke crne cipele savršenog oblika. Između belih kratkih čarapa i pantalona – goli snažni listovi, rumeni od krvi i već osuti svetlim maljama.

    Tada između nas nije bilo i nije moglo biti dodira. Sve nas je delilo – godine, izgled i navike, imovno stanje i društveni položaj naših roditelja.

    Ali mnogo bolje ga se sećam iz docnijeg vremena, kad sam ja bio u petom a on u osmom razredu. Tada je to već bio protegljast mladić svetlih očiju, koje su odavale neobičnu osetljivost i veliku živost duha, dobro ali nehatno odeven, sa bujnom plavom kosom koja mu je stalno padala u jakim, nemirnim bičevima, čas s jedne čas s druge strane lica. Sreli smo se i zbližili prilikom neke diskusije koju je jedna grupa naših drugova iz viših razreda vodila u parku na klupi.

    U tim našim đačkim raspravama nije bilo granice ni obzira, pomerani su svi principi i praskavim rečima minirani čitavi duhovni svetovi u temeljima. Sve je, naravno i posle toga ostajalo na svom mestu, ali te strasne reči bile su značajne za nas i sudbinu koja nas čeka, kao neko nagoveštanje velikih podviga borbenih vremena i teških lutanja, koja tek imaju da dođu.

    Kad sam posle jedne žive diskusije, ustreptao od uzbuđenja i ubeđen u svoj trijumf (isto tako kao što je to bio i moj protivnik u diskusiji), krenuo kući, Maks mi se pridružio. Bilo je to prvi put da ostanemo nas dvojica nasamo. To mi je laskalo i dokazalo moj pobednički zanos i visoko mišljenje o sebi. On se raspitivao šta čitam i gledao me pažljivo, uzbuđeno. Odjednom on zastade, pogleda me pravo u oči i reče na čudno miran način:

    - Znaš, hteo sam da ti kažem da nisi tačno citirao Ernsta Hekela.

    Osetih kako pocrveneh i kako se zemlja lagano krenu ispod mojih nogu i opet se vrati na svoje mesto. Naravno da sam pogrešno citirao; moj citat je bio iz neke jeftine brošure, nesigurno zapamćen i, verovatno, rđavo preveden. Sav moj dojakošnji trijumf pretvorio se u grižu savesti i osećanje stida. Modre svetle oči su me gledale bez sažaljenja, ali i bez najmanjeg traga zluradosti ili nadmoćnosti. I Maks ponovi moj zlosrećni citat u ispravljenom obliku. A kad smo došli pred njegovu lepu kuću na obali Miljacke, on me steže čvrsto za ruku i pozva me da dođem sutra posle podne kod njega da razgledam njegove knjige.

    To poslepodne bilo je za mene doživljaj. Video sam prvu pravu biblioteku u životu i bilo mi je jasno da vidim svoju sudbinu. Maks je imao nemačkih i nešto italijanskih i francuskih knjiga koje su pripadale njegovoj majci. On mi je sve to pokazivao sa mirom na kom sam mu zavideo još više nego na knjigama. To i nije bila zavist, nego osećanje bezgraničnog zadovoljstva i silna želja da se i ja jednog dana tako slobodno krećem po tom svetu knjiga iz kojih, čini mi se, biju svetlost i toplina. On je i sam govorio kao da iz knjige čita, slobodno, i kretao se bez hvalisanja u tom svetu slavnih imena i velikih ideja, dok sam ja ¸drhtao od uzbuđenja, od sujete, stideći se velikana među koje ulazim i strahujući od sveta koji sam napolju ostavio i u koji mi se valja vratiti.

    Te poslepodnevne posete kod starijeg druga stale su da se ponavljaju i da bivaju češće. Naglo sam se usavršavao u nemačkom jezik, počeo sam da čitam italijanski. Nosio sam i kući, u svoj sirotinjski stan, te lepo povezane strane knjige. Zaostao sam u učenju školskih predmeta. Sve što sam čitao izgledalo mi je kao sveta istina i uzvišena obaveza za mene lično, kojoj se ne mogu oteti ako neću da izgubim ugled u svojim očima i svaku veru u sebe. Znao sam samo jedno: da treba sve to čitati, i da treba pisati takve ili slične stvari. Ni na što drugo u životu nisam pomišljao.

    Jednog dana se naročito sećam. Bio je maj mesec. Maks se spremao za maturu, ali bez uzbuđenja i primetnog napora. Odveo me je pred mali odvojen orman na kome je zlatnim slovima pisalo: Helios Klassiker-Ausgabe. I sećam se da mi je rekao da je orman kupljen zajedno s knjigama. Meni je čak i orman izgledao kao svetinja i njegovo drvo prožeto svetlošću. Maks je izvadio jednu svesku Getea i stao da mi čita Prometeja.

    Počeo je nekim novim, meni dotle nepoznatim glasom, i odmah se videlo da je dosad bezbroj puta pročitao tu pesmu:

    Pokrij svoje nebo, Zevse,

    oblaka tmušom

    i kušaj, kao ludo dete

    što obezglavljuje čkalj,

    svoju snagu na hrašću u bregovima!

