ROMANIJAPRES, 1

SVE NA ČISTINU

O ŠUMSKOJ MAFIJI

romanijapres | 13 Februar, 2013 09:15

Kad se kralo nije bilo mnogo,a kad daju - previše im !

Objavljeno: 05. februar 2013.

sume522013 1

Oštre reakcije na najavu smanjenja rente opštinama od „Šuma RS“ - U mnogim lokalnim zajednicama, smatraju da se iza inicijative za smanjenje naknade od „Šuma RS“ krije namjera da se skrene pažnja sa pravih problema u Šumama i prikriju kriminalne radnje.


Rezovi

Jedan od prvih poteza generalnog direktora Šuma RS po preuzimanju dužnosti bila je najava kresanja izdvajanja za lokalne zajednice na ime korišćenja šuma. Jakov Galić, u pokušaju da spasi ono što se može nakon decenija pustošenja šuma, najavljuje uštede po tom osnovu od oko 10 miliona KM. U međuvremenu, u parlamentarnoj proceduri trenutno se nalazi Nacrt zakona o izmjenama i dopunama Zakona o šumama RS u kojem nije predviđeno smanjenje ove naknade, ali se već zna da će, kad zakon u formi prijedloga dođe pred poslanike, socijalisti amandmanski i tražiti smanjenje sa deset na pet odsto. U obrazloženju ovog amandmana se navodi da procenat naknade treba uskladiti s onima u okruženju, kao i da će predložena naknada i dalje biti veća nego u susjednim zemljama.

Vlada RS je, navodno, planirala da u Nacrt zakona smanji ovu naknadu, ali to nije učinila jer je bila svjesna da bi bez nje bila ugrožena finansijska stabilnost pojedinih opština. Ideju o drastičnom smanjenju naknada u mnogim lokalnim zajednicama smatraju žestokim udarom koji pojedine opštine može odvesti u bankrot. Ako poslanici usvoje ovaj amandman, što se već ocjenjuje kao sasvim izvjesno, više opština u RS kojima naknada od Šuma RS predstavlja glavni izvor prihoda; moraće da izvrši rebalans svojih budžeta.


Piljić: Renta mora da ostane 10 odsto, a oni neka traže rješenje za svoje probleme

Tako zamjenik načelnika Šipova, Dule Piljić, kaže da bi ovim opštinski budžet bio manji za oko 700.000 KM.

-Mi smatramo da dubioza u Šumama RS nije izazvana rentom, nego se radi o lošem poslovanju, sistematskom uništavanju šuma od 2007. Organizacija šuma je primjer kako nešto ne treba organizovati! Piljić pritom navodi da je ŠG „Gorica“ nakad bilo nosilac razvoja opštine, a „da je danas bogalj “. I da svake izborne godine imaju problem sa Šumama jer su one „najaktivnije“ u vrijeme predizborne kampanje.

-Ovdje su šefovi radnih jedinica u Šumama bili glavni aktivisti SNSD. Simptomatično je što su i svi drvoprerađivači glavni aktivisti SNSD i utiču na politiku Šuma Srpske i sada hoće preko leđa lokalnih zajednica da izvrše poravnanje, odnosno ozakone prelivanje para i vlastite džepove.

Da bi ovo spriječili, u lokalnom parlamentu pokrenuta je inicijativa da se promjeni oblik organizovanja Šuma, a povodom rente su izričiti:

-Ona mora da ostane na 10 odsto, a oni treba da traže rezervna riješenja za svoje probleme u naplati potraživanja koja su se stvorila sa fiktivnim firmama. Treba da se naprave i uštede u unutrašnjoj organizaciji jer su pred izbore primali radnike koji nemaju veze sa šumarstvom.


Bjelica: Pozivam menadžment Šuma i nadzorni odbor da se okanu stvaranja kontrolisanog haosa i okrenu rješavanju stvarnih problema

sume522013 2Ništa manje kritičan prema rukovodstvu JP „Šume RS“ nije ni načelnik Sokoca, Milovan Bjelica, koji ih optužuje za stvaranje „kontrolisanog haosa“. Bjelica smatra da inicijativa o smanjenju renta opštinama dolazi u nezgodno vrijeme, kad su lokalni budžeti već usvojeni, a pojedine opštine se i kreditno zadužile računajući na ta sredstva, za šta su dobile i saglasnost resornog ministarstva.

On tvrdi da Šume RS ne mogu ništa revolucionarno uraditi i kada bi se primijenile predložene mjere, pa čak ni da u potpunosti zadrže iznos koji izdvajaju za opštine.

-Na ovaj način pokušavaju da prikriju gubitke i dezinformišu javnost o stvarnom stanju u JP Šume Srpske. To su nezapamćena potraživanja, koja iznose oko 60 miliona KM, a procjena je da je njihova naplativost između 20 i 30 odsto. Odgovorno tvrdim da su ovi podaci tačni. On tvrdi i da je situacija u gotovo svim gazdinstvima slična, da je oblovina „davana licima koja su bila bliska rukovodstvima lokalnih gazdinstava i pojedincima iz vlasti“.

-Čak i firmama koje su imale osnivački ulog od samo 2.000 KM davano je robe u vrijednosti od više stotina hiljada maraka, bez bilo kakve garancije. Vlasnici ovih firmi su pravili velika dugovanja prema Šumama, a onda ih likvidirali i otvarali nova. Takve primjere imamo u našoj sredini. U prodaji drvnih sortimenata visok procenat otpada na celulozno drvo, što je ne razumno, a zbog čega su Šume na gubitku sigurno preko 20 miliona maraka. Procenat prodaje celuloznog drveta na nivou gazdinstva „Romanija“ i čitavog preduzeća je stalno rastao i kreće se preko 20 odsto od ukupne prodaje.

Jedan od problema na koje ukazuje prvi čovjek opštine Sokolac je i prekomjeran i nekontrolisan prijem radnika.

-Zapošljavani su konobari, kuvari koji nisu kvalifikovani za rad u šumarstvu. I po tom osnovu je pričinjena šteta između 12 i 15 miliona maraka. Nabavka vlastite mehanizacije imala je štetne posljedice po nekoliko osnova: nabavnjena je po cijenama koje su za oko 50 odsto veće od tržišnih, a uz to je cijena rada sa vlastitom mehanizacijom i radnom snagom ispala 50 odsto skuplja od angažovanja privatnih preduzeća.

Bjelica tvrdi da se poslovni rezultati u gazdinstvima namještaju , da se nestručni, pa čak i kadrovi koji su krivično odgovarali postavljaju na ključne pozicije, dok se stručni i sposobni uklanjaju kao nepoželjni.

-Likvidnost Šuma RS je ugrožena, a obaveze preduzeća u ovom trenutku su između 80 i 95 miliona. Budući da niko nije odgovarao za ovo, nameće se zaključak da se u Šumama radi o „kontrolisanom haosu“.

U Sokocu, kao i u mnogim drugim planinskim opštinama, smatraju da je njihov interes da se stanje u Šumama sredi. Budući da prihodi od Šuma čine preko 10 odsto opštinskog budžeta , najavljuju inicijativu da se Šume jednim dijelom vrate lokalnoj zajednici.

-Ne vidimo drugi način. Imamo procjenu da je oko 40 opština spremno da usvoji skupštinske zaključke koje će uputiti Zajednici opština i gradova RS, a zatim i prema Vladi RS i NSRS sa zahtjevom da se šumska gazdinstva vrate na upravu lokalnim zajednicama.


I Galić nemoćan pred pritiscima politike

sume522013 3Galić se žali da ima „previše različitih uticaja sa strane“ i da svi dobro znaju o čemu priča.

-U Šumama su isprepleteni gotovo svi mogući politički interesi.Ništa ne možete da uradite a da to ne ulazi u sferu politike.

Trenutno je zaposleno 4400 ljudi, a po evropskim standardima taj broj ne bi trebalo da bude veći od dvije hiljade.

-Ne kažem da je baš svih 2400 višak, ali je objektivno najmanje hiljadu ljudi zaposleno bez ikakve potrebe. Bez njihovog učešća na platnom spisku mislim da bi pitanje konsolidacije preduzeća bilo lako rješivo. Samo za njihove plate godišnje izdvajamo između 12 i 15 miliona KM.

(www.opstinasokolac.net / Respekt)

 

BEZAKONJE U REPUBLICI SRPSKOJ

romanijapres | 17 Januar, 2013 12:43

четвртак, 17. јануар 2013.

Шумска мафија пустоши Српску

 

Миленко Вишњић

seča-šumaЈедно је сигурно, а то је, да док је и једна од ових “демократски” опредељених странака на власти, пљачка народног блага неће престати. У жељи да пронађем нешта забавно, нешта што ће смањити одбојност читалаца према озбиљним темама; трећи светски рат, мало ледено доба, Либија, Сирија, кренуо сам да истражујем, а где бих прво, него на youtube.com страницама, и тако, налетом на наизглед забаван видео, под називом - “KRADLJIVCI BUDUĆNOSTI ILI ŠUMSKA MAFIJA PUSTOŠI ŠUME”, аутора Недељка Жугића.

Почетак видеа је истински забаван, али радост није дуго трајала, кад је аутор текста, снимања, монтаже и режије – Недељко Жугић, кренуо са нешто тужнијом причом од очекиване.

Видим, ово је опет озбиљна тема, али људска, па и моја радозналост је била јача и ја наставих да буљим. Оно што је следило, било је довољно да се коса диже на глави. Радован Симић се спомиње као жртва профитера, спомиње се народ који гладује, Јосиф Панчић, који је научно тврдио да је будућност једног народа директно зависна од шума - природе, да је све почело 1992., да је шумска мафија јача од воље и моћи власти...

Укратко, темељно урађена прича са детаљним и стручним објашњењима, укључујући и  детаље о томе, како и колико један хектар храстове шуме ослобађа кисеоника, колико је… “Да је мафија јача од воље власти...”, е, ту настаје проблем и ту се нешта не поклапа. Бојим се да је аутор, штитећи властити дигнитет и достојанство и у намери да остане дискретан, био мало суздржан и мање критичан, али ја сам му ипак захвалан, јер је наговестио и начео суштину проблема.

Где су ту институције система - инспекције? Ту су инспекције, али да обезбеде безбедну пљачку шума – да заштите криминал. Кад макар, те инспекције, не би биле отворено на страни мафије, народу би то служило за утеху, “макар нека се мафијаши плаше да не буду ухваћени”. Али, ни толико од такозваних институција система. Можда, неће људи да се замере, а и провизија је стимулативна, па како се тога одрећи. Није ваљда народ крив и за криминал институција или га треба потпуно заменити!? Можда с неким другим и бољим народом, који се неће ни на шта жалити?

Такође, поштено је рећи, да такво понашање није само специјалност актуелне власти, него више успешан наставак дешавања, која су почела 1992., или и пре тога, годину две, односно у време почетка припреме борбе за отаџбински рат. Наравно, нису само шуме предмет интересовања “привредника”, него и рудници, реке и све што припада овом јадном народу. Међутим, оно што нам може бити утеха у свему овоме, је чињеница да западни спонзори нису успели да добију много од онога, што су планирали да ће добити, кроз своје “наметнуте” законе, него су вешто били предухитрени нашим вештим привредницима – кренули су у пљачку пре Западњака. Добро је, ипак крв није вода.

Шта се могло и очекивати у земљи која има закон о приватизацији, на начин какав је; или, ваља ли такав закон уопште; или, је ли морално и нормално донети било какав закон, који некоме омогућава отимање туђег? Како може појединац приватизовати туђе – народно, кад се још није слегла прашина ни око национализације, када је народ “приватизовао” од појединца!? Како могу бити покровитељи – Запад, таквих закона, демократи који се куну у светињу власништва. “Ниси редовно плаћао режије, зато идеш под стечај, доводимо ти новог домаћина – стечајног управника, а он ће све припремити да то откупимо – приватизујемо”, је, изгледа, модел по којем је све ситематски уништавано, све оно што су градиле, подизале и правиле генерације.

То је, такође кажу, наметнуто од Запада. Наметнуто, али и оберучке прихваћено, као начин понашања и пљачке. Тај закон о приватизацији је, додуше, донесен под притиском Запада и имао је за циљ да странци лакше дођу до наших природних богастава и привредних објеката, али, не лези враже, наши су били ти, који су прије реаговали, почели одмах, баш одмах, закон примењивати у пракси и почели са пљачком општенародне имовине.

Тако, оно што није срушено и покрадено у рату, срушено је под тим законом о приватизацији у миру. “Нама требају богати српски домаћини”, говорило се својевремено на почетку рата и то је прихваћено од народа, јер народ је хтео “само да се ослободи социјализма”. Народ је хтео “слободу”, коју, наводно, није имао у предратном периоду и, како видимо, добио је!? Зар власници тих пилана – бренти, нису и део власти? Јесу, део су власти, посредно или непосредно - спонзоришући странке, да ли се оне звале СДС, СПРС, СНДС или нека четврта.

Дакле, све што видимо на овом добро урађеном видеу, је непосредан или посредан учинак и дело неких од “вишестраначких” странака. Ништа без њих, па ни ове наше демократије, како год је ми видели и називали. Коначно, једног дана, увек се те исте странке могу правдати да су биле под притиском такозване “међународне заједнице”, те су морале тако пљачкати, а то што је земља остала уништена и пуста, рећи ће да нису мислили баш озбољно – шалили се.

Тек долази време да се види шта је таква и њихова демократија донела овом, ни за шта кривом народу, сем што, кажу, нису волели оно пре рата. Шта ће остати да се помиње из овог времена, добро или лоше да се памти, тек ће видети будуће генерације? Нисам сигуран да ће били много доброг да се уз гусле помиње? Једно је сигурно, а то је, да док је и једна од ових “демократски” опредељених странака на власти, пљачка народног блага неће престати.

И тако, дође неко време, кад паметан заћути, будала проговори, а фукара се много, много, обогати.

BEZAKONJE U REPUBLICI SRPSKOJ

romanijapres | 28 Decembar, 2012 07:38

Душанка Мајкић: Таоци смо некомпетентних људи у правосуђу

Душанка Мајкић: Таоци смо некомпетентних људи у правосуђу 27.12.2012 06:34 | Горан Маунага

Годишњи извјештај ВСТС-а, који је у Парламент БиХ стигао са пола године закашњења, увјерава нас да смо таоци некомпетентних људи у правосуђу који сами себе бирају и ником не одговарају.

Рекла је то у интервјуу "Гласу Српске" посланик СНСД-а у Парламенту БиХ Душанка Мајкић, истичући да се из извјештаја види неспособност ВСТС-а да професионално и одговорно креира и контролише правосудни систем.

- Неефикасност Суда БиХ може се мјерити само са Хашким судом, а тужиоци Тужилаштва БиХ за годину подигну у просјеку 6,3 оптужнице, односно колико тужилац у окружном или кантоналном тужилаштву подигне за мјесец - рекла је Мајкићева.

ГЛАС: Извјештај ВСТС-а за 2011. годину умјесто почетком маја, Парламенту БиХ достављен је у новембру. Колико то говори о озбиљности институције која је израдила извјештај?

МАЈКИЋ: То говори о неодговорности ВСТС-а према Парламенту и о неодрживости једног таквог законског рјешења. Извјештај је у највећем дијелу бескористан и потпуно неупотребљив. У њему нема анализа правосудног система које би биле употребљиве за законодавне стратегије или предузимање неких других мјера од стране извршне и законодавне власти с циљем ефикасности правосудног система. Препоруке се на идентичан начин понављају годинама и углавном се односе на финансирање и додатне буџетске издатке за судије и тужиоце. Извјештај не садржи консолидоване податке о ефектима правосудног система који су од интереса за приступ ЕУ, а на основу којих се одлучује о напретку БиХ у приступним преговорима. Ту нема информација о криминалу у коришћењу европских фондова, донаторским преварама, корупцији, одузетој имовини, висини новчаних казни.... Извјештај показује забрињавајућу некомпетентност ВСТС-а за управљање правосудним системом. Зато је неопходно хитно мијењати Закон о ВСТС-у с циљем успостављања одговорног, функционалног и ефикасног система. Међу препорукама нема ниједне конкретне. Концепт извјештаја има само један циљ, да обимом фасцинира парламентарце.

ГЛАС: На којим примјерима у годишњем извјештају ВСТС-а је најочигледнији површан приступ раду правосуђа?

МАЈКИЋ: У извјештају се не говори о оствареним резултатима, о томе који судови немају планове за рјешавање старих предмета и које судије и тужиоци не дају резултате. Нема информација о томе како ВСТС контролише планове и шта је предузео против оних који немају резултата. Нема ни одговора на питање како је могуће да десет година послије реформе правосуђа постоје неријешени предмети стари 20 година. Годишњи извјештај ВСТС-а нас увјерава да смо таоци некомпетентних људи у правосуђу који сами себе бирају и који ником не одговарају.

ГЛАС: Ко ће одговарати за 8.000 неријешених предмета старих више од десет година?

МАЈКИЋ: Највјероватније је да ће БиХ пред Европским судом за људска права одговарати за "суђење у неразумном року".

ГЛАС: Како је ВСТС урадио анализу рада Суда БиХ?

МАЈКИЋ: Ту нема података на основу којих би било могуће дати оцјену о резултатима рада Суда БиХ. Нема података о одузетој имовини у кривичним предметима, нема података о кривичним дјелима корупције и казнама, као ни броја и врсте кривичних предмета организованог криминала и санкцијама.

ГЛАС: У Одјељењу за ратне злочине Суда БиХ за годину донесено је само 17 пресуда?

МАЈКИЋ: У том одјељењу ради 12 судија, што значи да судија за годину рјешава нешто више од једног предмета. То је незабиљежено у историји правосуђа. Таква "ефикасност" постоји само у Хашком суду. БиХ не треба такав Суд. У извјештају нема ни информација о разлозима за повећање броја неријешених предмета у том суду за седам одсто. У Суду БиХ ради 50 судија са специјалном административном подршком, а у 2011. години примљено је неколико нових судија, а ипак и даље имају 4.000 неријешених предмета.

ГЛАС: Како је лани радило Тужилаштво БиХ?

МАЈКИЋ: Према извјештају, Тужилаштво је у 2011. години подигло 252 оптужнице. То значи да тужилац за годину подигне 6,3 оптужница. У тих 252 предмета закључен је 131 споразум о признању кривице. То значи да није било суђења, па из тога слиједи да је сваки тужилац на суду заступао само три предмета за годину. ВСТС не даје одговор зашто је то тако.

Зграде

ГЛАС: ВСТС посебно поглавље посвећује реновирању зграда. Како гледате на то?

МАЈКИЋ: То је најконкретнији дио извјештаја из којег се види да је ВСТС постао инвеститор грађевинских радова. ВСТС потпуно аутономно прикупља и усмјерава донације према критеријумима који не постоје. У тој институцији о томе одлучује међународни чиновник који је алфа и омега свих донација, пројеката тендера, а држава ни у том сегменту нема контролу.

UDBAŠI RASTURILI JUGOSLAVIJU

romanijapres | 22 Decembar, 2012 10:39

Banjaluka 22. 12. 2012

PRESS RS

EKSKLUZIVNO SRPSKI KNJIŽEVNIK I LIDER SPO-A TVRDI

Tajni dosijei kriju imena organizatora svih naših ratova!

Vuk Drašković, srpski književnik i lider nekada najjače opozicione stranke u Srbiji, Srpskog pokreta obnove, kaže da bi se tek sa otvaranjem dosijea od 1945. godine na ovamo shvatilo ono što se desilo tokom devedesetih godina prošlog veka i da bi se tek tada saznalo da su organizatori rata od Hrvatske, preko BiH do Srbije, bili tadašnji politički funkcioneri i da su svi oni bili iz službi bezbednosti!

LUSTRACIJA BI BILA DRAGOCENA ZA CELU BiH... Vuk Drašković
U ekskluzivnom intervjuu za Press RS, Drašković uverava da bi se onda doznalo i ko je naredio da se sakrije genocid nad Srbima u BiH i u Hrvatskoj, odnosno u NDH!

 

- Neophodno je da se otvore svi tajni dosijei od 1945. godine na ovamo, jer samo tako može da se utvrdi ko su bili inicijatori i inspiratori svih počinjenih zločina - kaže Drašković.

Da li ste upoznati s tim da je Ministarstvo pravde BiH upravo predložilo zakon o lustraciji na osnovu kojeg bi bili otvarani tajni dosijei?

- Za BiH bi bilo dragoceno da se otvore svi tajni dosijei, ali za to je potrebna politička volja. Za tako nešto ima šanse samo ako postoji politička volja, a političke volje će biti ako među onima koji su politička volja nema ljudi koji se plaše otvaranja tajnih dosijea.

Ima li onda ta inicijativa šansu za uspeh u BiH?

- Ponavljam, to bi bilo dragoceno za celu BiH, jer ako bi se otvorili dosijei svih onih koji su 1944, '45, '46. i nadalje naređivali likvidacije nedužnih ljudi ili njihovo zlostavljanje, bolje bi se razumelo i ono što se dogodilo nekoliko decenija kasnije. Međutim, otvaranje dosijea ne bi smelo da ima dejstvo na način "ovaj je Bošnjak, ovaj je Hrvat, ovaj je Srbin, pa ćemo u skladu s tim otvarati dosijee"... To se nikako ne sme dozvoliti, jer je potrebno otvoriti sve dosijea, pa "popu pop, a bobu bob", bez obzira na to ko je zločine naređivao, organizovao ili prikrivao. Zločinac je zločinac i nema veru i naciju.

Zašto kažete da bi se otvaranjem svih dosijea od 1945. godine lakše razumelo ono što se desilo tokom devedesetih?!

- Zato što bi se doznalo ko je naredio da se genocid nad Srbima u BiH i Hrvatskoj, odnosno u NDH, sakrije i zatrpa i da se za taj pogrom ni protiv koga ne podigne nijedna optužnica. Pored toga, u Srbiji je od oktobra 1944. pa do kraja 1946. godine tajno ubijeno i u tajne grobnice zakopano blizu 100.000 civila, a da niko nije ni optužen, a kamoli osuđen za taj ideološki genocid. A sve to bi onda pomoglo da se istraži ko su zapravo inspiratori i organizatori krvavog rata iz devedesetih.

Ima li danas na političkoj sceni tih ljudi?

- Ne želim da licitiram nikakvim imenima, ali je činjenica da su organizatori rata od Hrvatske, preko BiH i Srbije, bili tadašnji politički funkcioneri, a svi oni su bili ljudi iz službi bezbednosti.

Na osnovu čega to tvrdite?

- Zato što naprosto nisu mogli u Titovom vremenu biti na bilo kakvim pozicijama ako je protiv njih bila služba, odnosno, ako nisu bili deo sistema. Otvaranjem dosijea i saopštavanjem konkretnih imena i prezimena ljudi koji su naređivali ratne zločine i etnička čišćenja lako bi se došlo do zaključka da su to sve ljudi komunističkog sistema.

I šta kada bismo zvanično i argumentovano došli do tog zaključka?

- Onda bi se, kada je u pitanju srpski narod, učinila besmislenom i očiglednom lažna optužnica da su zločine činili četnici. Ta laž je toliko poprimila razmere istine da se u međunarodnoj javnosti, pa čak i u sudnici Haškog tribunala govori da su četnici napadali Vukovar, da su počinili zločin u Srebrenici, da su granatirali Sarajevo... Ma, koji četnici?!!! Komandanti tih jedinica su bili sve komunistički generali i funkcioneri, a svuda su umešani i prsti komunističkih službi bezbednosti.

Da li bi se tada pokazalo da je najskuplja srpska reč Jugoslavija, a ne Kosovo?

- Hm... Mi se u Srbiji 12 godina borimo da se obelodane imena onih za koje se ustanovi da su '45, '46, ili '91, '92. ili bilo kada naređivali zločine, učestvovali u njima ili su kao doušnici tajnih službi zaslužni za smrt nevinih ljudi i njihove progone. I ne samo da se obelodane imena i oni lustriraju, već da se procesuiraju, ako se ustanovi da su učestvovali u zločinima.

I, niste se izborili?

- Posle deset godina natezanja, saopštili su nam da je ideja sjajna, ali kada su u pitanju imena, da ona moraju da budu zacrnjena i to do 2066. godine.

Zašto da se ne otkriju imena?

- Kada su u Bugarskoj otvorili tajne dosijee, ispostavilo se da su 12 od ukupno 15 vladika Bugarske pravoslavne crkve bili agenti komunističkih službi bezbednosti. Možda se zato kriju imena.

Platforma za Kosovo je pobožna!

Kako ocenjujete novu političku platformu za Kosovo?

- Čitam po novinama šta se u njoj nalazi i čini mi se dosta pobožnom.

Kako to mislite?

- Ko god je pročita - krsti se!

Kako vi vidite rešenje kosovskog pitanja?

- Ne treba nama nikakva platforma, treba istaći dva prinicipa. Jedan je da Srbija ne može i neće priznati nezavisnost Kosova i drugi da ćemo prihvatiti nestatusni deo Ahtisarijevog dokumenta kako bismo maksimalno zaštitili i kulturno i ekonomski sa Srbijom povezali naš narod sa Kosova i Metohije.

I, to je rešenje?

- Rešenje je narodu reći istinu.

A to je?

- Mi ne možemo priznati nezavisnost Kosova, ali ne živimo na Marsu, već na ovom svetu i ne možemo osporiti činjenicu da je veći deo članica Ujedinjenih nacija priznao Kosovo kao nezavisnu državu.

Šta želite da kažete?

 

- Želim da kažem da kod nas taj procenat sigurno ne bi bio manji, a vrlo lako je moguće da bi bio i veći!

Zašto je toliki procenat špijuna među Srbima?

- Zato što kod nas postoji opsednutost onim što se zove "biti špijun". To je najbolje oslikao Branislav Nušić kada je za onog nesrećnog Aleksu Žunića napisao kako štampa vizit karte na kojima piše: "Aleksa Žunić - sreski špijun".

Da li ste vi uspeli da izvršite uvid u svoj dosije i ono što je služba prikupila o vama?

- Nisam, ali mi je 2002. godine jedan visoki funkcioner SDB-a rekao da imam verovatno najobimniji dosije i da bi mi trebalo najmanje 15 dana samo da ga prelistam.

Kako ocenjujete tvrdnje da su u svim bivšim republikama SFRJ lideri brojnih stranaka bili saradnici SDB-a, odnosno da je služba formirala tzv. opozicione stranke?

- Ja garantujem da nije formirala SPO i upravo zbog tih tvrdnji da je služba formirala sve političke partije i insistiram da se otvore tajni dosijei. Tajkuni su se obogatili za vreme proteklog rata, a svi oni su bili ljudi službi bezbednosti. Ukratko, ne treba zaboraviti da je bivša Jugoslavija počivala na Titovoj harizmi, JNA i tajnim službama. To su bila tri stuba države.

Ako diktafon ne snimi ovaj naš telefonski razgovor, možemo li od službe tražiti snimak?!

- Veoma je moguće da ga ima, ali to sigurno neće priznati.

Darko Momić

UMJESTO DA SUD KAŽNJAVA LOPOVE, ON POZIVA NOVINARE....

romanijapres | 22 Decembar, 2012 09:48

Ispred Specijalnog tužilaštva RS protestovalo više od 50 novinara

Ispred Specijalnog tužilaštva RS protestovalo više od 50 novinara
GLAS SRPSKE, FOTO: A. ČAVIĆ - 21.12.2012 08:41 ⇒ 10:01 VIDEO FOTO

BANJALUKA - Ispred Specijalnog tužilaštva Reublike Srpske povodom skandaloznog poziva upućenog od strane Specijalnog tužilaštva RS glavnom i odgovornom uredniku "Glasa Srpske" Mirjani Kusmuk u znak protesta rano jutros okupilo se više od 50 novinara, predstavnika svih medijskih kuća.

Mirjana Kusmuk je oko 9:07 časova izašla iz zgrade Specijalnog tužilaštava gdje je nekoliko minuta ranije završeno saslušanje.

Ona je zahvalila kolegama na podršci i rekla da se radi o zaista neophodnoj odbrani javne riječi.