    Ali mi zemlju moju

    moraš ostaviti

    i kolibu, koju mi ne podiže ti,

    i ognjište moje,

    na čijem ognju mi

    zavidiš!

    Na kraju, lupao je pesnicom odmereno ali snažno o ručicu fotelje u kojoj je sedeo; kosa mu je pala s obe strane lica oblivenog rumenilom.

    Evo me gde sedim, stvaram ljude

    po svojoj slici,

    rod meni ravan,

    da trpi, da plače,

    da uživa i da se raduje,

    i da se ne osvrće na tebe,

    kao ni ja!

    To je bilo prvi put da ga takvog vidim. Slušao sam sa divljenjem i lakim strahom. Onda smo izišli napolje i u toplom sumraku nastavili razgovor o pesmi. Maks me je pratio do moje strme ulice, a zatim ja njega opet do obale, pa on mene, pa ja njega. Noć uhvatila i svet je počeo da se proređuje, a mi smo jednako premeravali taj put, raspravljajući o smislu života i poreklu bogova i ljudi. Jednog trenutka sećam se naročito dobro. Kad smo prvi put stigli u moju neuglednu ulicu i stali kod nekih nagnutih sivih taraba, Maks je čudno ispružio levu ruku preda se i rekao mi nekako toplo, poverljivo:

    - Znaš, ja sam ateist.

    Nad povaljenom ogradom cvala je u gustom spletu zova i širila jak, težak miris koji mi je dolazio kao miris života samog. Veče je bilo svečano, sve oko nas tiho, a kupola neba iznad mene, puna zvezda, izgledala mi je kao nova. Os uzbuđenja nisam umeo ništa da kažem. Osećao sam samo da se nešto važno desilo između mene i ovoga starijeg druga i da se sada ne možemo prosto rastati i otići svaki svojoj kući. Tako smo i ostali šetajući do neko doba noći.

    Maksova matura nas je rastavila. On je otišao u Beč da studira medicinu. Jedno kratko vreme smo se dopisivali, ali prepiska je zapela. Viđali smo se ponekad o raspustu, ali bez stare prisnosti. Zatim je došao rat, koji nas je potpuno rastavio.

    A sada, posle nekoliko godina, mi smo se našli, evo opet, na ovoj ružnoj i dosadnoj stanici. Putovali smo od Sarajeva dovde istim vozom, a nismo to znali i tek ovde smo se videli; sad čekamo neizvesni dolazak beogradskog voza.

    U nekoliko reći ispričali smo jedan drugom kako smo proveli rat. On je već prve godine rata završio studije, a zatim je bio kao lekar na svim austrijskim frontovima, služeći uvek u bosanskim pukovima. Za vreme rata otac mu je umro od pegavog tifusa, a majka je napustila Sarajevo i preselila se u Trst kod svojih. Maks je proveo nekoliko poslednjih meseci u Sarajevu, koliko mu je trebalo da uredi svoje stvari. U sporazumu sa majkom prodao je onu očevu kuću na obali Miljacke i veći deo stvari. Sad putuje u Trst majci, a odande misli dalje, u Argentinu, možda i u Boliviju. Ne izjašnjava se otvoreno o tome, ali tek napušta Evropu zauvek.

    Maks je okrupnjao od života na frontu, ogrubeo, odeven je kao neki preduzimač, koliko mogu da vidim. U mraku nazirem njegovu jaku glavu sa bujnom svetlom kosom i slušam njegov glas, koji je u toku godina postao dublji i muškiji, i njegov sarajevski izgovor u kome su suglasnici umekšani a samoglasnici mutni i otegnuti. U jeziku mu se osećala uopšte izvesna nesigurnost.

    On je govorio i sada kao da čita, upotrebljavao je mnogo neobičnih knjiških, naučnih izraza. Ali to je bilo jedino što je ostalo od nekadašnjeg Maksa. Inače, pomena nije bilo o poeziji ni o knjigama. (Niko se ne seća više Prometeja.) Govorio je nešto najpre o ratu uopšte i to sa velikom gorčinom, više u tonu nego u rečima, sa gorčinom koja i ne očekuje da će biti shvaćena. (Za njega u ovom velikom ratu nije bilo, tako reći protivničkih frontova, oni su se pomešali, prelivali jedan u drugi i stapali potpuno. Opšte stradanje zastrlo mu je vid i oduzelo razumevanje za sve ostalo.) Sećam se da sam ostao zaprepašćen kad je rekao da čestita pobednicima i – da ih duboko žali, jer pobeđeni vide na čemu su i šta treba da rade, dok pobednici još i ne slute šta ih čeka. Govorio je jetkim i beznadežnim tonom čoveka koji je mnogo izgubio i sad može da govori šta hoće, znajući dobro i da mu za to niko ništa ne može, i da mu to ništa ne pomaže. Posle toga velikog rata sretalo se među inteligentnima dosta takvih kivnih ljudi, kivnih na neki naročit način, na nešto, neodređeno u životu. Ti ljudi nisu nalazili u sebi ni sposobnost da se mire i prilagođavaju, ni snagu za velike odluke u protivnom pravcu. On je, činilo mi se u tom trenutku, bio jedan od tih.

    Ali naš razgovor je brzo zapeo, jer ni on ni ja nismo želeli da se prepiremo u ovoj noći, na neobičnom mestu viđenja, posle toliko godina. Zato smo govorili o drugim stvarima. Upravo, govorio je on. Govorio je i sada onim svojim biranim rečima i složenim rečenicama, kao čovek koji živi više sa knjigama nego sa ljudima, hladno i stvarno, bez okolišenja i ulepšavanja, onako kao kad otvorimo medicinski udžbenik i nađemo u njemu simptome svoje bolesti.

    Nudim ga cigaretom, ali on kaže da ne puši, i to izgovara naglo, gotovo sa strahom i odvratnošću. I dok ja palim jednu cigaretu o drugu, on govori nekako usiljeno bezbrižno, kao da time odgoni druge, teže misli:

    - Eto, nas dvojica smo se dohvatili širokog kolosjeka, a to znači: uhvatili smo kvaku vrata koja vode u veliki svijet. Ostavljamo Bosnu. Ja se u nju nikad ni vratiti neću, ali ti hoćeš.

    - Ko zna? – upadoh zamišljeno, gonjen onom naročitom sujetom po kojoj mladi ljudi vole da svoju sudbinu vide u dalekim zemljama i na neobičnim putevima.

    - Ne, ne ti ćeš se svakako vratiti – kaže moj saputnik pouzdano kao da postavlja dijagnozu - a i ja ću se cijelog života nositi sa sjećanjem na Bosnu, kao sa nekom bosanskom bolešću kojoj je uzrok, ni sam ne znam pravo, da li u tome što sam se u Bosni rodio i odrastao ili što se nikad neću vratiti u nju. Svejedno.

    Na neobičnom mestu, u neobično doba i razgovor postaje neobičan, pomalo kao u snu. Gledam iskosa krupno zgrčenu siluetu nekadašnjeg druga pokraj sebe i mislim: mislim kako malo liči na onoga mladića što je udarao pesnicom i recitovao: Pokrij svoje nebo, Zevse! … - mislim šta će biti od nas ako nas život i dalje bude menjao ovako brzo i ovako duboko, mislim da su samo promene koje zapažam na sebi dobre i pravilne. I dok sve to mislim, najednom primećujem da drug do mene opet govori. Trgnuvši se iz svojih misli, slušam ga pažljivo. Tako pažljivo da mi se čini da su oni stanični šumovi oko mene umukli i da samo njegov glas romori u vetrovitoj noći.

    - Da, dugo vremena ja sam zaista mislio da ču kao i otac mi, provesti život liječeći sarajevsku djecu i da ću, kao i on ostaviti kosti na groblju u Koševu. Već ono što sam vidio i doživio u bosanskim regimentama za vrijeme rata pokolebalo me je u tome, ali kad sam ljetos demobilisan i proveo svega tri mjeseca u Sarajevu, meni je postalo jasno da ja tu neću moći ostati i živiti. A sama pomisao da živim u Beču, Trstu ili kojem drugom austrijskom gradu, izaziva u meni odvratnost, odvratnost do povraćanja. I zato sam počeo da pomišljam na Južnu Ameriku.

    - Dobro, može li da se zna šta je to od čega ti bježiš iz Bosne? – pitao sam ja s neobazrivošću sa kojom su tada ljudi mojih godina postavljali pitanja.

    - Pa, može da se zna, samo to nije lako ovako u prolazu, na stanici, ukratko kazati. A kad bih ipak morao jednom riječju da kažem šta je to što me goni iz Bosne, ja bih rekao: mržnja.

    Maks naglo ustade, kao da je u svom govoru odjednom udario o nevidljivu ogradu. I ja izronih na stvarnost hladne noći na železničkoj stanici u Slavonskom Brodu. Vetar je bivao sve jači i sve hladniji, svetlosti su žmirkale i promicale u daljini, sitne lokomotive su zviždale. Nad nama je nestalo i ono malo neba sa retkim zvezdama, samo magla i dim stvaraju dostojan pokrivač za ovu ravnicu na kojoj čovek, čini mi se, do očiju tone u crnu masnu oranicu.

    U meni se javi, i naglo poraste, ljuta i nasrtljiva želja da pobijem njegovo tvrđenje, iako mi ono nije bilo dovoljno jasno ni razumljivo. Obojica smo zbunjeni ćutali. Teško je ležalo to ćutanje između nas u noći, i nije se moglo predvideti koji će od nas dvojice prvi progovoriti.

    U tom trenutku začu se iz daljine tutanj brzog voza i odmah zatim njegov težak pisak, potmuo, kao da dolazi ispod betonskog svoda. Cela stanica odjednom ožive. Stotine dotad nevidljivih prilika digoše se u tami i počeše da trče u susret vozu. Skočismo i nas dvojica, a gužva u koju smo zapali sve više nas je rastavljala. Uspeo sam samo još da mu doviknem svoju beogradsku adresu.