- Ja ovdje danas jesam pozvana zbog gostovanja u emisiji Presing i izjave date u toj emisiji. Mislim da su odlučili da ovako ekspresno reaguju i zbog što su saznali da je danas Staljinov rođendan. U to ime i u ime pokušaja smaka novinarstva u RS za danas je najavljen smak svijeta. Ovo je trebalo da bude smak novinarstva i smak slobode javne riječi. Oni su pokušali da zastraše tu javnu riječ i ja vam odgovorno tvrdim da u tome nisu uspjeli. To dokazuje i vaše prisustvo i hvala vam na tome. Još nešto želim da kažem. Na moje insistiranje da tužilac kaže za koje djelo ili za koje lice u ovom krivičnom predmetu me poziva, tužilac nije želio da to unese u zapisnik. Znači po Zakonu o krivičnom postupku za svjedoka se poziva samo onaj koji ima saznanja o nekom krivičnom djelu i koji ima saznanje o počinocu krivičnog djela. Sva saznanja o ovom krivičnom djelu ima ovo tužilaštvo i ta saznanja je Glas Srpske objavio - istakla je ona.

Saznanja o počiniocima ovog krivičnog djela, dodala je, koja se odnose na ove koji su u zatvoru ja nemam, niti mogu da ih imam jer te osobe ne poznajem.

Mirjana Kusmuk je nekoliko minuta prije roka navedenog u pozivu u 8:30 časova stigla i ušla u Specijalno tužilaštvo.

Novinari su nosili transparente na kojima je pisalo "Novinar" sa naslikanim likom kome su prekrižena usta, zatvorene uši i koji nema oči".

Ispred ulaza u zgradu stajalo je nekoliko policajaca.

Branilac Mirjane Kusmuk, advokat Miljkan Pucar rekao je da je Kusmukova u emisiji "Presing" RTRS-a samo poručila da bi institucije kao što je Specijalno tužilaštvo trebalo ozbiljno da se odnose prema medijima da se ne bi dešavalo kao što se to desilo u slučaju Specijalnog tužilaštva, koje je najavilo spektakularne akcije hapšenja u predmetu trgovine ljudima radi priostitucije, mada na kraju od toga ništa nije bilo i uhapšena su samo dva lica.

Odgovarajući na pitanje je li moguće da u Specijalnom tužilaštvu ne znaju za odluku Suda za ljudska prava u Strazburu koja kaže da tužioci i sudije ne smiju iskorištavati novinare za svoje predmete ili istrage, Pucar je rekao da ne vjeruje da se ne poznaje pravna legislativa ali da je moguće da u pozadini stoji i nešto drugo.

Iza Pucara koji je stajao pred kamerama, stajale su desetine novinara sa podignutim transparentima.

Urednik na RTRS-u Biljana Knežević istakla je da je ovo dobar početak jedne priče koja će novinarima ići u korist.

- Javnost treba da se zapita šta je do sada Specijalno tužilaštvo uradilo, a šta nije, šta je moglo da uradi i koliko je novca potrošilo - navela je ona.

Poziv za svjedoka koji je iz Specijalnog tužilaštva Republike Srpske uručen glavnoj i odgovornoj urednici “Glasa Srpske” Mirjani Kusmuk, poslije kritike na rad te institucije koju je iznijela u emisiji “Presing” Radio-televizije Republike Srpske je skandalozan i čin zastrašivanja i pritiska na sve novinare i medije, ali i zakonski neuobičajen potez tužilaštva.

Smatraju ovo pravni stručnjaci, novinari i predstavnici institucija za zaštitu ljudskih prava.

Kusmukova je pozvana da svjedoči u istrazi protiv osumnjičenih za trgovinu ljudima radi vršenja prostitucije u Banjaluci dva dana poslije njenog komentara da je Specijalno tužilaštvo zloupotrijebilo medije u tom slučaju najavljujući spektakularna hapšenja do kojih nije došlo.

Izdaliu su nas država, SPC i srpski narod

romanijapres | 11 Decembar, 2012 15:05

Banjaluka 11. 12. 2012

PRESS RS

EKSKLUZIVNO PISMO IZ DANSKOG ZATVORA (1) - RADOSLAV BRĐANIN OTVORIO DUŠU PRESSU REPUBLIKE SRPSKE

Izdali su nas država, SPC i srpski narod!

Za sudbinu Srba osuđenih na drakonske kazne u Hagu odgovorni su država, Srpska pravoslavna crkva i srpski narod u celini! Ovo u pismu Pressu RS iz danskog zatvora poručuje Radoslav Brđanin, koji na severu Evrope izdržava kaznu zatvora od 30 godina.

Ogorčen oslobađajućom presudom hrvatskim generalima Anti Gotovini i Mladenu Markaču, Brđanin je iz danskog zatvora uputio pismo našem listu u kojem je istresao svu gorčinu skupljanu od trenutka kada je uhapšen po tajnoj optužnici i deportovan u Hag, gde je kao i većina ostalih Srba osuđen na drakonsku kaznu.

 

Brđanin u pismu kaže da je zbog halabuke koja se digla posle oslobađanja hrvatskih generala odlučio da nakon 13 i po godina u zatvoru iznese svoje viđenje o tome zašto se u Tribunalu donose takve presude.

- Ne pada mi na pamet da rečju pravdam selektivnu pravdu u Hagu, ali ovakvo ponašanje suda ima uporište u ponašanju srpskih vlasti, Srpske pravoslavne crkve, srpskog naroda i celokupne javnosti. Ako pogledamo naše komšije Hrvate, svi ćemo se složiti da su njihova vlast, katolička crkva i narod stali uz svoje optužene za ratne zločine i da su to činili potpuno javno. Izdvojili su ogroman novac za najbolje advokate, hrvatska Vlada donela je odluku da se svim porodicama optuženika plaćaju odlasci u posete i svi troškovi boravka u Hagu - navodi Brđanin.

On dodaje da su Hrvati posle prvostepene presude formirali tim diplomata koji su lobirali širom sveta za oslobađanje svojih generala, a Katolička crkva je još 1998. godine zajedno sa njihovim borcima organizovala veliku aukciju slika u Mostaru i skupila veliku svotu novca za pomoć porodicama optuženika. Javno su držane mise za zdravlje optuženika i njihovih porodica.

- Hrvatski narod držao je mitinge protiv hapšenja, jer su i vlast i crkva i narod sve uhapšene Hrvate zvali herojima, i to bučno, iskreno i sa ponosom. Svi optuženi Hrvati su sve vreme primali plate, a primanja su imale i njihove porodice. Zato tvrdim da su hrvatsko pravosuđe, katolička crkva i narod najzaslužniji za oslobađanje njihovih ljudi. Sud je živ organizam i na njega utiče javno mnenje, a ono je u Hrvatskoj bilo jedinstveno - da su njihovi generali heroji! Pored svega, odlučujuće je bilo to što Hrvati nisu hteli da svedoče protiv Hrvata. Sviđalo se to nama ili ne, moramo da im odamo priznanje jer su uložili trud i volju, a pre svega hrabrost da podrže svoje i zato su i uspeli, a po istoj matrici su se ponašali i Muslimani i Albanci, pa čak i Makedonci - navodi Brđanin.

UHAPŠEN PO TAJNOJ OPTUŽNICI... Radoslav Brđanin

 

On ističe da zbog toga ima "obavezu prema sebi, svojoj porodici, familiji, prijateljima, pa i onima koji to nisu" da kaže bolnu istinu o tome zašto su Srbi osuđeni na dugogodišnje kazne.

- Nas Srba se odrekla i naša država i naša pravoslavna crkva i naš narod. Danas se vlast kune u RS, a odrekla se nas koji smo učestvovali u njenom stvaranju. Mojoj porodici je RS svega tri ili četiri puta platila dolazak u posetu, a kada sam to govorio tadašnjem predsedniku RS Draganu Čaviću, on mi je odgovorio da se putni troškovi plaćaju samo porodicama onih koji su se dobrovoljno predali. Pa čoveče, kako sam ja mogao dobrovoljno da se predam kad sam uhapšen po tajnoj optužnici?! On se kao iznenadio i rekao da će to ispraviti čim se vrati u Banjaluku, ali to nikada nije uradio - kaže Brđanin.

Osudio ga Teodor Meron

Radoslav Brđanin, bivši predsednik Kriznog štaba Autonomne regije Krajina u Danskoj, izdržava tridesetogodišnju kaznu zatvora, koja mu je izrečena u Haškom tribunalu. Brđanin je uhapšen 6. jula 1999. godine po tajnoj optužnici Tribunala. Istog dana prebačen je u pritvor u Ševeningenu. Prvostepenom presudom od 1. septembra bio je osuđen na 32 godine zatvora. Žalbeno veće mu je kaznu smanjilo za dve godine i 3. aprila 2007. osudilo ga na 30 godina robije koju izdržava u Danskoj. Predsedavajući sudskog veća koje je Brđanina pravosnažno osudilo na 30 godina zatvora bio je dobro poznati sudija Teodor Meron, predsedavajući sudskog veća koje je oslobodilo hrvatske generale Gotovinu i Markača.

Nekadašnji ministar, dugogodišnji poslanik i jedan od ljudi koji su se za Srpsku zalagali kada to drugi nisu smeli ni da pomisle, kaže da je posle Čavića u posetu haškim optuženicima došao i Milorad Dodik. Kratko vreme primali su po 500 maraka mesečno, ali je i to brzo prestalo.

 

- Moje ćerke i supruga nebrojeno puta su pokušale da dođu do Dodika, ali bez uspeha. Očekivao sam da će se Dodik prisetiti moje uloge kao poslanika kada je on prvi put postao predsednik Vlade RS i naivno sam verovao da će odvojiti vremena za moju porodicu, ali nije. Za razliku od Hrvata koji to rade javno, naši se boje da razgovaraju i sa članovima naših porodica. Doduše, naša kućna prijateljica je, kako kaže Vikiliks, izjavila da čuva Dodika od ratnih zločinaca, pa je među njih izgleda ubrojala i moju suprugu i ćerke koje su u toku rata bile deca. Hvala ti prijateljice, ali ne brini, nisi sama, imam ja i prijatelja koji je od početka moje karijere glumio prijateljstvo, a sada ne poznaju ni mene, niti moju porodicu. Na zameram nikom i zahvaljujem se Bogu što nisam takav dvoličan i ništavan - poručuje Brđanin u pismu Pressu RS.

(U sutrašnjem broju čitajte nastavak ispovesti Radoslava Brđanina)

Darko Momić


Banjaluka 12. 12. 2012

PRESS RS

EKSKLUZIVNO PISMO IZ DANSKOG ZATVORA (2) RADOSLAV BRĐANIN OTVORIO DUŠU PRESSU REPUBLIKE SRPSKE

Tribunalu su pomagali ratni profiteri iz DB

Radoslav Brđanin, bivši predsednik Kriznog štaba Autonomne regije Krajina, koji u Danskoj izdržava 30-godišnju zatvorsku kaznu, tvrdi da su Srbi haški optuženici dobili drakonske zatvorske kazne i zbog svedočenja i lažnih podataka koje su haškom tužilaštvu dostavljali ratni profiteri iz RS, koji su pritom bili pripadnici Službe državne bezbednosti.

Brđanin u pismu koje je posao našem listu (prvi deo smo objavili u jučerašnjem broju) dodaje i da su ratni profiteri s knjižicama DB-a u dobrim delom uticali na to da svedoci tužilaštva dobiju što nakaradnije podatke o njemu! On navodi primer iz 1998. godine kada je kao poslanik u NSRS glasao protiv toga da Brano Miljuš bude izabrana za premijera RS.

 

- Izašao sam za govornicu i obrazložio zašto sam protiv, a opozicija, među kojima su bili i poslanici SDA, pozdravila me je burnim aplauzom. Odmah u pauzi sam saznao da je Nedeljko Kesić, koji je bio načelnik službe bezbednosti u CSB Banjaluka, prišao poslanicima SDA i rekao im "vi aplaudirate Brđaninu, umesto da ga pošaljete u Hag". Nisam verovao da je to rekao, dok mi i sam nije priznao da jeste. Ali to me ne iznenađuje jer je njega uznemiravalo to što sam se ja javno borio protiv ratnih profitera, a svi ratni profiteri su imali knjižice DB-a. Takvi su dobrim delo uticali na to da svedoci tužilaštva dobiju što nakaradnije podatke o meni - kaže Brđanin.

Kompletan tekst pročitajte u štampanom izdanju PRESS-a

Darko Momić 

Ivo Andrić: BOSNA JE ZEMLJA MRŽNJE

romanijapres | 10 Oktobar, 2012 07:29

Pročitajte Andrićevo Pismo iz 1920.: Bosna je divna, zemlja mržnje i straha

Pročitajte Andrićevo Pismo iz 1920.: Bosna je divna, zemlja mržnje i straha
N.N. - 09.10.2012 12:46

Mart mesec 1920. godine. Železnička stanica u Slavonskom Brodu. Ponoć prošla. Sa neodređene strane duva vetar, koji ovako neispravnim i od putovanja zamorenim ljudima izgleda hladniji i jači nego što je. U visini promiču zvezde između uzvitlanih oblaka.

U daljini, po nevidljivim kolosecima kreću se kreću se brže ili sporije, žute i crvene svetlosti zajedno sa prodornim glasom kondukterskih pištaljki ili otegnutim zviždukom lokomotiva, u koji mi putnici unosimo melanholiju naše zamorenosti i čamotinju dugog, zlovoljnog čekanja.

Pred stanicom, pored prvog koloseka, sedimo na koferima i čekamo voz kome ne znamo ni čas dolaska ni čas odlaska; jedino što znamo, to je da će biti prepun, nabijen putnicima i prtljagom.

Čovek koji sedi pored mene moj je davnašnji poznanik i prijatelj koga sam za poslednjih pet-šest godina izgubio iz vida. Zove se Maks Levenfeld, lekar je i lekarski sin. Rodio se i odrastao u Sarajevu. Otac mu je kao mlad lekar napustio Beč i nastanio se u Sarajevu, gde je stekao veliku praksu. Poreklom su Jevreji, ali već odavno pokršteni. Majka mu je rodom iz Trsta, kći italijanske baronice i austrijskog pomorskog oficira, potomka francuskih emigranata. Njenog stasa, hoda i gospodstvenog načina odevanja sećaju se dva naraštaja Sarajlija. To je bila jedna od onih lepotica čiju lepotu i najdrskiji i najsiroviji ljudi gledaju sa poštovanjem i obzirom kojeg inače nemaju.

Zajedno smo išli u sarajevsku gimnaziju, samo što je on bio za tri razreda preda mnom, što u tim godinama znači mnogo.