    Posle dvadesetak dana primio sam u Beogradu pozamašno pismo. Po krupnom rukopisu nisam mogao da poznam od koga. To mi je iz Trsta pisao Maks na nemačkom jeziku.

    Dragi, stari prijatelju,

    Kad smo se ono slučajno sreli u Slavonskom Brodu, naš razgovor je bio iskidan i mučan. I da smo imali mnogo bolju priliku i više vremena, ne verujem da bismo se sporazumeli i sve izveli na čistinu. Neočekivani susret i nagli rastanak onemogućili su to potpuno. Spremama se da napustim Trst, gde mi živi majka. Odlazim u Pariz, gde imam neke rođake sa majčine strane. Ako mi tamo kao strancu dozvole lekarsku praksu, ostaću u Parizu; ako ne, idem zaista u Južnu Ameriku.

    Ne verujem da će ovo nekoliko nepovezanih stavova što ih u brzini pišem moći potpuno objasniti stvar i opravdati u tvojim očima moje bežanje iz Bosne. Šaljem ih ipak, jer osećam da ti dugujem odgovor i jer, sećajući se naših đačkih godina, želim da me ne shvatiš pogrešno i ne gledaš u meni običnog Švabu i «kuferaša» koji olako napušta zemlju u kojoj se rodio, u trenutku kad ona počinje slobodan život i kad joj je potrebna sva snaga.

    Da pređem odmah na stvar. Bosna je divna zemlja, zanimljiva, nimalo obična zemlja i po svojoj prirodi i po svojim ljudima. I kao što se pod zemljom u Bosni nalaze rudna blaga, tako i bosanski čovek krije nesumnjivo u sebi mnogu moralnu vrednost koja se kod njegovih sunarodnika u drugim jugoslovenskim zemljama ređe nalazi. Ali vidiš, ima nešto što bi ljudi iz Bosne, bar ljudi tvoje vrste, morali da uvide, da ne gube nikad iz vida: Bosna je zemlja mržnje i straha. Ali da ostavimo po strani strah koji je samo korelativ te mržnje, njen prirodan odjek, i da govorimo o mržnji. Da, o mržnji. I ti se instinktivno trzaš i buniš kad čuješ tu reč (to sam video one noći na stanici), kao što se svaki od vas opire da to čuje, shvati i uvidi. A stvar je baš u tome što bi to trebalo uočiti, utvrditi, analizirati. I nesreća je u tome što se niko neće i ne ume da učini. Jer, fatalna karakteristika te mržnje i jeste u tome što bosanski čovek nije svestan mržnje koja živi u njemu, što zazire od njenog analiziranja, i – mrzi svakog ko pokuša da to učini. Pa ipak, činjenica je: da u Bosni i Hercegovini ima više ljudi koji su spremni da u nastupima ¸nesvesne mržnje, raznim povodima i pod raznim izgovorima, ubijaju ili budu ubijeni, nego u drugim po ljudstvu i prostranstvu mnogo većim slovenskim i neslovenskim zemljama.

    Ja znam da mržnja, kao i gnev, ima svoju funkciju u razvitku društva, jer mržnja daje snagu, a gnev izaziva pokret. Ima zastarelih i duboko ukorenjenih nepravdi i zloupotreba, koje samo bujice mržnje i gneva mogu da iščupaju i otplave. A kad te bujice splasnu i nestanu, ostaje mesto za slobodu, za stvaranje boljeg života. Savremenici vide mnogo bolje mržnju i gnev, jer pate od njih, ali potomstvo će videti samo plodove snage i pokreta. Znam ja to dobro. Ali ovo što sam gledao u Bosni, to je nešto drugo. To je mržnja, ali ne kao neki takav momenat u toku društvenog razvitka i neminovan deo jednog istorijskog procesa, nego mržnja koja nastupa kao samostalna snaga, koja sama u sebi nalazi svoju svrhu. Mržnja koja diže čoveka protiv čoveka i zatim podjednako baca u bedu i nesreću ili goni pod zemlju oba protivnika; mržnja koja kao rak u organizmu troši i izjeda sve oko sebe, da na kraju i sama ugine, jer takva mržnja, kao plamen, nema stalnog lika ni sopstvenog života; ona je prosto oruđe nagona za uništenjem ili samouništenjem, samo kao takva i postoji, i samo dotle dok svoj zadatak potpunog uništenja ne izvrši.

    Da, Bosna je zemlja mržnje. To je Bosna. I po čudnom kontrastu, koji u stvari nije tako ni čudan, i možda bi se pažljivom analizom dao lako objasniti, može se isto tako kazati da je malo zemalja u kojima ima toliko tvrde vere, uzvišene čvrstine karaktera, toliko nežnosti i ljubavnog žara, toliko dubine osećanja, privrženosti i nepokolebljive odanosti, toliko žeđi za pravdom. Ali ispod svega toga kriju se u neprozirnim dubinama oluje mržnje, čitavi uragani sapetih, zbijenih mržnji koje sazrevaju i čekaju svoj čas. Između vaših ljubavi i vaše mržnje odnos je isti kao između vaših visokih planina i hiljadu puta većih i težih nevidljivih geoloških naslaga na kojima one počivaju. Isto tako, vi ste osuđeni da živite na dubokim slojevima eksploziva koji se s vremena na vreme pali upravo iskrama tih vaših ljubavi i vaše ognjene i svirepe osećajnosti. Možda je vaša najveća nesreća baš u tome što i ne slutite koliko mržnje ima u vašim ljubavima i zanosima, tradicijama i pobožnostima. I kao što tle na kom živimo prelazi, pod uticajem atmosferske vlage i toplote, u naša tela i daje im boju i izgled, i određuje karakter i pravac našem načinu života i našim postupcima – tako isto silna, podzemna i nevidljiva mržnja na kojoj živi bosanski čovek ulazi neprimetno i zaobilazno u sve njegove, i najbolje, postupke. Poroci rađaju svuda na svetu mržnju, jer troše a ne stvaraju, ruše a ne grade, ali u zemljama kao što je Bosna – i vrline govore i deluju često mržnjom. Kod vas asketi ne izvlače ljubav iz svoje askeze, nego mržnju na sladostrasnike; trezvenjaci mrze one koji piju, a u pijanicama se javlja ubilačka mržnja na ceo svet. Oni koji veruju i vole – smrtno mrze one koji ne veruju ili one koji drugačije veruju i drugo vole. I, na žalost, često se glavni deo njihove vere i njihove ljubavi troši u toj mržnji. (Najviše zlih i mračnih lica može čovek sresti oko bogomolja, manastira i tekija.) Oni koji tlače i eksploatišu ekonomski slabije, unose u to još i mržnju, koja tu eksploataciju čini stostruko težom i ružnijom, a oni koji te nepravde podnose, maštaju o pravdi i odmazdi, ali kao o nekoj osvetničkoj eksploziji koja bi, kad bi se ostvarila po njihovoj zamisli, morala da bude takva i tolika da bi raznela i tlačenog zajedno sa tlačiteljem. Vi ste, u većini, navikli da svu snagu mržnje ostavljate za ono što vam je blizu. Vaše su voljene svetinje redovno iza trista reka i planina, a predmeti vaše odvratnosti i mržnje tu su pored vas, u istoj varoši, često sa druge strane vašeg avlijskog zida. Tako vaša ljubav ne traži mnogo dela, a vaša mržnja prelazi vrlo lako na delo. I svoju rođenu zemlju vi volite, žarko volite, ali na tri-četri razna načina koji se među sobom isključuju, smrtno mrze i često sudaraju.

    U nekoj Mopasanovoj pripoveci ima jedan dionizijski opis proleća koji se završava rečima da bi u takve dane po svim uglovima trebalo izlepiti oglase: Građanine francuski, proleće je, čuvaj se ljubavi! Možda bi u Bosni trebalo opominjati čoveka da se na svakom koraku, u svakoj misli i svakom, i najuzvišenijem čuva mržnje, urođene, nesvesne, endemične mržnje. Jer u toj zaostaloj i ubogoj zemlji, u kojoj žive zbijeno četiri razne vere, trebalo bi četiri puta više ljubavi, međusobnog razumevanja i snošljivosti nego drugim zemljama. A u Bosni je naprotiv, nerazumevanje, koje povremeno prelazi u otvorenu mržnju, gotovo opšta karakteristika stanovnika. Između raznih vera jazovi su tako duboki da samo mržnja uspeva ponekad da ih pređe. Znam da mi se na to može odgovoriti, i sa dosta prava, da se u tom pogledu ipak primećuje izvestan napredak, da su ideje XIX veka i ovde učinile svoje, a da će sada posle oslobođenja i ujedinjenja sve ići mnogo bolje i brže. Bojim se da nije sasvim tako. (Ja sam, čini mi se, za ovo nekoliko meseci dobro video strašne međusobne odnose među ljudima raznih vera i raznih narodnosti u Sarajevu!) Štampaće se i govoriće se svuda i svakom prilikom: Brat je mio,koje vere bio, ili Ne pita se ko se kako krsti, neg čija mu krvca grije prsi. Tuđe poštuj, a svojim se diči, Integralno narodno jedinstvo ne poznaje verskih ni plemenskih razlika. Ali oduvek je u bosanskim građanskim krugovima bilo dosta lažne građanske učtivosti, mudrog varanja sebe i drugih zvučnim rečima i praznim ceremonijalom. To prikriva kako – tako mržnju, ali je ne uklanja i ne sprečava u rastenju. Bojim se da i pod pokrovom svih savremenih maksima mogu u tim krugovima da dremaju stari nagoni i kainski planovi, i da će živeti dok god ne budu potpuno izmenjene osnove materijalnog i duhovnog života u Bosni. A kad će doći to vreme, i ko će imati snage da to izvede? Jednom će doći, ja u to verujem, ali ovo što sam video u Bosni ne ukazuje na to da se tim putem već sada ide. Naprotiv.

    Ja sam o tome razmišljao, naročito poslednjih meseci, kad sam se još borio sa odlukom da zauvek napustim Bosnu. Razumljivo je da ne spava dobro čovek koji se nosi takvim mislima. I ja sam ležao pored otvorenog prozora u sobi u kojoj sam se rodio, napolju je šumela Miljacka naizmence sa vetrom rane jeseni u još obilnom lišću.