Sećam se nejasno da sam ga primetio čim sam došao u gimnaziju. On je tada pošao u četvrti razred, ali se još odevao kao dete. To je bio snažan dečak, Švapče, u marinskom odelu tamno modre boje, sa lengerima izvezenim u uglovima široke mornarske kragne. Nosio je još uvek kratke pantalone. Na nogama plitke crne cipele savršenog oblika. Između belih kratkih čarapa i pantalona – goli snažni listovi, rumeni od krvi i već osuti svetlim maljama.

Tada između nas nije bilo i nije moglo biti dodira. Sve nas je delilo – godine, izgled i navike, imovno stanje i društveni položaj naših roditelja.

Ali mnogo bolje ga se sećam iz docnijeg vremena, kad sam ja bio u petom a on u osmom razredu. Tada je to već bio protegljast mladić svetlih očiju, koje su odavale neobičnu osetljivost i veliku živost duha, dobro ali nehatno odeven, sa bujnom plavom kosom koja mu je stalno padala u jakim, nemirnim bičevima, čas s jedne čas s druge strane lica. Sreli smo se i zbližili prilikom neke diskusije koju je jedna grupa naših drugova iz viših razreda vodila u parku na klupi.

U tim našim đačkim raspravama nije bilo granice ni obzira, pomerani su svi principi i praskavim rečima minirani čitavi duhovni svetovi u temeljima. Sve je, naravno i posle toga ostajalo na svom mestu, ali te strasne reči bile su značajne za nas i sudbinu koja nas čeka, kao neko nagoveštanje velikih podviga borbenih vremena i teških lutanja, koja tek imaju da dođu.

Kad sam posle jedne žive diskusije, ustreptao od uzbuđenja i ubeđen u svoj trijumf (isto tako kao što je to bio i moj protivnik u diskusiji), krenuo kući, Maks mi se pridružio. Bilo je to prvi put da ostanemo nas dvojica nasamo. To mi je laskalo i dokazalo moj pobednički zanos i visoko mišljenje o sebi. On se raspitivao šta čitam i gledao me pažljivo, uzbuđeno. Odjednom on zastade, pogleda me pravo u oči i reče na čudno miran način:

- Znaš, hteo sam da ti kažem da nisi tačno citirao Ernsta Hekela.

Osetih kako pocrveneh i kako se zemlja lagano krenu ispod mojih nogu i opet se vrati na svoje mesto. Naravno da sam pogrešno citirao; moj citat je bio iz neke jeftine brošure, nesigurno zapamćen i, verovatno, rđavo preveden. Sav moj dojakošnji trijumf pretvorio se u grižu savesti i osećanje stida. Modre svetle oči su me gledale bez sažaljenja, ali i bez najmanjeg traga zluradosti ili nadmoćnosti. I Maks ponovi moj zlosrećni citat u ispravljenom obliku. A kad smo došli pred njegovu lepu kuću na obali Miljacke, on me steže čvrsto za ruku i pozva me da dođem sutra posle podne kod njega da razgledam njegove knjige.

To poslepodne bilo je za mene doživljaj. Video sam prvu pravu biblioteku u životu i bilo mi je jasno da vidim svoju sudbinu. Maks je imao nemačkih i nešto italijanskih i francuskih knjiga koje su pripadale njegovoj majci. On mi je sve to pokazivao sa mirom na kom sam mu zavideo još više nego na knjigama. To i nije bila zavist, nego osećanje bezgraničnog zadovoljstva i silna želja da se i ja jednog dana tako slobodno krećem po tom svetu knjiga iz kojih, čini mi se, biju svetlost i toplina. On je i sam govorio kao da iz knjige čita, slobodno, i kretao se bez hvalisanja u tom svetu slavnih imena i velikih ideja, dok sam ja ¸drhtao od uzbuđenja, od sujete, stideći se velikana među koje ulazim i strahujući od sveta koji sam napolju ostavio i u koji mi se valja vratiti.

Te poslepodnevne posete kod starijeg druga stale su da se ponavljaju i da bivaju češće. Naglo sam se usavršavao u nemačkom jezik, počeo sam da čitam italijanski. Nosio sam i kući, u svoj sirotinjski stan, te lepo povezane strane knjige. Zaostao sam u učenju školskih predmeta. Sve što sam čitao izgledalo mi je kao sveta istina i uzvišena obaveza za mene lično, kojoj se ne mogu oteti ako neću da izgubim ugled u svojim očima i svaku veru u sebe. Znao sam samo jedno: da treba sve to čitati, i da treba pisati takve ili slične stvari. Ni na što drugo u životu nisam pomišljao.

Jednog dana se naročito sećam. Bio je maj mesec. Maks se spremao za maturu, ali bez uzbuđenja i primetnog napora. Odveo me je pred mali odvojen orman na kome je zlatnim slovima pisalo: Helios Klassiker-Ausgabe. I sećam se da mi je rekao da je orman kupljen zajedno s knjigama. Meni je čak i orman izgledao kao svetinja i njegovo drvo prožeto svetlošću. Maks je izvadio jednu svesku Getea i stao da mi čita Prometeja.

Počeo je nekim novim, meni dotle nepoznatim glasom, i odmah se videlo da je dosad bezbroj puta pročitao tu pesmu:

Pokrij svoje nebo, Zevse,

oblaka tmušom

i kušaj, kao ludo dete

što obezglavljuje čkalj,

svoju snagu na hrašću u bregovima!

Ali mi zemlju moju

moraš ostaviti

i kolibu, koju mi ne podiže ti,

i ognjište moje,

na čijem ognju mi

zavidiš!

Na kraju, lupao je pesnicom odmereno ali snažno o ručicu fotelje u kojoj je sedeo; kosa mu je pala s obe strane lica oblivenog rumenilom.

Evo me gde sedim, stvaram ljude

po svojoj slici,

rod meni ravan,

da trpi, da plače,

da uživa i da se raduje,

i da se ne osvrće na tebe,

kao ni ja!

To je bilo prvi put da ga takvog vidim. Slušao sam sa divljenjem i lakim strahom. Onda smo izišli napolje i u toplom sumraku nastavili razgovor o pesmi. Maks me je pratio do moje strme ulice, a zatim ja njega opet do obale, pa on mene, pa ja njega. Noć uhvatila i svet je počeo da se proređuje, a mi smo jednako premeravali taj put, raspravljajući o smislu života i poreklu bogova i ljudi. Jednog trenutka sećam se naročito dobro. Kad smo prvi put stigli u moju neuglednu ulicu i stali kod nekih nagnutih sivih taraba, Maks je čudno ispružio levu ruku preda se i rekao mi nekako toplo, poverljivo:

- Znaš, ja sam ateist.

Nad povaljenom ogradom cvala je u gustom spletu zova i širila jak, težak miris koji mi je dolazio kao miris života samog. Veče je bilo svečano, sve oko nas tiho, a kupola neba iznad mene, puna zvezda, izgledala mi je kao nova. Os uzbuđenja nisam umeo ništa da kažem. Osećao sam samo da se nešto važno desilo između mene i ovoga starijeg druga i da se sada ne možemo prosto rastati i otići svaki svojoj kući. Tako smo i ostali šetajući do neko doba noći.

Maksova matura nas je rastavila. On je otišao u Beč da studira medicinu. Jedno kratko vreme smo se dopisivali, ali prepiska je zapela. Viđali smo se ponekad o raspustu, ali bez stare prisnosti. Zatim je došao rat, koji nas je potpuno rastavio.

A sada, posle nekoliko godina, mi smo se našli, evo opet, na ovoj ružnoj i dosadnoj stanici. Putovali smo od Sarajeva dovde istim vozom, a nismo to znali i tek ovde smo se videli; sad čekamo neizvesni dolazak beogradskog voza.

U nekoliko reći ispričali smo jedan drugom kako smo proveli rat. On je već prve godine rata završio studije, a zatim je bio kao lekar na svim austrijskim frontovima, služeći uvek u bosanskim pukovima. Za vreme rata otac mu je umro od pegavog tifusa, a majka je napustila Sarajevo i preselila se u Trst kod svojih. Maks je proveo nekoliko poslednjih meseci u Sarajevu, koliko mu je trebalo da uredi svoje stvari. U sporazumu sa majkom prodao je onu očevu kuću na obali Miljacke i veći deo stvari. Sad putuje u Trst majci, a odande misli dalje, u Argentinu, možda i u Boliviju. Ne izjašnjava se otvoreno o tome, ali tek napušta Evropu zauvek.

Maks je okrupnjao od života na frontu, ogrubeo, odeven je kao neki preduzimač, koliko mogu da vidim. U mraku nazirem njegovu jaku glavu sa bujnom svetlom kosom i slušam njegov glas, koji je u toku godina postao dublji i muškiji, i njegov sarajevski izgovor u kome su suglasnici umekšani a samoglasnici mutni i otegnuti. U jeziku mu se osećala uopšte izvesna nesigurnost.

On je govorio i sada kao da čita, upotrebljavao je mnogo neobičnih knjiških, naučnih izraza. Ali to je bilo jedino što je ostalo od nekadašnjeg Maksa. Inače, pomena nije bilo o poeziji ni o knjigama. (Niko se ne seća više Prometeja.) Govorio je nešto najpre o ratu uopšte i to sa velikom gorčinom, više u tonu nego u rečima, sa gorčinom koja i ne očekuje da će biti shvaćena. (Za njega u ovom velikom ratu nije bilo, tako reći protivničkih frontova, oni su se pomešali, prelivali jedan u drugi i stapali potpuno. Opšte stradanje zastrlo mu je vid i oduzelo razumevanje za sve ostalo.) Sećam se da sam ostao zaprepašćen kad je rekao da čestita pobednicima i – da ih duboko žali, jer pobeđeni vide na čemu su i šta treba da rade, dok pobednici još i ne slute šta ih čeka. Govorio je jetkim i beznadežnim tonom čoveka koji je mnogo izgubio i sad može da govori šta hoće, znajući dobro i da mu za to niko ništa ne može, i da mu to ništa ne pomaže. Posle toga velikog rata sretalo se među inteligentnima dosta takvih kivnih ljudi, kivnih na neki naročit način, na nešto, neodređeno u životu. Ti ljudi nisu nalazili u sebi ni sposobnost da se mire i prilagođavaju, ni snagu za velike odluke u protivnom pravcu. On je, činilo mi se u tom trenutku, bio jedan od tih.

Ali naš razgovor je brzo zapeo, jer ni on ni ja nismo želeli da se prepiremo u ovoj noći, na neobičnom mestu viđenja, posle toliko godina. Zato smo govorili o drugim stvarima. Upravo, govorio je on. Govorio je i sada onim svojim biranim rečima i složenim rečenicama, kao čovek koji živi više sa knjigama nego sa ljudima, hladno i stvarno, bez okolišenja i ulepšavanja, onako kao kad otvorimo medicinski udžbenik i nađemo u njemu simptome svoje bolesti.

Nudim ga cigaretom, ali on kaže da ne puši, i to izgovara naglo, gotovo sa strahom i odvratnošću. I dok ja palim jednu cigaretu o drugu, on govori nekako usiljeno bezbrižno, kao da time odgoni druge, teže misli:

- Eto, nas dvojica smo se dohvatili širokog kolosjeka, a to znači: uhvatili smo kvaku vrata koja vode u veliki svijet. Ostavljamo Bosnu. Ja se u nju nikad ni vratiti neću, ali ti hoćeš.

- Ko zna? – upadoh zamišljeno, gonjen onom naročitom sujetom po kojoj mladi ljudi vole da svoju sudbinu vide u dalekim zemljama i na neobičnim putevima.

- Ne, ne ti ćeš se svakako vratiti – kaže moj saputnik pouzdano kao da postavlja dijagnozu - a i ja ću se cijelog života nositi sa sjećanjem na Bosnu, kao sa nekom bosanskom bolešću kojoj je uzrok, ni sam ne znam pravo, da li u tome što sam se u Bosni rodio i odrastao ili što se nikad neću vratiti u nju. Svejedno.

Na neobičnom mestu, u neobično doba i razgovor postaje neobičan, pomalo kao u snu. Gledam iskosa krupno zgrčenu siluetu nekadašnjeg druga pokraj sebe i mislim: mislim kako malo liči na onoga mladića što je udarao pesnicom i recitovao: Pokrij svoje nebo, Zevse! … - mislim šta će biti od nas ako nas život i dalje bude menjao ovako brzo i ovako duboko, mislim da su samo promene koje zapažam na sebi dobre i pravilne. I dok sve to mislim, najednom primećujem da drug do mene opet govori. Trgnuvši se iz svojih misli, slušam ga pažljivo. Tako pažljivo da mi se čini da su oni stanični šumovi oko mene umukli i da samo njegov glas romori u vetrovitoj noći.

- Da, dugo vremena ja sam zaista mislio da ču kao i otac mi, provesti život liječeći sarajevsku djecu i da ću, kao i on ostaviti kosti na groblju u Koševu. Već ono što sam vidio i doživio u bosanskim regimentama za vrijeme rata pokolebalo me je u tome, ali kad sam ljetos demobilisan i proveo svega tri mjeseca u Sarajevu, meni je postalo jasno da ja tu neću moći ostati i živiti. A sama pomisao da živim u Beču, Trstu ili kojem drugom austrijskom gradu, izaziva u meni odvratnost, odvratnost do povraćanja. I zato sam počeo da pomišljam na Južnu Ameriku.

- Dobro, može li da se zna šta je to od čega ti bježiš iz Bosne? – pitao sam ja s neobazrivošću sa kojom su tada ljudi mojih godina postavljali pitanja.

- Pa, može da se zna, samo to nije lako ovako u prolazu, na stanici, ukratko kazati. A kad bih ipak morao jednom riječju da kažem šta je to što me goni iz Bosne, ja bih rekao: mržnja.

Maks naglo ustade, kao da je u svom govoru odjednom udario o nevidljivu ogradu. I ja izronih na stvarnost hladne noći na železničkoj stanici u Slavonskom Brodu. Vetar je bivao sve jači i sve hladniji, svetlosti su žmirkale i promicale u daljini, sitne lokomotive su zviždale. Nad nama je nestalo i ono malo neba sa retkim zvezdama, samo magla i dim stvaraju dostojan pokrivač za ovu ravnicu na kojoj čovek, čini mi se, do očiju tone u crnu masnu oranicu.

U meni se javi, i naglo poraste, ljuta i nasrtljiva želja da pobijem njegovo tvrđenje, iako mi ono nije bilo dovoljno jasno ni razumljivo. Obojica smo zbunjeni ćutali. Teško je ležalo to ćutanje između nas u noći, i nije se moglo predvideti koji će od nas dvojice prvi progovoriti.