    Ko u Sarajevu provodi noć budan u krevetu, taj može da čuje glasove sarajevske noći. Teško i sigurno izbija sat na katoličkoj katedrali: dva posle ponoći. Prođe više od jednog minuta (tačno sedamdeset i pet sekundi, brojao sam) i tek tada se javi nešto slabijim ali prodornim zvukom sat sa pravoslavne crkve, i on iskucava svoja dva sat posle ponoći. Malo za njim iskuca promuklim, dalekim glasom sahat – kula kod Begove džamije, i to iskuca jedanaest sati, avetinjskih turskih sati, po čudnom računanju dalekih, tuđih krajeva sveta! Jevreji nemaju svoga sata koji iskucava, ali bog jedini zna koliko je sada sati kod njih, koliko po sefardskom, a koliko po eškenaskom računanju. Tako i noću, dok sve spava, u brojanju pustih sati gluvog doba bdi razlika koja deli ove pospale ljude koji se budni raduju i žaloste, goste i posprema četiri razna, među sobom zavađena kalendara, i sve svoje želje i molitve šalju jednom nebu na četiri razna crkvena jezika. A ta razlika je, nekad vidljivo i otvoreno, nekad nevidljivo i podmuklo, uvek slična mržnji, često potpuno istovetna sa njom.

    Tu specifičnu bosansku mržnju trebalo bi proučavati i pobijati kao opaku i duboko ukorenjenu bolest. I ja verujem da bi strani naučnici dolazili u Bosnu da proučavaju mržnju, kao što proučavaju lepru, samo kad bi mržnja bila isto tako, priznat izdvojen i klasificiran predmet proučavanja kao što je lepra.

    Pomišljao sam da se i sam bacim na izučavanje te mržnje i, analizirajući je i iznoseći na svetlost dana, da doprinesem njenom uništenju. Možda je to i bila moja dužnost, jer ja sam, iako po poreklu stranac, u toj zemlji ugledao, što se kaže, svetlost dana. Ali posle prvih pokušaja i dužeg razmišljanja uvideo sam da nemam sposobnosti ni snage za to. Od mene bi se kao i od svih ostalih tražilo da stanem na jednu stranu, da budem mržen i da mrzim. A ja to nisam hteo ni umeo. Možda bih, ako tako mora biti, i pristao još da padnem kao žrtva mržnje, ali da živim u mržnji i sa mržnjom, da učestvujem u njoj, to ne mogu. A u zemlji kao što je sadašnja Bosna, onaj koji ne ume ili, što je još više i teže, onaj koji svesno neće da mrzi, uvek je pomalo tuđin i izrod, a često mučenik. To važi i za vas, rođene Bosance, a pogotovo za čoveka došljaka. – I tako sam ja jedne od tih jesenskih noći, slušajući čudna dozivanja tih raznovrsnih i raznoglasnih sarajevskih tornjeva, zaključio da ne mogu ostati u svojoj drugoj domovini Bosni, da ne treba u njoj da ostanem. Ja nisam toliko naivan da tražim u svetu varoš u kojoj nema mržnje. Ne, meni treba samo mesto u kome ću moći živeti i raditi. Ovde to ne bih mogao.

    Ti ćeš sa podsmehom, možda i sa prezirom, ponoviti svoju reč o mom bežanju iz Bosne. Ovo moje pismo neće imati snage da ti moj postupak objasni i opravda, ali izgleda da u životu ima prilika kad važi drevno latinsko pravilo: No nest salus nisi in fuga. ( Samo u bežanju je spas.) I molim da mi veruješ samo toliko: da ne bežim od svoje čovečanske dužnosti, nego zato da bih mogao da je potpuno i nesmetano izvršim.

    Tebi i našoj Bosni želim u novom narodnom i državnom životu svaku sreću!

    Tvoj M.L.

    Prošlo je desetak godina. Retko sam se sećao druga iz detinjstva, i već bih ga potpuno zaboravio da me osnovna misao njegovog pisma nije s vremena na vreme podsećala na njega. Negde oko 1930. saznao sam sasvim slučajno da se dr Maks Levenfeld zadržao u Parizu, da u predgrađu Neji ima rasprostranjenu praksu, i da je u našoj koloniji i među jugoslovenskim radnicima poznat kao naš doktor koji radnike i studente besplatno pregleda i, kad treba, sam im nabavlja lekove.

    Prošlo je opet sedam – osam godina. Jednog dana, opet slučajno, saznao sam za daljnju sudbinu ovog mog druga. Kad je u Španiji počeo građanski rat, on je napustio sve i otišao kao dobrovoljac u republikansku vojsku. Organizovao je previjališta i bolnice, pročuo se svojom revnošću i znanjem. Početkom 1938. godine nalazio se u jednom malom aragonskom gradiću čije ime niko od naših nije umeo pravo izgovoriti. Na njegovu bolnicu izvršen je vazdušni napad u po bela dana i on je poginuo zajedno sa gotovo svim svojim ranjenicima.

    Tako je završio život čovek koji je pobegao od mržnje.

    14. godina od ubistva Srđana Kneževića

    romanijapres | 08 Avgust, 2012 14:43

    Obilježeno 14 godina od ubistva Srđana Kneževića

    Obilježeno 14 godina od ubistva Srđana Kneževića
    SRNA - 07.08.2012 14:08

    PALE - Polaganjem cvijeća na spomenik u Palama i posjetom grobu bivšeg komandanta specijalne jedinice Vojske Republike Srpske (VRS) "Beli vukovi" legendarnog Srđana Kneževića na porodičnom groblju u Tvrdimićima danas je odata počast ovom nekadašnjem zamjeniku načelnika Centra javne bezbjednosti (CJB) Srpsko Sarajevo, koji je 7. avgusta 1998. godine ubijen na Palama pod još nerazjašnjenim okolnostima.

    "Svi mi koji iskreno poštujemo lik i djelo Belog vuka, Srđana Kneževića, danas saosjećamo sa njegovom porodicom i saborcima koji već 14 godina tuguju za svojim legendarnim komandantom. Vjerujem da se tako osjećaju i svi oni koji su se hrabro borili za Republiku Srpsku i slobodu i ravnopravnost srpskog naroda", izjavio je ministar rada i boračko-invalidske zaštite Republike Srpske Petar Đokić nakon ceremonije polaganja cvijeća na spomenik u Palama.

    On je naglasio da je borba za slobodu srpskog naroda u BiH bila teška i da je u toj borbi Srđan Knežević izašao kao pobjednik, junak i proslavljeni komandant.

    "U toj borbi, Beli vuk nas je trajno zadužio, tako da ćemo ga se, na dan njegove tragične smrti, uvijek pominjati sa pijetetom i sjećati se njegovog junačkog djela", poručio je Đokić.

    Prema njegovim riječima, neobjašnjiva je činjenica da ni nakon 14 godina od gnusnog ubistva još nisu otkrivene ni ubice ni nalogodavci zločina koji je počinjen nad Kneževićem i njegovom porodicom.

    "Očekujemo da ruka pravde konačno stigne zločince za ovo nedjelo koje je počinjeno nad porodicom Knežević. Uvjeren san da će se to konačno dogoditi, jer se Beli vuk upisao u najsvjetlije stranice istorije Republike Srpske i kao takav zaslužuje naše puno poštovanje, i on i njegova porodica", rekao je Đokić.

    On je posebno razočaran činjenicom da ni ove, kao ni prošle godine, niko od zvaničnih predstavnika grada Istočno Sarajevo i opštine Pale nije prisustvovao obilježavanju 14 godina od ubistva Srđana Kneževića, iako predstavnici Udruženja "Beli vukovi" tvrde da su uredno svima uputili pozive.

    "Zvuči nevjerovatno, ali lokalne vlasti na Palama malo poštuju lik i djelo Srđana Kneževića. Mislim da je to neprimjereno i da bi oni trebalo da obrate više pažnje na njegovo i junačko djelo Belih vukova", podvukao je Đokić.

    Predsjednik Udruženja boraca "Beli vukovi" Janko Šešlija ponovio je da su Kneževićevi saborci ogorčeni zbog nerada i nemara pravosudnih institucija, s obzirom da ni nakon 14 godina nisu otkrivene ubice i nalogodavci ubistva Belog vuka.

    Šešlija je pozvao nadležne da malo više pažnje obrate na status bivših pripadnika ove elitne jedinice Vojske Republike Srpske, od kojih većina nema stalno zaposlenje i svakodnevno je suočena sa neriješenim egzistencijalnim pitanjima, uprkos neizmjernoj hrabrosti i velikim žrtvama koje su za Srpsku dali tokom odbrambeno-otadžbinskog rata.

    Nezadovoljstvo zbog nemara i nebrige nadležnih vlasti u opštini Pale, Republici Srpskoj i BiH izrazili su i Srđanovi sinovi Kosta i Nemanja.

    LJUDI OKO KARADŽIĆA KRALI ILI UBIJALI...

    romanijapres | 05 Avgust, 2012 00:07

    Traži se ubica, bivši Karadžićev savjetnik


    Traži se ubica, bivši Karadžićev savjetnik
    BETA - 04.08.2012 17:38

    VALJEVO - Osumnjičeni za ubistvo Branka Petrovića (50) iz mioničkog sela Todorin Do još nije pronađen, potvrđeno je danas u Istražnom odjeljenju Višeg suda u Valjevu.

    Petrovića je sinoć u Banji Vrujci, poslije kraće prepirke, hicima iz pištolja usmrtio Jovan Tintor Joja (61), izbjeglica iz BiH koji je nastanjen u selu Kadina Luka kod Ljiga.

    Petrović je pokušao da pobjegne, ali ga je Tintor stigao i pogodio u grudi i glavu.

    Tintor je poslije ubistva pobjegao u nepoznatom pravcu, a policija je njegov džip danas pronašla u okolini Čačka, dok se za njim intenzivno traga.