U tom trenutku začu se iz daljine tutanj brzog voza i odmah zatim njegov težak pisak, potmuo, kao da dolazi ispod betonskog svoda. Cela stanica odjednom ožive. Stotine dotad nevidljivih prilika digoše se u tami i počeše da trče u susret vozu. Skočismo i nas dvojica, a gužva u koju smo zapali sve više nas je rastavljala. Uspeo sam samo još da mu doviknem svoju beogradsku adresu.

Posle dvadesetak dana primio sam u Beogradu pozamašno pismo. Po krupnom rukopisu nisam mogao da poznam od koga. To mi je iz Trsta pisao Maks na nemačkom jeziku.

Dragi, stari prijatelju,

Kad smo se ono slučajno sreli u Slavonskom Brodu, naš razgovor je bio iskidan i mučan. I da smo imali mnogo bolju priliku i više vremena, ne verujem da bismo se sporazumeli i sve izveli na čistinu. Neočekivani susret i nagli rastanak onemogućili su to potpuno. Spremama se da napustim Trst, gde mi živi majka. Odlazim u Pariz, gde imam neke rođake sa majčine strane. Ako mi tamo kao strancu dozvole lekarsku praksu, ostaću u Parizu; ako ne, idem zaista u Južnu Ameriku.

Ne verujem da će ovo nekoliko nepovezanih stavova što ih u brzini pišem moći potpuno objasniti stvar i opravdati u tvojim očima moje bežanje iz Bosne. Šaljem ih ipak, jer osećam da ti dugujem odgovor i jer, sećajući se naših đačkih godina, želim da me ne shvatiš pogrešno i ne gledaš u meni običnog Švabu i «kuferaša» koji olako napušta zemlju u kojoj se rodio, u trenutku kad ona počinje slobodan život i kad joj je potrebna sva snaga.

Da pređem odmah na stvar. Bosna je divna zemlja, zanimljiva, nimalo obična zemlja i po svojoj prirodi i po svojim ljudima. I kao što se pod zemljom u Bosni nalaze rudna blaga, tako i bosanski čovek krije nesumnjivo u sebi mnogu moralnu vrednost koja se kod njegovih sunarodnika u drugim jugoslovenskim zemljama ređe nalazi. Ali vidiš, ima nešto što bi ljudi iz Bosne, bar ljudi tvoje vrste, morali da uvide, da ne gube nikad iz vida: Bosna je zemlja mržnje i straha. Ali da ostavimo po strani strah koji je samo korelativ te mržnje, njen prirodan odjek, i da govorimo o mržnji. Da, o mržnji. I ti se instinktivno trzaš i buniš kad čuješ tu reč (to sam video one noći na stanici), kao što se svaki od vas opire da to čuje, shvati i uvidi. A stvar je baš u tome što bi to trebalo uočiti, utvrditi, analizirati. I nesreća je u tome što se niko neće i ne ume da učini. Jer, fatalna karakteristika te mržnje i jeste u tome što bosanski čovek nije svestan mržnje koja živi u njemu, što zazire od njenog analiziranja, i – mrzi svakog ko pokuša da to učini. Pa ipak, činjenica je: da u Bosni i Hercegovini ima više ljudi koji su spremni da u nastupima ¸nesvesne mržnje, raznim povodima i pod raznim izgovorima, ubijaju ili budu ubijeni, nego u drugim po ljudstvu i prostranstvu mnogo većim slovenskim i neslovenskim zemljama.

Ja znam da mržnja, kao i gnev, ima svoju funkciju u razvitku društva, jer mržnja daje snagu, a gnev izaziva pokret. Ima zastarelih i duboko ukorenjenih nepravdi i zloupotreba, koje samo bujice mržnje i gneva mogu da iščupaju i otplave. A kad te bujice splasnu i nestanu, ostaje mesto za slobodu, za stvaranje boljeg života. Savremenici vide mnogo bolje mržnju i gnev, jer pate od njih, ali potomstvo će videti samo plodove snage i pokreta. Znam ja to dobro. Ali ovo što sam gledao u Bosni, to je nešto drugo. To je mržnja, ali ne kao neki takav momenat u toku društvenog razvitka i neminovan deo jednog istorijskog procesa, nego mržnja koja nastupa kao samostalna snaga, koja sama u sebi nalazi svoju svrhu. Mržnja koja diže čoveka protiv čoveka i zatim podjednako baca u bedu i nesreću ili goni pod zemlju oba protivnika; mržnja koja kao rak u organizmu troši i izjeda sve oko sebe, da na kraju i sama ugine, jer takva mržnja, kao plamen, nema stalnog lika ni sopstvenog života; ona je prosto oruđe nagona za uništenjem ili samouništenjem, samo kao takva i postoji, i samo dotle dok svoj zadatak potpunog uništenja ne izvrši.

Da, Bosna je zemlja mržnje. To je Bosna. I po čudnom kontrastu, koji u stvari nije tako ni čudan, i možda bi se pažljivom analizom dao lako objasniti, može se isto tako kazati da je malo zemalja u kojima ima toliko tvrde vere, uzvišene čvrstine karaktera, toliko nežnosti i ljubavnog žara, toliko dubine osećanja, privrženosti i nepokolebljive odanosti, toliko žeđi za pravdom. Ali ispod svega toga kriju se u neprozirnim dubinama oluje mržnje, čitavi uragani sapetih, zbijenih mržnji koje sazrevaju i čekaju svoj čas. Između vaših ljubavi i vaše mržnje odnos je isti kao između vaših visokih planina i hiljadu puta većih i težih nevidljivih geoloških naslaga na kojima one počivaju. Isto tako, vi ste osuđeni da živite na dubokim slojevima eksploziva koji se s vremena na vreme pali upravo iskrama tih vaših ljubavi i vaše ognjene i svirepe osećajnosti. Možda je vaša najveća nesreća baš u tome što i ne slutite koliko mržnje ima u vašim ljubavima i zanosima, tradicijama i pobožnostima. I kao što tle na kom živimo prelazi, pod uticajem atmosferske vlage i toplote, u naša tela i daje im boju i izgled, i određuje karakter i pravac našem načinu života i našim postupcima – tako isto silna, podzemna i nevidljiva mržnja na kojoj živi bosanski čovek ulazi neprimetno i zaobilazno u sve njegove, i najbolje, postupke. Poroci rađaju svuda na svetu mržnju, jer troše a ne stvaraju, ruše a ne grade, ali u zemljama kao što je Bosna – i vrline govore i deluju često mržnjom. Kod vas asketi ne izvlače ljubav iz svoje askeze, nego mržnju na sladostrasnike; trezvenjaci mrze one koji piju, a u pijanicama se javlja ubilačka mržnja na ceo svet. Oni koji veruju i vole – smrtno mrze one koji ne veruju ili one koji drugačije veruju i drugo vole. I, na žalost, često se glavni deo njihove vere i njihove ljubavi troši u toj mržnji. (Najviše zlih i mračnih lica može čovek sresti oko bogomolja, manastira i tekija.) Oni koji tlače i eksploatišu ekonomski slabije, unose u to još i mržnju, koja tu eksploataciju čini stostruko težom i ružnijom, a oni koji te nepravde podnose, maštaju o pravdi i odmazdi, ali kao o nekoj osvetničkoj eksploziji koja bi, kad bi se ostvarila po njihovoj zamisli, morala da bude takva i tolika da bi raznela i tlačenog zajedno sa tlačiteljem. Vi ste, u većini, navikli da svu snagu mržnje ostavljate za ono što vam je blizu. Vaše su voljene svetinje redovno iza trista reka i planina, a predmeti vaše odvratnosti i mržnje tu su pored vas, u istoj varoši, često sa druge strane vašeg avlijskog zida. Tako vaša ljubav ne traži mnogo dela, a vaša mržnja prelazi vrlo lako na delo. I svoju rođenu zemlju vi volite, žarko volite, ali na tri-četri razna načina koji se među sobom isključuju, smrtno mrze i često sudaraju.

U nekoj Mopasanovoj pripoveci ima jedan dionizijski opis proleća koji se završava rečima da bi u takve dane po svim uglovima trebalo izlepiti oglase: Građanine francuski, proleće je, čuvaj se ljubavi! Možda bi u Bosni trebalo opominjati čoveka da se na svakom koraku, u svakoj misli i svakom, i najuzvišenijem čuva mržnje, urođene, nesvesne, endemične mržnje. Jer u toj zaostaloj i ubogoj zemlji, u kojoj žive zbijeno četiri razne vere, trebalo bi četiri puta više ljubavi, međusobnog razumevanja i snošljivosti nego drugim zemljama. A u Bosni je naprotiv, nerazumevanje, koje povremeno prelazi u otvorenu mržnju, gotovo opšta karakteristika stanovnika. Između raznih vera jazovi su tako duboki da samo mržnja uspeva ponekad da ih pređe. Znam da mi se na to može odgovoriti, i sa dosta prava, da se u tom pogledu ipak primećuje izvestan napredak, da su ideje XIX veka i ovde učinile svoje, a da će sada posle oslobođenja i ujedinjenja sve ići mnogo bolje i brže. Bojim se da nije sasvim tako. (Ja sam, čini mi se, za ovo nekoliko meseci dobro video strašne međusobne odnose među ljudima raznih vera i raznih narodnosti u Sarajevu!) Štampaće se i govoriće se svuda i svakom prilikom: Brat je mio,koje vere bio, ili Ne pita se ko se kako krsti, neg čija mu krvca grije prsi. Tuđe poštuj, a svojim se diči, Integralno narodno jedinstvo ne poznaje verskih ni plemenskih razlika. Ali oduvek je u bosanskim građanskim krugovima bilo dosta lažne građanske učtivosti, mudrog varanja sebe i drugih zvučnim rečima i praznim ceremonijalom. To prikriva kako – tako mržnju, ali je ne uklanja i ne sprečava u rastenju. Bojim se da i pod pokrovom svih savremenih maksima mogu u tim krugovima da dremaju stari nagoni i kainski planovi, i da će živeti dok god ne budu potpuno izmenjene osnove materijalnog i duhovnog života u Bosni. A kad će doći to vreme, i ko će imati snage da to izvede? Jednom će doći, ja u to verujem, ali ovo što sam video u Bosni ne ukazuje na to da se tim putem već sada ide. Naprotiv.

Ja sam o tome razmišljao, naročito poslednjih meseci, kad sam se još borio sa odlukom da zauvek napustim Bosnu. Razumljivo je da ne spava dobro čovek koji se nosi takvim mislima. I ja sam ležao pored otvorenog prozora u sobi u kojoj sam se rodio, napolju je šumela Miljacka naizmence sa vetrom rane jeseni u još obilnom lišću.

Ko u Sarajevu provodi noć budan u krevetu, taj može da čuje glasove sarajevske noći. Teško i sigurno izbija sat na katoličkoj katedrali: dva posle ponoći. Prođe više od jednog minuta (tačno sedamdeset i pet sekundi, brojao sam) i tek tada se javi nešto slabijim ali prodornim zvukom sat sa pravoslavne crkve, i on iskucava svoja dva sat posle ponoći. Malo za njim iskuca promuklim, dalekim glasom sahat – kula kod Begove džamije, i to iskuca jedanaest sati, avetinjskih turskih sati, po čudnom računanju dalekih, tuđih krajeva sveta! Jevreji nemaju svoga sata koji iskucava, ali bog jedini zna koliko je sada sati kod njih, koliko po sefardskom, a koliko po eškenaskom računanju. Tako i noću, dok sve spava, u brojanju pustih sati gluvog doba bdi razlika koja deli ove pospale ljude koji se budni raduju i žaloste, goste i posprema četiri razna, među sobom zavađena kalendara, i sve svoje želje i molitve šalju jednom nebu na četiri razna crkvena jezika. A ta razlika je, nekad vidljivo i otvoreno, nekad nevidljivo i podmuklo, uvek slična mržnji, često potpuno istovetna sa njom.

Tu specifičnu bosansku mržnju trebalo bi proučavati i pobijati kao opaku i duboko ukorenjenu bolest. I ja verujem da bi strani naučnici dolazili u Bosnu da proučavaju mržnju, kao što proučavaju lepru, samo kad bi mržnja bila isto tako, priznat izdvojen i klasificiran predmet proučavanja kao što je lepra.

Pomišljao sam da se i sam bacim na izučavanje te mržnje i, analizirajući je i iznoseći na svetlost dana, da doprinesem njenom uništenju. Možda je to i bila moja dužnost, jer ja sam, iako po poreklu stranac, u toj zemlji ugledao, što se kaže, svetlost dana. Ali posle prvih pokušaja i dužeg razmišljanja uvideo sam da nemam sposobnosti ni snage za to. Od mene bi se kao i od svih ostalih tražilo da stanem na jednu stranu, da budem mržen i da mrzim. A ja to nisam hteo ni umeo. Možda bih, ako tako mora biti, i pristao još da padnem kao žrtva mržnje, ali da živim u mržnji i sa mržnjom, da učestvujem u njoj, to ne mogu. A u zemlji kao što je sadašnja Bosna, onaj koji ne ume ili, što je još više i teže, onaj koji svesno neće da mrzi, uvek je pomalo tuđin i izrod, a često mučenik. To važi i za vas, rođene Bosance, a pogotovo za čoveka došljaka. – I tako sam ja jedne od tih jesenskih noći, slušajući čudna dozivanja tih raznovrsnih i raznoglasnih sarajevskih tornjeva, zaključio da ne mogu ostati u svojoj drugoj domovini Bosni, da ne treba u njoj da ostanem. Ja nisam toliko naivan da tražim u svetu varoš u kojoj nema mržnje. Ne, meni treba samo mesto u kome ću moći živeti i raditi. Ovde to ne bih mogao.

Ti ćeš sa podsmehom, možda i sa prezirom, ponoviti svoju reč o mom bežanju iz Bosne. Ovo moje pismo neće imati snage da ti moj postupak objasni i opravda, ali izgleda da u životu ima prilika kad važi drevno latinsko pravilo: No nest salus nisi in fuga. ( Samo u bežanju je spas.) I molim da mi veruješ samo toliko: da ne bežim od svoje čovečanske dužnosti, nego zato da bih mogao da je potpuno i nesmetano izvršim.

Tebi i našoj Bosni želim u novom narodnom i državnom životu svaku sreću!

Tvoj M.L.

Prošlo je desetak godina. Retko sam se sećao druga iz detinjstva, i već bih ga potpuno zaboravio da me osnovna misao njegovog pisma nije s vremena na vreme podsećala na njega. Negde oko 1930. saznao sam sasvim slučajno da se dr Maks Levenfeld zadržao u Parizu, da u predgrađu Neji ima rasprostranjenu praksu, i da je u našoj koloniji i među jugoslovenskim radnicima poznat kao naš doktor koji radnike i studente besplatno pregleda i, kad treba, sam im nabavlja lekove.

Prošlo je opet sedam – osam godina. Jednog dana, opet slučajno, saznao sam za daljnju sudbinu ovog mog druga. Kad je u Španiji počeo građanski rat, on je napustio sve i otišao kao dobrovoljac u republikansku vojsku. Organizovao je previjališta i bolnice, pročuo se svojom revnošću i znanjem. Početkom 1938. godine nalazio se u jednom malom aragonskom gradiću čije ime niko od naših nije umeo pravo izgovoriti. Na njegovu bolnicu izvršen je vazdušni napad u po bela dana i on je poginuo zajedno sa gotovo svim svojim ranjenicima.

Tako je završio život čovek koji je pobegao od mržnje.

14. godina od ubistva Srđana Kneževića

romanijapres | 08 Avgust, 2012 14:43

Obilježeno 14 godina od ubistva Srđana Kneževića

Obilježeno 14 godina od ubistva Srđana Kneževića
SRNA - 07.08.2012 14:08

PALE - Polaganjem cvijeća na spomenik u Palama i posjetom grobu bivšeg komandanta specijalne jedinice Vojske Republike Srpske (VRS) "Beli vukovi" legendarnog Srđana Kneževića na porodičnom groblju u Tvrdimićima danas je odata počast ovom nekadašnjem zamjeniku načelnika Centra javne bezbjednosti (CJB) Srpsko Sarajevo, koji je 7. avgusta 1998. godine ubijen na Palama pod još nerazjašnjenim okolnostima.

"Svi mi koji iskreno poštujemo lik i djelo Belog vuka, Srđana Kneževića, danas saosjećamo sa njegovom porodicom i saborcima koji već 14 godina tuguju za svojim legendarnim komandantom. Vjerujem da se tako osjećaju i svi oni koji su se hrabro borili za Republiku Srpsku i slobodu i ravnopravnost srpskog naroda", izjavio je ministar rada i boračko-invalidske zaštite Republike Srpske Petar Đokić nakon ceremonije polaganja cvijeća na spomenik u Palama.

On je naglasio da je borba za slobodu srpskog naroda u BiH bila teška i da je u toj borbi Srđan Knežević izašao kao pobjednik, junak i proslavljeni komandant.

"U toj borbi, Beli vuk nas je trajno zadužio, tako da ćemo ga se, na dan njegove tragične smrti, uvijek pominjati sa pijetetom i sjećati se njegovog junačkog djela", poručio je Đokić.

Prema njegovim riječima, neobjašnjiva je činjenica da ni nakon 14 godina od gnusnog ubistva još nisu otkrivene ni ubice ni nalogodavci zločina koji je počinjen nad Kneževićem i njegovom porodicom.

"Očekujemo da ruka pravde konačno stigne zločince za ovo nedjelo koje je počinjeno nad porodicom Knežević. Uvjeren san da će se to konačno dogoditi, jer se Beli vuk upisao u najsvjetlije stranice istorije Republike Srpske i kao takav zaslužuje naše puno poštovanje, i on i njegova porodica", rekao je Đokić.

On je posebno razočaran činjenicom da ni ove, kao ni prošle godine, niko od zvaničnih predstavnika grada Istočno Sarajevo i opštine Pale nije prisustvovao obilježavanju 14 godina od ubistva Srđana Kneževića, iako predstavnici Udruženja "Beli vukovi" tvrde da su uredno svima uputili pozive.

"Zvuči nevjerovatno, ali lokalne vlasti na Palama malo poštuju lik i djelo Srđana Kneževića. Mislim da je to neprimjereno i da bi oni trebalo da obrate više pažnje na njegovo i junačko djelo Belih vukova", podvukao je Đokić.

Predsjednik Udruženja boraca "Beli vukovi" Janko Šešlija ponovio je da su Kneževićevi saborci ogorčeni zbog nerada i nemara pravosudnih institucija, s obzirom da ni nakon 14 godina nisu otkrivene ubice i nalogodavci ubistva Belog vuka.

Šešlija je pozvao nadležne da malo više pažnje obrate na status bivših pripadnika ove elitne jedinice Vojske Republike Srpske, od kojih većina nema stalno zaposlenje i svakodnevno je suočena sa neriješenim egzistencijalnim pitanjima, uprkos neizmjernoj hrabrosti i velikim žrtvama koje su za Srpsku dali tokom odbrambeno-otadžbinskog rata.

Nezadovoljstvo zbog nemara i nebrige nadležnih vlasti u opštini Pale, Republici Srpskoj i BiH izrazili su i Srđanovi sinovi Kosta i Nemanja.

LJUDI OKO KARADŽIĆA KRALI ILI UBIJALI...

romanijapres | 05 Avgust, 2012 00:07

Traži se ubica, bivši Karadžićev savjetnik


Traži se ubica, bivši Karadžićev savjetnik
BETA - 04.08.2012 17:38

VALJEVO - Osumnjičeni za ubistvo Branka Petrovića (50) iz mioničkog sela Todorin Do još nije pronađen, potvrđeno je danas u Istražnom odjeljenju Višeg suda u Valjevu.

Petrovića je sinoć u Banji Vrujci, poslije kraće prepirke, hicima iz pištolja usmrtio Jovan Tintor Joja (61), izbjeglica iz BiH koji je nastanjen u selu Kadina Luka kod Ljiga.

Petrović je pokušao da pobjegne, ali ga je Tintor stigao i pogodio u grudi i glavu.

Tintor je poslije ubistva pobjegao u nepoznatom pravcu, a policija je njegov džip danas pronašla u okolini Čačka, dok se za njim intenzivno traga.

Motivi ubistva za sada su nepoznati. Prema svjedočenju očevidaca, Tintor se u blizini kioska "Ravnogorac" mazao ljekovitim banjskim blatom, a Petrović mu je s terase jednog lokala dobacivao kako mu to "neće pomoći".

Prema drugoj verziji, ubistvu su prethodile uvrede na račun Tintorove porodice, a ubica je, pošto je pucao, sav blatnjav sjeo u džip i otišao u nepoznatom pravcu.

Prema pisanju pojedinih beogradskih medija, Tintor je u vrijeme rata u BiH bio savjetnik predsjednika Republike Srpske Radovana Karadžića i četnički vojvoda.

Za vrijeme rata vojvoda Joja, kako su ga zvali u Republici Srpskoj, bio je blizak ratnom rukovodstvu na Palama, a prema pojedinim informacijama bio je i finansijer Srpske demokratske stranke, kojoj je poklonio 250.000 maraka i blindirani džip.

Prije rata u BiH bio je moler i kafedžija, a posljednjih godina se, prema riječima njegovih ratnih saboraca, vratio molerskom poslu.

Poslije rata je bio aktivan među četnicima na Ravnoj gori, a držao je i četnički klub u Kadinoj Luci.

Njegovo ime pominjalo se i prilikom iznošenja dokaza protiv haškog optuženika Radovana Karadžića.

Dežurni istražni sudija Višeg suda u Valjevu je poslije uviđaja izdao nalog za obdukciju posmrtnih ostataka Branka Petrovića, koju će danas obaviti vještak Instituta za bezbjednost MUP Srbije.

SOKOLAČKI NASILNIK

romanijapres | 26 Jul, 2012 07:11

SLOVENAČKO SRBOVANJE U SARAJEVU

romanijapres | 25 Jul, 2012 08:45

Sarajevo 25. 07. 2012

PRESS RS

Ratna zona - Masovna tuča navijača u centru Sarajeva

Slovenci skandirali „nož, žica, Srebrenica“

Centar Sarajeva juče je ličio na ratnu zonu zbog masovne tuče navijača Maribora „viola“ i navijača Željezničara u kojoj su povređena dva policajca i jedan navijač, porazbijani mnogi izlozi i inventar više kafića i oštećen jedan policijski automobil.

POPRIŠTE Svedoci tvrde da su Slovenci započeli gužvu
Sukob se dogodio kod katedrale u Štrosmajerovoj ulici u centru grada. Prema tvrdnjama očevidaca, sukob je započela grupa od oko 30 navijača Maribora koji su automobilima stigli u BiH. Svedoci kažu da su Slovenci počeli da provociraju domaćine povicima: „Slobodan Milošević" i „nož, žica, Srebrenica", da bi nedugo potom napali grupu mladića koji su prolazili pokraj njih.
Ubrzo je došlo do opšte tuče, koja se zatim pretvorila u pravi ulični rat između više desetina navijača. Korišćeni su bokseri i drugo oružje, a po ulici su letele flaše, čaše, pepeljare, stolice i drugi dostupni predmeti iz bašta kafića. Policajci su odmah reagovali i za nekoliko minuta saterali gostujuće navijače u „Stakleni grad", posle čega se situacija smirila.
Irfan Nefić, portparol MUP-a Kantona Sarajevo, kaže za Press RS da su u tuči povređena dva policajca i jedan navijač.
- Jedan policajac zadobio je lake povrede, a drugom je polomljen prst. Lakše je povređen i jedan navijač Maribora, a policijskom vozilu je razbijena šoferšajbna. Neredi su brzo stavljeni pod kontrolu, a navijači Maribora su u policijskoj pratnji sprovedeni na stadion „Koševo". Niko još nije uhapšen, ali se intenzivno radi na rasvetljavanju slučaja - rekao je Nefić.
Učesnici sukoba imali su različito viđenje događaja. Jedan navijač Maribora tvrdi da su oni bili napadnuti i da su uzvratili.
- Sve je to deo igre. Gledamo fudbal, navijamo, pa se tučemo. Ništa novo - rekao je član „Viole", navodeći da u Sarajevo tek treba da stignu navijači koji su organizovano krenuli iz Slovenije.
Građani Sarajeva smatraju da je policija trebalo da „pusti raju da prebije Slovence".
- Ovo je skandalozno! Policija je zaslužila platu od 20 feninga. Trebali su pustiti da ih raja prebije, a ne da ih štite. Došli su nam ovde da nas vređaju i ruše grad - ljutito je vikao jedan Sarajlija.
Amaterski snimci ubrzo su preplavili internet portale. Vide se brutalni udarci stolicom, bokserima, međusobno pesničenje i šutiranje. Posebno se izdvaja snimak na kome se vidi kako policajac šutira jednog izgrednika, pri čemu mu iz futrole ispada pištolj i udara o asfalt. Srećom, nije opalio, a policajac ga je brzo podigao zabrinuto se osvrćući oko sebe.

O. M.

ŠUMAMA VLADAJU LOPOVI I DEZERTERI

romanijapres | 21 Jun, 2012 07:33

Šume RS: Direktor gradi vilu, a radnici bez plata

Šume RS: Direktor gradi vilu, a radnici bez plata
Uroš Vukić - 20.06.2012 08:00 Foto

BANJALUKA - Dok radnici JP "Šume RS" zbog neisplaćenih plata najavljuju štrajk, generalni direktor ovog preduzeća Srđan Ljubojević u banjalučkom naselju Obilićevo gradi vilu vrijednu više od milion KM.

Izvor "Nezavisnih" blizak Ljubojeviću tvrdi da je kuća izgrađena uglavnom zahvaljujući kompenzacijama, pa je tako stolarija za kuću "kupljena" od firme "Fagus", kojoj će vjerovatno biti plaćeno balvanima JP "Šume RS". Parket u kući je takođe nabavljen od jedne domaće firme kojoj će biti plaćeno sirovinom, odnosno hrastovinom od koje se prave najkvalitetniji podovi.

Ljubojevića juče nismo uspjeli dobiti na mobilni telefon kako bismo provjerili ove navode, a ni sekretarica JP "Šume RS" nije nas mogla povezati s njim jer je, kako kaže, bio zauzet.

Miroslav Malijević, vlasnik "Fagusa", nije mogao ni potvrditi ni demantovati da je Ljubojević kupio stolariju od ove firme, uz konstataciju da pokušamo saznati u firmi "Fagus haus".

"Zaista ne znam. 'Fagus' ima kćerku firmu koja se zove 'Fagus haus' i ona se bavi proizvodnjom i prodajom stolarije. Moguće da je kupio od njih, ali ja zaista ne znam", kazao je Malijević.

Kuća sa podrumom, dva velika stana i visokim potkrovljem koju gradi Ljubojević trenutno je jedna od najljepših i najskupljih banjalučkih porodičnih kuća.

Kuća sa podrumom, dva velika stana i visokim potkrovljem koju gradi Ljubojević trenutno je jedna od najljepših i najskupljih banjalučkih porodičnih kuća

Nalazi se nedaleko od Gradskog mosta i pri kraju je izgradnje, a na ulazu u kuću čak su uklesani i inicijali generalnog direktora JP "Šume RS".

Takođe, na kući je instalirano nekoliko kamera koje pokrivaju cijelo dvorište.

Dok traje gradnja ovog velelepnog zdanja, Ljubojević stanuje u banjalučkom naselju Borik, i to u stanu kojeg su mu dodijelile upravo "Šume RS" krajem devedesetih godina.

Naš izvor dalje priča da je radove oko kuće, odnosno uklanjanje stabala radila firma "Drvoprerada Đurić" iz Dervente, koja ima ekskluzivno pravo na odvoz najboljih trupaca oblovine iz JP "Šume RS".

"Drvoprerada Đurić" nije na spisku Agencije za šume RS koja je po Zakonu o šumama obavezna da napravi plan isporuke sirovine malim pilanama, a nisu na spisku ni velikih drvoprerađivača. Ljubojević će ga vjerovatno platiti sirovinom ili nekim poslom s obzirom na to da "Drvoprerada Đurić" izvodi radove za JP "Šume RS". Kada izvođače plaćaš sirovinom, još iz odjela u kojem oni rade, to je stvaranje ekstraprofita jer im daš i oblovinu i platiš im izvođenje radova", tvrdi naš izvor.