    Motivi ubistva za sada su nepoznati. Prema svjedočenju očevidaca, Tintor se u blizini kioska "Ravnogorac" mazao ljekovitim banjskim blatom, a Petrović mu je s terase jednog lokala dobacivao kako mu to "neće pomoći".

    Prema drugoj verziji, ubistvu su prethodile uvrede na račun Tintorove porodice, a ubica je, pošto je pucao, sav blatnjav sjeo u džip i otišao u nepoznatom pravcu.

    Prema pisanju pojedinih beogradskih medija, Tintor je u vrijeme rata u BiH bio savjetnik predsjednika Republike Srpske Radovana Karadžića i četnički vojvoda.

    Za vrijeme rata vojvoda Joja, kako su ga zvali u Republici Srpskoj, bio je blizak ratnom rukovodstvu na Palama, a prema pojedinim informacijama bio je i finansijer Srpske demokratske stranke, kojoj je poklonio 250.000 maraka i blindirani džip.

    Prije rata u BiH bio je moler i kafedžija, a posljednjih godina se, prema riječima njegovih ratnih saboraca, vratio molerskom poslu.

    Poslije rata je bio aktivan među četnicima na Ravnoj gori, a držao je i četnički klub u Kadinoj Luci.

    Njegovo ime pominjalo se i prilikom iznošenja dokaza protiv haškog optuženika Radovana Karadžića.

    Dežurni istražni sudija Višeg suda u Valjevu je poslije uviđaja izdao nalog za obdukciju posmrtnih ostataka Branka Petrovića, koju će danas obaviti vještak Instituta za bezbjednost MUP Srbije.

    SOKOLAČKI NASILNIK

    romanijapres | 26 Jul, 2012 07:11

    SLOVENAČKO SRBOVANJE U SARAJEVU

    romanijapres | 25 Jul, 2012 08:45

    Sarajevo 25. 07. 2012

    PRESS RS

    Ratna zona - Masovna tuča navijača u centru Sarajeva

    Slovenci skandirali „nož, žica, Srebrenica“

    Centar Sarajeva juče je ličio na ratnu zonu zbog masovne tuče navijača Maribora „viola“ i navijača Željezničara u kojoj su povređena dva policajca i jedan navijač, porazbijani mnogi izlozi i inventar više kafića i oštećen jedan policijski automobil.

    POPRIŠTE Svedoci tvrde da su Slovenci započeli gužvu
    Sukob se dogodio kod katedrale u Štrosmajerovoj ulici u centru grada. Prema tvrdnjama očevidaca, sukob je započela grupa od oko 30 navijača Maribora koji su automobilima stigli u BiH. Svedoci kažu da su Slovenci počeli da provociraju domaćine povicima: „Slobodan Milošević" i „nož, žica, Srebrenica", da bi nedugo potom napali grupu mladića koji su prolazili pokraj njih.
    Ubrzo je došlo do opšte tuče, koja se zatim pretvorila u pravi ulični rat između više desetina navijača. Korišćeni su bokseri i drugo oružje, a po ulici su letele flaše, čaše, pepeljare, stolice i drugi dostupni predmeti iz bašta kafića. Policajci su odmah reagovali i za nekoliko minuta saterali gostujuće navijače u „Stakleni grad", posle čega se situacija smirila.
    Irfan Nefić, portparol MUP-a Kantona Sarajevo, kaže za Press RS da su u tuči povređena dva policajca i jedan navijač.
    - Jedan policajac zadobio je lake povrede, a drugom je polomljen prst. Lakše je povređen i jedan navijač Maribora, a policijskom vozilu je razbijena šoferšajbna. Neredi su brzo stavljeni pod kontrolu, a navijači Maribora su u policijskoj pratnji sprovedeni na stadion „Koševo". Niko još nije uhapšen, ali se intenzivno radi na rasvetljavanju slučaja - rekao je Nefić.
    Učesnici sukoba imali su različito viđenje događaja. Jedan navijač Maribora tvrdi da su oni bili napadnuti i da su uzvratili.
    - Sve je to deo igre. Gledamo fudbal, navijamo, pa se tučemo. Ništa novo - rekao je član „Viole", navodeći da u Sarajevo tek treba da stignu navijači koji su organizovano krenuli iz Slovenije.
    Građani Sarajeva smatraju da je policija trebalo da „pusti raju da prebije Slovence".
    - Ovo je skandalozno! Policija je zaslužila platu od 20 feninga. Trebali su pustiti da ih raja prebije, a ne da ih štite. Došli su nam ovde da nas vređaju i ruše grad - ljutito je vikao jedan Sarajlija.
    Amaterski snimci ubrzo su preplavili internet portale. Vide se brutalni udarci stolicom, bokserima, međusobno pesničenje i šutiranje. Posebno se izdvaja snimak na kome se vidi kako policajac šutira jednog izgrednika, pri čemu mu iz futrole ispada pištolj i udara o asfalt. Srećom, nije opalio, a policajac ga je brzo podigao zabrinuto se osvrćući oko sebe.

    O. M.

     
    Powered by blog.rs - Design by BalearWeb