Inače "Drvoprerada Đurić", čiji se vlasnik Pero Đurić juče nije javljao na mobilni telefon, uknjižena je kao vlasnik stambeno-poslovnog objekta i zemljišta površine 373 kvadrata, čija se vrijednost procjenjuje na milionski iznos. Sporni objekat do rata je bio u vlasništvu nekadašnjeg Šumsko-industrijskog kombinata "Krivaja" iz Zavidovića, a 1992. godine je dat na raspolaganje Gradskoj upravi Banjaluka. Gradska uprava je zatim objekat ustupila na raspolaganje "Šumama RS" i sve donedavno u ovom objektu se nalazila Direkcija JP "Šume RS".

Uklanjanje stabala oko kuće radila firma "Drvoprerada Đurić" iz Dervente

Ljubojević je ranije izjavio da će Pravna služba JP "Šume RS" analizirati na koji način je "Drvoprerada Đurić" uknjižena kao vlasnik stambeno-poslovnog objekta, te da to nisu njegove greške već ranijeg menadžmenta.

"'Drvoprerada Đurić', prvo preko Neđe Ilića, a sada preko Ljubojevića, za razliku od domaćih drvoprerađivača uvijek sebi obezbijedi sirovinu. Znači, kupuje šumu i izvozi je u FBiH, a stambeno-poslovna zgrada koju je Đurić uknjižio na svoje ime kupljena je balvanima od 'Krivaje' iz Zavidovića", ispričao je izvor koji želi da ostane anoniman.

Grb Ljubojevića

Vilu vrijednosti više od milion KM "krasi" i grb sa isprepletenim inicijalima Srđana Ljubojevića, a ispod nje natpis A.D. 2011.

Natpis Ano Domini (A.D. 2011), inače latinski izraz za pojam ljeta Gospodnjeg, uglavnom se koristi prilikom izgradnje impozantnih kulturnoistorijskih građevina, crkava, muzeja i zdanja od izuzetnog značaja za narod i zajednicu.

Borci Republike Srpske umiru strajkujuci glađu

romanijapres | 21 Jun, 2012 07:31

Stanje Đorđa Rogića sve gore

Stanje Đorđa Rogića sve gore
Srna - 20.06.2012 19:57

BANJALUKA - Pacijent Đorđe Rogić i dalje odbija hranu, zbog čega je došlo do pogoršanja opšteg stanja pacijenta u odnosu na juče, potvrdila je načelnik Klinike za unutrašnje bolesti primarijus doktor Gordana Jovičić.

Pacijent osim infuzione terapije, koju prima svo vrijeme, od nedavno koristi i terapiju koja se rastvara u vodi, saopštila je Služba za odnose sa javnošću Kliničkog centra Banjaluka.

Ljekarska komisija u Doboju potvrdila je prethodni nalaz invalidnosti ratnog vojnog invalida iz Banjaluke Đorđa Rogića kojim je on prebačen u petu kategoriju invalidnosti, izjavio je Srni ranije načelnik Odjeljenja za boračko-invalidsku zaštitu Banjaluka Miloš Šmitran.

Šmitran je rekao da je ljekarska komisija u utorak cijenila najnovije Rogićeve nalaze, prema kojima on ima 70 odsto tjelesnog oštećenja, zbog čega i štrajkuje.

On je dodao da Odjeljenje za boračko-invalidsku zaštitu sada mora donijeti novo rješenje kojim se utvrđuje status invalida pete kategorije.

Ministar rada i boračko-invalidske zaštite Republike Srpske Petar Đokić izjavio je da je ljekarska komisija pregledala Rogićevu dokumentaciju i mišljenje o njegovom zdravstvenom stanju dostavila prvostepenom organu za boračko-invalidsku zaštitu u gradskoj upravi Banjaluke, koje na osnovu tog mišljenja treba da sačini rješenje i dostavi ga Rogiću.

Đokić je istakao da mu je žao što se Rogić opredijelio za štrajk glađu, kojim narušava zdravstveno stanje.

Ratni vojni invalid Đorđe Rogić započeo je 4. juna štrajk glađu zbog rješenja Odjeljenja za boračko-invalidsku zaštitu Banjaluka, na osnovu kojeg je iz prve prebačen u petu kategoriju invalidnosti i trenutno se nalazi na Univerzitetsko-kliničkom centru Banjaluka.

Rogićevo zdravstveno stanje se pogoršava iz dana u dan, jer odbija hranu i prima samo infuzionu terapiju.

 

Borci Republike Srpske umiru strajkujuci glađu

romanijapres | 21 Jun, 2012 07:31

Stanje Đorđa Rogića sve gore

Stanje Đorđa Rogića sve gore
Srna - 20.06.2012 19:57

BANJALUKA - Pacijent Đorđe Rogić i dalje odbija hranu, zbog čega je došlo do pogoršanja opšteg stanja pacijenta u odnosu na juče, potvrdila je načelnik Klinike za unutrašnje bolesti primarijus doktor Gordana Jovičić.

Pacijent osim infuzione terapije, koju prima svo vrijeme, od nedavno koristi i terapiju koja se rastvara u vodi, saopštila je Služba za odnose sa javnošću Kliničkog centra Banjaluka.

Ljekarska komisija u Doboju potvrdila je prethodni nalaz invalidnosti ratnog vojnog invalida iz Banjaluke Đorđa Rogića kojim je on prebačen u petu kategoriju invalidnosti, izjavio je Srni ranije načelnik Odjeljenja za boračko-invalidsku zaštitu Banjaluka Miloš Šmitran.

Šmitran je rekao da je ljekarska komisija u utorak cijenila najnovije Rogićeve nalaze, prema kojima on ima 70 odsto tjelesnog oštećenja, zbog čega i štrajkuje.

On je dodao da Odjeljenje za boračko-invalidsku zaštitu sada mora donijeti novo rješenje kojim se utvrđuje status invalida pete kategorije.

Ministar rada i boračko-invalidske zaštite Republike Srpske Petar Đokić izjavio je da je ljekarska komisija pregledala Rogićevu dokumentaciju i mišljenje o njegovom zdravstvenom stanju dostavila prvostepenom organu za boračko-invalidsku zaštitu u gradskoj upravi Banjaluke, koje na osnovu tog mišljenja treba da sačini rješenje i dostavi ga Rogiću.

Đokić je istakao da mu je žao što se Rogić opredijelio za štrajk glađu, kojim narušava zdravstveno stanje.

Ratni vojni invalid Đorđe Rogić započeo je 4. juna štrajk glađu zbog rješenja Odjeljenja za boračko-invalidsku zaštitu Banjaluka, na osnovu kojeg je iz prve prebačen u petu kategoriju invalidnosti i trenutno se nalazi na Univerzitetsko-kliničkom centru Banjaluka.

Rogićevo zdravstveno stanje se pogoršava iz dana u dan, jer odbija hranu i prima samo infuzionu terapiju.

 

STANJE U ŠUMAMA REPUBLIKE SRPSKE

romanijapres | 12 Jun, 2012 07:29

Banjaluka 12. 06. 2012

PRESS RS

SEDNICA VLADE SRPSKE O STANJU U ŠUMARSTVU

„Šume RS“ na ivici katastrofe

Vlada Republike Srpske raspravljaće danas o stanju u „Šumama Srpske“, koje je, blago rečeno, katastrofalno. Na tapetu Džombićevog kabineta biće i rukovodstvo „Šuma RS“, koje panično frizira poslovne izveštaje kako bi prikrilo očajno stanje u ovom javnom preduzeću.

Izvor Pressa RS iz „Šuma RS" kaže da javno preduzeće iz dana u dan tone u sve veću dubiozu i da najveću odgovornost za to snosi generalni direktor Srđan Ljubojević. On je, objašnjava naš sagovornik, imenovan za direktora u julu prošle godine, ali od tada nije uradio ništa osim što je oterao kadrove lojalne njegovom prethodniku Neđi Iliću i u upravu doveo poslušnike i partijske kolege iz Socijalističke partije.

Provereni kadrovi

On kaže da je Ljubojević među prvima u „Šume RS" doveo Ratka Bilića iz Dervente i postavio ga na mesto rukovodioca u službi nabavki.

Kršić: Odmah proveriti poslovanje

Poslanik SDS-a u Narodnoj skupštini i predsednik odbora za privredu Mladen Kršić kaže da je stanje u šumarstvu katastrofalno i poziva glavnog revizora Boška Čeku da uradi reviziju poslovanja preduzeća „Šume RS".
- Posle nove tematske sednice ponovo ćemo čuti obećanja da će se stanje popraviti, a apsolutno niko ništa ne radi. Kozmetičkim promenama i smenama nekolicine pojedinaca ništa se neće postići. Što je još gore, ti smenjeni ljudi su samo sklonjeni u stranu, a i dalje vuku sve konce u tim gazdinstvima i prikrivaju svoje nezakonite radnje - kaže Kršić.
- Bilić je rođeni brat bivšeg ministra odbrane RS i nekadašnjeg visokog funkcionera SP-a Slobodana Bilića. Pored Bilića, Ljubojević je za šefa banjalučke direkcije „Šuma RS", umesto ilićevca Zorana Stojičića imenovao bivšeg poslanika socijalista iz Teslića Žarka Jovičića. Jedno vreme mu je savetnik bio Savo Došlo, socijalista sa Romanije, ali je nedavno između njih došlo do svađe i Došlo je odleteo iz savetničke fotelje. Ljubojević je za novog savetnika imenovao predsednika OO SP u Palama Borislava Lazića - kaže naš sagovornik.
Ljubojević je za internog kontrola postavio Žarka Kozomaru, mlađeg brata bivšeg pomoćnika ministra za šumarstvo Ranka Kozomare
- Kozomari je obećao mesto šefa kontrole, na kojem je sada bivši pomoćnik generalnog direktora i bivši PDP-ovac, a sada kadar DNS-a Stojko Blagojević. Ranko Kozomara je i posle smene s mesta pomoćnika ministra zadržao uticaj u šumarstvu i sada mu se smeši fotelja direktora Agencije za šume. Pošto je i ranije dobro sarađivao s Ljubojevićem, nema sumnje da će „saradnju" nastaviti - uverava naš sagovornik.

Kompletan tekst pročitajte u štampanom izdanju PRESS-a

Darko Momić

SRBI U FEDERACIJI BIH NEMAJU NIKAKVIH PRAVA

romanijapres | 01 Jun, 2012 07:31

Banjaluka 01. 06. 2012

Press RS

KONSTITUTIVNI, ALI MALO SUTRA - TEŽAK POLOŽAJ NAŠIH SUNARODNIKA U DRUGOM ENTITETU

Od Srba u Federaciji svi digli ruke

Srbi u Federaciji BiH polako nestaju, jer nemaju nikakvih uslova za život, pa čak ni prava zagarantovana Ustavom! Nepodnošljiv položaj naroda, koji je u FBiH konstitutivan samo na papiru, nikoga ne zanima, a pogotovo OHR i Valentina Incka, koji nikada nije digao glas protiv diskriminacije Srba!

BAŠ GA BR­I­GA ZA SR­BE U FBiH... Va­len­tin In­c­ko, šef OHR-a u BiH

Sagovornici Pressa RS, ogorčeni što svi nemo posmatraju kako iz Federacije odlaze svi Srbi osim onih koji su odlučili da umru na rodnoj grudi, tvrde da je OHR glavni pokrovitelj bezakonja koje se sprovodi na svim nivoima - počev od opština u kojima Srbi učestvuju u vlasti, ali od nje, izuzev pojedinaca, nemaju koristi, pa do federalne vlade i parlamenta, gde su odredbe o ravnopravnoj zastupljenosti svih naroda čista prodaja magle. Da Srbi ne dobijaju funkcije koje im po Ustavu pripadaju, potvrđuje i primer federalnog parlamenta, gde Srbi ni godinu dana pošto je Incko poništio odluku CIK-a i podržao nelegitimnu Vladu FBiH nisu dobili mesto potpredsedavajućeg Doma naroda federalnog parlamenta.
„Platformaška" vlada za to vreme nije učinila ništa da zaustavi tihi egzodus Srba. Naprotiv, tvrde sagovornici Pressa RS, svojim nečinjenjem položaj srpskog naroda u FBiH učinila je nepodnošljivijom nego ranije.

Potpredsednik SNSD-a za FBiH i poslanik u federalnom parlamentu Velimir Kunić kaže da je zapošljavanje Srba svedeno na najmanju moguću meru, zbog čega mladi ljudi beže iz Drvara, Glamoča i Grahova, najbrojnijih opština sa srpskom većinom u FBiH.
- Srbi svakodnevno napuštaju Federaciju BiH, zbog čega na prostoru tog entiteta trenutno živi samo 40 do 50 hiljada Srba. Oni koji su tokom rata proterani iz FBiH posle rata vraćali su se na svoja ognjišta, ali zbog nemogućnosti da zarade za golu egzistenciju ponovo napuštaju te prostore - konstatuje Kunić.

Kompletan tekst pročitajte u štampanom izdanju PRESS-a

Darko Momić

VLADIKE SE VOZE U LUKSUZNM LIMUZINAMA

romanijapres | 16 Maj, 2012 07:24

BEOGRAD 16. 05. 2012

PRESS

Sabor - Episkopi SPC počeli zasedanje na kome treba da donesu važne odluke

Vladike sakrile limuzine iza zgrade Patrijaršije

Srpski episkopi juče su na zasedanje Sabora SPC u Patrijaršiju došli „inkognito", vešto sakrivajući svoje skupe automobile od očiju javnosti, što nekoliko prethodnih godina nije bio slučaj

Luksuzno ..... Episkopi su ovoga puta „mercedese" i „audije" pokušali da sakriju od očiju javnosti i uparkirali se iza zgrade Patrijaršije

Ipak, to ne znači da su vladike došle gradskim prevozom ili pešice, već su ove godine vozila bila skrivena od očiju javnosti, parkirana iza zgrade Patrijaršije, gde nije dozvoljeno snimanje.

Nepoznat dnevni red

Zavet skromnosti je bar prividno bio ispoštovan pa su vladike u 9,45 sati izašli iz patrijaršijskog dvora i ušli u Sabornu crkvu, gde je svetom arhijerejskom liturgijom, koju je predvodio patrijarh Irinej, označen početak redovnog majskog zasedanja. Iako dnevni red sabora nije poznat, portparol SPC vladika Irinej bački rekao je da će biti razmatrana tekuća pitanja crkvene prosvete, kao i teškoće sa kojima se Crkva suočava u Crnoj Gori i Makedoniji. Ipak, najveće interesovanje izazivaju najavljena penzionisanja vladika mileševskog Filareta, vranjskog Pahomija, banatskog Nikanora i episkopa srednjoevropskog Konstantina.

Stav o EU

Analitičari smatraju da bi Sabor mogao otvoriti nove teme, ali i kritikuju što crkva nije predočila dnevni red.

Sociolog religije Mirko Đorđević kaže da mu nije jasno zašto se od vernika krije šta je na dnevnom redu ovogodišnje skupštine.

Patrijarh Pavle o 'skromnosti' vladika

Da podsetimo, o pojedinim vladikama i njihovoj ljubavi prema luksuzu često je govorio blaženopočivši patrijarh Pavle, o čemu svedoči i njegova biografija „Budimo ljudi", koju je napisao crkveni hroničar Jovan Janjić.

Naime, kada je patrijarh Pavle jednom prilikom krenuo na večernju službu, video je ispred Patrijaršije mnoštvo crnih luksuznih automobila. Upitao je đakona: „Čija su ovolika kola?", a kada je dobio odgovor: „Naših vladika, vaša svetosti. Došli su na Sabor", patrijarh je prokomentarisao: „O, Bog ga video, šta bi tek bilo da nisu dali zavet skromnosti."

 

- Čini mi se da se mnoga pitanja života Crkve zanemaruju, a u prvi plan se stavlja penzionisanje nekih vladika. Ono što ja znam, to je da se neki od njih oštro suprotstavljaju odlasku u penziju, a najjači otpor pruža vladika Filaret - tvrdi Đorđević.

I verski analitičar Živica Tucić smatra da je za Crkvu štetno da krije teme majskog Sabora jer se tako otvara prostor za manipulacije o radu sveštenstva.

- Javnost se previše bavi personalnim pitanjima, što nije primarno. Po mom mišljenju Crkva bi morala na ovom Saboru da iskaže svoj stav prema EU. Naime, rezultati parlamentarnih izbora pokazuju da se 80 odsto građana opredelilo za stranke koje podržavaju evropske integracije - ističe za Press Tucić i dodaje da je kasno da se uputi poziv papi da poseti Niš.

Sociolog Đorđević, međutim, smatra da još nije kasno da se papi uputi poziv.

- Iskreno se nadam da će Sabor iskoristiti poslednju šansu da pozove papu u Niš na obeležavanje 17 vekova Milanskog edikta jer bi to bilo dobro i za Crkvu i državu - kaže Đorđević.

Slađana Vukašinović, Beograd

SDS MILIONERSKA STRANKA

romanijapres | 11 Maj, 2012 07:28

СДС и СДП предводе листу милионера

11.05.2012 06:00 | Ведрана Кулага

Бањалука - Српска демократска странка (СДС) на крају прошле године била је најбогатија странка у БиХ, са укупним годишњим приходима од 4,534 милиона марака, а у стопу је слиједи СДП са приходом мањим за 29.000 КМ.

СДС и СДП предводе листу милионера

У буџете политичких странака у БиХ на крају прошле године инкасирано је укупно 26,25 милиона марака. У тај износ улази новац који су добили из буџета, од чланарина, поклони, прилози физичких и правних лица као и приходи од имовине која је у власништву странака.

У информацији о достављеним финансијским извјештајима за прошлу годину и изворима финансирања странака, коју је објавила Централна изборна комисија (ЦИК) БиХ, наводи се да је СДС лани највише новца добила па основу “осталих” прихода и то више од три милиона марака.

- Ова странка је из буџета лани добила 1,164 милиона КМ, приходи на основу чланарине износили су 221.000, а приходи на основу поклона 26.569 КМ - наводи се у финансијском извјештају.

СДС по богатству слиједе СДП и СДA са укупним приходима већим од четири милиона КМ.

СДП је лани остварила приходе у износу од 4,5 милиона, а највише новца ова странка је добила из буџета.

- СДП је из буџета добила 3,3 милиона КМ, на основу прихода од чланарина 473.400 КМ, а од осталих прихода 16.511 - истиче се у информацији ЦИК-а.

СДA је лани на располагању имала укупно 4,25 милиона марака, од чега је из буџета са различитих нивоа власти пристигло 3,4 милиона, од чланарина више од 57.000 марака те од осталих прихода 108.000 КМ.

У страначком буџету СНСД-а на крају прошле године било је више од 2,3 милиона КМ.

- Из буџета је стигло 1,9 милиона, од чланарина 341.000 КМ, а није било прихода од поклона - наводи се у извјештају.

ХДЗ БиХ зарадила је лани 2,1 милион, а највише новца је дошло из буџета укупно 1,5 милиона марака, док је СБиХ прошлу годину завршила са 1,2 милиона КМ прихода.

У ЦИК-у су казали да је од 120 активних политичких странака, колико их има на њиховој евиденцији, годишњи финансијски извјештај поднијело 87, док 33 странке нису доставиле извјештаје комисији због чега ће им бити упућена ургенција.

- Тиме им се даје прилика да прије изрицања казне или предузимања административне мјере, добровољно поступе и доставе финансијске извјештаје - закључили су у ЦИК-у.

У страначке буџете лани је највише новца стигло из буџета са различитих нивоа власти, укупно 18,8 милиона КМ, затим од осталих прихода 3,4 милиона, као и од прилога физичких лица 1,4 милиона и чланарина 1,3 милиона марака.

u SARAJEVU NEMA MJESTA ZA SRBE

romanijapres | 04 Maj, 2012 07:09

Срамне увреде жртава и двије деценије послије злочина

04.05.2012 06:00 | Жељка Домазет

Сарајево - Мирном шетњом са бијелим ружама и упаљеним свијећама некадашњом Добровољачком улицом у Сарајеву, праћене увредама и псовкама бивших припадника “Зелених беретки” и грађана, породице побијених војника ЈНA одале су јуче пошту за 42 младића које су 2. и 3. маја 1992. године убили припадници Aрмије РБиХ.

Срамне увреде жртава и двије деценије послије злочина

Увреде и псовке

Обиљежавање 20. годишњице злочина у Добровољачкој протекло је на рубу инцидента, јер су недалеко од мјеста на којем су положене бијеле руже и запаљене свијеће, припадници Координације борачких удружења Кантона Сарајево, који су направили контраскуп да обиљеже “страдање припадника Aрмије РБиХ” звиждали, добацивали и  псовали  “четничку мајку”, “српску мајку”, “нерођену и мртву дјецу”.     

Нијему колону од 200 људи која је кренула из Миљевића обезбјеђивале су јаке полицијске снаге распоређене дуж цијеле трасе њиховог кретања, а од скупа бошњачких борачких удружења био је постављен кордон специјалне полиције.

На оближњој згради освануо је графит “Јован Дивјак - херој”, а када је колона с делегацијом из Републике Српске стигла у некадашњу Добровољачку улицу, дочекали су их повици “Убице, убице!”.

На мјесту злочина положили су цвијеће и запалили свијеће породице погинулих, представници борачких и удружења породица погинулих, те представници власти Републике Српске предвођени министром рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске Петром Ђокићем.

Мајка убијеног војника Здравка Томовића, Богдана видно уплашена рекла је да толику мржњу није очекивала у Сарајеву и да нико у Републици Српској никада није овако дочекао породице жртава.

- Они иду кроз нашу Републику са својим заставама и нико их не вријеђа. Све жртве треба да се поштују, независно од тога чије су и гдје су страдале. Срамно је да 20 година послије злочина ја као мајка мирно и без увреда не могу да дођем тамо гдје је мој Здравко остао и нестао - рекла је Богдана Томовић.

Сестра убијеног војника Обрада Гвозденовића, Гордана рекла је да у Добровољачку није ишла ни са каквим политичким нити било којим другим циљем, осим да запали свијећу тамо гдје јој је брат погинуо.

Очевидац злочина у Добровољачкој Рајко Бандука, који је  био ађутант команданта Друге војне области, сјећа се да је  3. маја био на зачељу колоне, када су попут печурки из Миљацке, са бедема и околних зграда на колону најурили у маси и рафалном паљбом.

- Ова маса која нас је данас дочекала личи ми на ону од прије 20 година. И овом масом, као и оном прије 20 година, неко  командује - рекао Бандука.  

Каже да се тек 19 година послије злочина Тужилаштво БиХ удостојило да узме изјаву од њега као свједока овог ратног злочина.

- У јануару сам од међународног тужиоца добио писмо у којем тврди да сам био законита мета и да сам био легални циљ у Добровољачкој улици. Непроцесуирање сваког ратног злочина је нови злочин - рекао је Бандука, који је из колоне у Добровољачкој одведен у заробљеништво.

Делегације

Шеф Тима Владе Републике Српске за координацију активности истраживања ратних злочина и тражења несталих лица Сташа Кошарац рекао је да срамне псовке, узнемирујуће поруке и бестидна вријеђања који су упућени учесницима обиљежавања 20 година злочина над војницима ЈНA и посебно члановима породица погинулих бораца, дефинитивно трасирају пут БиХ у пропаст и њен коначан крах.

- Нажалост, ево ово је БиХ, ово је Сарајево - рекао је Кошарац.

Министар рада и борачко-инвалидске заштите РС Петар Ђокић подсјетио је да је кршењем договора тадашњег предсједавајућег Предсједништва РБиХ Aлије Изетбеговића и генерала Милутина Кукањца о мирном повлачењу војске из Сарајева извршен стравичан ратни злочин.

- Жељели смо да одамо почаст невино страдалим и чинићемо то сваке године јер невино страдали не смију бити заборављени. Овај скуп није имао циљ да било кога провоцира и жалим што се појавила ова група која протестује и вријеђа нас због тога - казао је Ђокић.

Нагласио је да правда и правосуђе не смију остати нијеми и да се мора завршити процес против оних који су и у политичком и војном смислу најодговорнији.

- Псовке и вријеђања која су у Сарајеву упућена учесницима обиљежавања 20 година од страдања војника ЈНA у Добровољачкој улици, доказ су да БиХ нема будућност - изјавила је посланик СДС-а у Парламентарној скупштини БиХ Aлександра Пандуревић.

Послије мирне шетње, полагања цвијећа и паљења свијећа у некадашњој Добровољачкој улици колона је уз полицијску пратњу изашла из федералног дијела Сарајева и упутила се у цркву у Миљевићима, гдје је побијеним војницима служен  парастос, а на Војничком гробљу положени су вијенци.

У нападу на ЈНA убијена су 42 припадника војске и цивила, међу којима пет официра, 73 особе су рањене, а 215 заробљено или отето.

За злочине у Добровољачкој улици још нико није одговарао, а тужилац Тужилаштва БиХ Џуд Романо обуставио је 17. јануара истрагу против 14 осумњичених.

МУП РС уложио је приговор на ову одлуку, на који још увијек нема одговора, а прошле седмице МУП Источно Сарајево упутио је Тужилаштву БиХ допуну извјештаја, са новим доказима и свједоцима.

Стојадиновић

Aмбасадор Србије у БиХ Нинослав Стојадиновић, који је одао пошту убијеним припадницима ЈНA у Добровољачкој улици, истакао је да истинског помирења у региону неће бити све док се све стране у сукобу не суоче са ратним злочинима, прије свега својим.

- Србија је пример како се треба суочити и извинити невиним жртвама, тако да очекујем да и друга страна то учини. Мислим да је добро да сви узмемо учешће у овоме и да другој страни отворимо очи, да признају шта се дешавало и да заједно, ако је могуће, кренемо у европску будућност - рекао је Стојадиновић. 

NEIZBJEŽNI SOCIJALNI NEMIRI

romanijapres | 26 April, 2012 10:45

Vlajki: U BiH kao u Čikagu prije 130 godina


Vlajki: U BiH kao u Čikagu prije 130 godina
SRNA - 26.04.2012 10:38

BANJALUKA - Potpredsjednik Republike Srpske Emil Vlajki upozorio je da za najmanje 50 odsto radno sposobnih lica u BiH ekonomska i socijalna situacija nije ništa bolja od situacije u kojoj su bili radnici u Čikagu prije 130 godina, kada je došlo do velikog štrajka i krvavih nereda.

"U ovoj zemlji mnogi su gladni, često prose i traže svoj obrok po kontejnerima. Svjetska banka govori o povećanju broja gladnih u BiH u 2011. za 20 odsto u odnosu na prethodnu. S jednim obrokom dnevno iz narodnih kuhinja preživljava oko 20.000 građana. Na listama čekanja humanitarnih organizacija je više desetina hiljada onih koji traže da dobiju pravo na jedan obrok", navodi Vlajki u saopštenju povodom Prvog maja, Međunarodnog praznika rada.

Potpredsjednik Republike Srpske iz reda hrvatskog naroda ukazao je da ispod generalne linije siromaštva u BiH živi oko 600.000 ljudi, a tu se ubrajaju svi čija su mjesečna primanja niža od 238 KM.

"Oni čija mjesečna primanja ne prelaze 84 KM su u ekstremnom siromaštvu i takvih je u BiH oko 20.000. Svaki peti građanin BiH živi od tri KM dnevno. Za to vrijeme, plate poslanika paralamenta BiH su i do osam puta veće od prosječnih primanja 70 odsto rađana", ističe Vlajki.

Vlajki je naveo da je nezaposlenost u BiH jedna od najviših u svijetu i obuhvata oko 45 odsto radno sposobnog stanovništva, više od pola miliona ljudi! Dvadeset odsto onih koji rade ne primaju mjesecima i godinama plate, a ne uplaćuju im se ni zakonski određeni doprinosi, posebno zdravstveni i penzioni. Polovina mladih od 18 do 35 godina u BiH je nezaposleno, što je četiri puta više nego u EU.

Potpredsjednik Republike Srpske iznio je podatak da siva ekonomija u BiH iznosi 30 odsto bruto nacionalnog dohotka, te upozorio da se na sivu eonomiju neizostavno nadovezuje korupcija.

"BiH spada u najkorumpiranije zemlje svijeta. U tužilaštvu ima 200.000 neriješenih predmeta korupcije, a kazne za korupciju su skoro nepostojeće", naveo je Vlajki.

"U svjetlu ovih podataka očito je da je u BiH cinično govoriti o Prvom maju kao o prazniku rada", zaključio je Vlajki i izrazio nadu da će sindikati u BiH "smoći dovoljno snage da stanu na čelo onih koje predstavljaju, tako da Prvi maj ove godine bude dan izraženog nezadovoljstva u mirnim i dostojanstvenim protestima svih nas protiv izuzetno teške ekonomske i socijalne situacije u zemlji".

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb