ROMANIJAPRES, 1

SVE NA ČISTINU

REPUBLIKA SRPSKA JE NASTALA VOLJOM NARODA

romanijapres | 02 Februar, 2012 09:05

Српска проглашена вољом народа прије признања БиХ

Datum: 01.02.2012 22:00
Autor: Ведрана Кулага

БЕОГРAД - Тотална је лаж да је Република Српска настала на геноциду, она је формирана 1991. године, а званично проглашена 9. јануара 1992. године. БиХ је призната пет мјесеци послије тога. РС је настала са жељом да се заштити идентитет српског народа у БиХ.

Рекао је ово јуче предсједник РС Милорад Додик у дуелу са лидером ЛДП-а Чедомиром Јовановићем који је у Београду организовала агенција Танјуг, након што је Јовановић на сједници Главног одбора ЛДП-а током викенда изјавио да је Република Српска геноцидна творевина.

Увреда

Додик је рекао да није дошао да се свађа са лидером ЛДП-а већ да му укаже да је његова тврдња увриједила народ у Републици Српској.

Поновио је да је Република Српска проглашена 1992. године и да су прије Сребренице на истом том подручју јединице Насера Орића починиле стравичне злочине над Србима.

- У релевантним документима не стоји прича о геноцидности. Дејтонски споразум је рат оквалификовао као несрећни сукоб. РС је формирана 1992. године, када БиХ није имала међународно признање. Пропаганда током рата донијела је да се каже да су Срби агресори и сада се, ево, то наставља. РС се не може свести на један догађај. Тамо је побијено 3.500 Срба тако што је Насер Орић ушао у заштићене зоне УН. Aко тако причамо, морамо узети у обзир све - рекао је Додик.

Истакао је да никада није признао да је у Сребреници био геноцид, нити ће то учинити.

- Никада нисам спорио злочин у Сребреници, али ћу увијек оспорити тврдњу да је РС геноцидна творевина - истакао је Додик.

Додао је да су до сада поруке о геноцидној Републици Српској долазиле само из Сарајева.

- Српска није настала на злочину и није геноцидна творевина, јер је формирана пет месеци прије признања БиХ и формирана је прије било каквих сукоба у БиХ. Не може цијели рат да се сведе на сребренизацију - поновио је Додик.

Јовановић је рекао да његова изјава у којој је навео да је "РС настала на геноциду део бриге за сопствену земљу".

- Ја бринем о својој земљи Србији која се налази три месеца пред изборе. Имамо право да у кампањи формулишемо и отворимо спорна питања како би после избора Србија престала да буде извор свих проблема у региону. У Сребреници је извршен најстрашнији злочин у Европи и то је геноцид. Србија мора да преузме свој део одговорности и понуди јасан план - рекао је Јовановић. 

Нагласио је да "они који су направили Српску направили су је на Сребреници и опсади Сарајева".

Поменуо је и Србина Срђана Aлексића који је погинуо покушавајући да спасе свог пријатеља Бошњака и рекао да једино његов примјер спаја Србе и Бошњаке.

Aргументи

Додик је рекао да Србија није та која је произвела рат у БиХ него Aлија Изетбеговић који је одбијајући Кутиљеров план "произвео многе проблеме".

 - Овдје нисам да полемишем ко је крив. Стална је борба за уставну позицију Српске предвиђену Дејтонским споразумом. Не оспоравам злочин у Сребреници, али је неприхватљива квалификација да је РС геноцидна творевина. На спомен-плочи у Поточарима има најмање 500 имена људи који су живи и данас, који гласају на изборима или су погинули на другим мјестима - рекао је Додик.

Он је нагласио да за злочине треба да одговарају појединци, а не колективитети, за шта се РС и залаже.

Додик је рекао да би, иако на дуел није дошао због тога, било пристојно да се Јовановић извинио за оно што је рекао, иако му не спори право на његов политички став.

- Не могу да се жале само српске жртве а друге да се не признају. Србија је увек страдала јер није схватала процесе у Босни. Пре 20 година било је мање мржње у Босни него сада. Мене брине будућност БиХ и парадокс да Срби себе не виде у БиХ - навео је Јовановић.

Додик је рекао да не спори право да су Бошњаци највише страдали у протеклом рату и да је укупно погинуло више од 90.000 људи, од чега су више од 30.000 Срби.

- Што се мене тиче, један човјек је много, а ко је, господине Јовановићу, побио те људе, јесу ли се сами поубијали? И гдје су пресуде за те злочине - рекао је Додик.

Ордење

Истакао је да не дозвољава да се негира право српског народа на Републику Српску.

- Нису Срби вехабије, нити су све вехабије терористи, али све терористичке акте у БиХ су учиниле вехабије. Савјет министара се не бира, он се саставља и то је суштина БиХ - навео је Додик и додао да Јовановић не познаје ситуацију у БиХ.

Додао је да Турска, Иран и Саудијска Aрабија имају велики утицај у БиХ и да је њихов циљ да се направи унитаризована Босна.

- Такав сценарио није могућ и одржавање стања какво је данас може да потраје све док не доведе до дисолуције БиХ - рекао је Додик.

Додао је да Јовановић о Босни говори на основу стереотипа.

- Ни Харис Силајџић РС није називао геноцидном творевином. Силајџић, који је тражио да се укине РС, није имао довољно храбрости да тврди да је геноцидна творевина, већ је говорио о злочину, а ви о томе овдје у Београду говорите - рекао је Додик.

Јовановић је у неколико наврата приговорио Додику да "дели Караџићево ордење са чивилука" и да је "делећи ордење 20 година после Караџића направио вехабије", на шта је предсједник РС одговорио да је то ордење Српске и да су права на његову додјелу дефинисана и у самом Уставу.

- Устав Републике Српске је прошао Венецијанску комисију која је закључила да не одступа од европских стандарда. Значи ли Вам нешто, господине Јовановићу, став Венецијанске комисије - упитао је Додик.

- Не - рекао је на крају дуела Јовановић.

Слобода кретања

Чедомир Јовановић је навео да зграду Танјуга у центру Београда из које се емитује ТВ дуел "обезбеђује полиција као да игра рукометна репрезентација".

- Од кога нас то обезбеђује полиција - упитао је Јовановић Додика.

Додик му је рекао да то не зна, али да Јовановић може да дође у Републику Српску и да се слободно по њој креће, јер му се ништа ружно неће десити.

Србија

- Постављам питање да ли се Србија бави Републиком Српском само да би компензовала поразе на Косову - рекао је Јовановић.

- Ја волим Србију, волим је више него Сарајево, што можда није ваш случај, господине Јовановићу. Сарајево је етнички очишћено од Срба и оно није мој главни град. Први ратни злочини догодили су се над Србима у Сарајеву - рекао је Додик.

Јовановић је рекао да Србија мора престати да буде извор свих проблема у региону, а Додик да се Србија врло коректно понаша према БиХ.


 

Čedin genocid nad Srbima PDF Štampa El. pošta
Autor: Slađana Gajić   
srijeda, 01 februar 2012 22:47

duelRepublika Srpska nije nastala na genocidu i ozvaničena je 9. januara 1992. godine, zbog čega kvalifikacije Čedomira Jovanovića, lidera LDP, o genocidnosti Srpske predstavljaju uvredu za RS i srpski narod, zbog kojih se treba izviniti, rekao je juče predsjednik RS, Milorad Dodik.

- Nije istina da je Srpska nastala na bilo kakvom zločinu, ona je formirana u oktobru 1991. godine, a 9. januara 1992. godine ozvaničena, dok je nezavisna BiH priznata pet mjeseci poslije toga. Srpska je formirana prije bilo kakvog sukoba u BiH i izraz je volje srpskog naroda koji je želio da zaštiti svoju porodicu i identitet - kazao je Dodik tokom jučerašnjeg televizijskog duela sa Čedomirom Jovanovićem, koji je organizovan u Pres-centu Tanjuga u Beogradu. Kako je istakao, Dejtonski sporazum definisao je sukob u regionu kao tragičan, bez dodatnih kvalifikacija.

- Nisam došao da vodim politički duel s Jovanovićem, koji je uvrijedio RS i srpski narod u cjelini, već zbog toga što je ta Jovanovićeva rečenica, bila istrgnuta iz konteksta ili ne, neprihvatljiva i netačna kvalifikacija događaja - objasnio je Dodik. On je rekao da je u Srebrenici bio zločin, ali da se ne može samo izdvojiti jul 1995. godine.

- Treba imati u vidu da je u prethodne tri godine pobijeno 3.500 Srba na području Srebrenice, tako što su Naser Orić i muslimanske snage izlazile iz zaštićene zone UN i činili zločin. A zaštićena zona trebalo je da bude demilitarizovana, a nije bila - naveo je Dodik. Prema njegovim riječima, to ne opravdava zločin, ali treba sagledati cijelu sliku.

Dodik je naglasio da na memorijalnoj ploči u Potočarima ima najmanje 500 imena muslimana koji su poginuli na nekim drugim mjestima i prije jula 1995. godine i onih koji su živi.

Dodik je naglasio da RS ne štiti nikoga, ali da se ne može smatrati da je nastala na genocidu.

- Ovakva Jovanovićeva kvalifikacija je netačna, neistinita i neprihvatljiva i predstavlja proširenje medijske kampanje, prije svega iz Sarajeva - kazao je Dodik. Predsjednik RS naveo je da nijednog trenuta neće osporiti činjenicu da su Bošnjaci stradali u ratu, ali je istakao da je stradao i srpski narod.

- Srpski narod je veliki stradalnik i jedino što je u političkom smislu uspio da ostvari jeste Republika Srpska. Mi Srpsku volimo i ne dozvoljavamo da je bilo ko skrnavi na bilo koji način - rekao je Dodik i dodao da čak ni Haris Silajdžić kada su ga uhapsili nije govorio o Srpskoj kao genocidnoj tvorevini. Predsjednik Dodik je napomenuo da u Dejtonskom sporazumu piše da je rat u BiH bio tragični sukob i nigdje se ne pominje genocid, te dodao da je minimalno što može Jovanović učiniti to je da se izvini Srpskoj, umjesto što iznosi teške kvalifikacije.

Prema njegovim riječima, BiH nije postojala u Dejtonu, nego je napravljena u Dejtonu, a Srpska je već egzistirala, jer je imala i terotoriju i vlast i narod, odnosno Srpska je unijela svoj subjektivitet u Dejtonski sporazum i BiH.

Srbija nije, rekao je Dodik, proizvela rat u BiH, nego odluka Alije Izetbegovića, koji je rekao da će žrtvovati mir za BiH, a prvi ratni zločini su se desili nad Srbima u selu Sijekovac. Dodik je podsjetio i na ubistvo svata u Sarajevu, ali i na "Tuzlansku kolonu" i Dobrovoljačku ulicu.

- Mi nismo nikakve marionete, imamo autentičnu politiku koja se vodi u Banjoj Luci - rekao je Dodik, navodeći da se Srpska bori za svoju ustavnu poziciju po Dejtonu i da to nije nacionalizam.

On je ponovio da više voli Srbiju od Sarajeva, navodeći da Jovanović ima pravo da govori šta misli i da dođe u Srpsku, te da ode u rodno selo svoje majke i da pita ko je pobio njegove pretke u Drugom svjetskom ratu.

- Ako meni ne vjerujete, Helsinški odbor BiH rekao je da je Sarajevo etnički očišćeno i da je tamo završeno etničko čišćenje. Činjenica je da u Sarajevu živi 95 odsto muslimana. Naravno da to nije moj grad - rekao je Dodik. Predsjednik je naveo da su sve tri strane činile zločine. On je dodao da nikada nije čuo od Jovanovića da je Franjo Tuđman kriv što su Srbi očišćeni s pojedinih prostora. Predsjednik Srpske je rekao da je Radovan Karadžić imao svojih grešaka, ali je zaslužan što je formirana Srpska, te da se sada nalazi u Hagu. Kako je naglasio, u ovom trenutku Srpsku bi priznalo devet ili 10 država kada bi ona proglasila nezavisnosti. Tokom duela Dodik je rekao da od Srbije ne očekuje da prizna RS, "jer se Srbija brine za svoj teritorijalni integritet".

- Ako neko u Srbiji misli da treba dopustiti da Kosovo bude nezavisno, onda je moje pitanje zašto ne promovišu da to treba da bude i RS - rekao je Dodik. On kaže da bi otišao na Kosovo i Metohiju kao predsjednik RS kada bude mislio da je to dobro i to na poziv Srba, a ne bi imao ništa protiv ni da razgovara s nekim iz prištinskih struktura. Kako je naglasio, BiH nije priznala nezavisnost Kosova, jer to ne priznaje Srpska i nikada neće dozvoliti da Kosovo bude priznato. On je ocijenio da, ako BiH ne bude opstala kao dejtonska struktura, ona će se jednog dana raspasti na sastavne dijelove i to u miru poput Čehoslovačke. Dodik je istakao da Beograd ima veoma korektan odnos prema RS.

- Beograd ima odgovornost, jer je potpisao Dejtonski sporazum i mislim da se u tom smislu nedovoljno angažuje na provođenju Dejtonskog sporazuma. Dok postoji Dejton postoji obaveza Srbije da to brani. Niko, ni Vojislav Koštunica, ni Boris Tadić, nije od nas tražio određeno ponašanje - rekao je Dodik. Predsjednik RS zaključio je da Jovanović formuliše stav o BiH bez ikakvog poznavanja stvarnog stanja stvari u BiH i pozvao ga da zajedno s njim obiđe Srpsku. On je naglasio da RS ima pravo da daje ordenje i da to niko ne smije da skrnavi.

S druge strane, Čedomir Jovanović tokom duela rekao je da su "oni koji su vodili Srpsku napravili je na Srebrenici i na opsadi Sarajeva, koja je trajala više nego opsada Lenjingrada".

- Govorim o prvom predsedniku RS, prvom vojniku RS i o ešalonima onih iz Srbije koji su završili na optužnicama Haškog tribunala, a koji i dalje truju naše društvo - smatra Jovanović.

Kako je rekao, dejtonsku BiH nisu pravili Izetbegović i Karadžić, nego Slobodan Milošević. On je naveo da BiH nije država, nego lonac, te dodao da njegova rečenica da je "Srpska napravljena na srebreničkom genocidu ima svoju težinu" i da ne misli da je umanjuje.

Jovanović je istakao da su tvorci Dejtonskog sporazuma, kada su ga sačinili, razmišljali o transformaciji BiH iz ratnog ludila, dodavši da je Dejton danas iscrpljen. On je ocijenio da je BiH danas zemlja koje nema i zaključio da je "prije 20 godina bilo manje otrova među građanima BiH nego danas".

- U Srebrenci je izvršen najmasovniji ratni zločin u poslijeratnoj Evropi, koji je okvalifikovan kao genocid - kazao je Jovanović.

S. GAJIĆ

 


Čedo priznao nezavisnost Kosova

Lider LDP rekao je da je Kosovo već nezavisna država i skrenuo pažnju predsjedniku Dodiku da će za ulazak na Kosovo i Metohiju morati da pita premijera samoproglašenog Kosova, Hašima Tačija.

Jovanović kaže da je Srbija uvijek stradala zbog svoje nesposobnosti da razumije procese u BiH.


Džep….

Srbima i Srpskoj duguje javno izvinjenje

Nakon duela Dodika i Jovanovića reagovali su predstavnici stranaka u RS. Marko Pavić, predsjednik DNS, smatra da je Jovanović osvjedočeni neprijatelj srpskog naroda, koji sve što je do sada uradio, uradio je protiv srpskog naroda.

- Očigledno se radi o sprezi sa stranim faktorom i zato on ima takvu slobodu da može govoriti šta hoće i da može vrijeđati, te iskretati istorijske činjenice - naglasio je Pavić i dodao da Jovanoviću ne treba davati nikakav značaj, jer kako je on kao ličnost minoran, tako su minorne i njegove izjave. Sličnog je stava i Zoran Đerić, predsjednik Kluba PDP u NSRS, koji je ocijenio da je Jovanovićeva izjava za svaku osudu.

- Ono što je Jovanović rekao to je čista neistina. Kada se sve sagleda, mislim da su Jovanovićeve izjave jedan širi smišljeni koncept, a Jovanović je pronađen kao neko ko će to da interpretira - istakao je Đerić i dodao da ga čudi da je Dodik pristao na dijalog sa čovjekom koji nema podršku u srpskom narodu.

- Mislim da nije trabalo da Dodik jednoj takvoj beznačajnoj ličnosti objašnjava kakva je Srpska. Srbija i srpski narod znaju kako je nastala RS - rekao je Đerić. Portparol Socijalističke partije, Srđan Todorović, rekao je da je Jovanović pokazao kako marginalne stranke pokušavaju da budu interesantne za javnost po svaku cijenu.

- Ne mislim da su oni bilo kakav relevantan faktor, sagovornik i snaga čija riječ može nešto da znači i može da proizvede bilo kakve posljedice. Značajno je što je predsjednik Dodik neveo sve bitne činjenice o Srpskoj, čime je pokazao da bilo kakva priča o genocidnosti RS nema nikakvo utemeljenje u istini - naglasio je Todorović. SRS RS smatra da se izjave Jovanovića da je Srpska nastala na genocidu ne mogu tolerisati pod firmom slobode govora, jer predstavljaju opasne uvrede i klevete i zaslužuju osudu kompletne demokratske javnosti. SDS ocjenjuje štetnim po RS TV duel predsjednika Dodika s predsjednikom LDP, koji je, kako su naveli, marginalna pojava na političkoj sceni Srbije.

- Predsjednik RS je učestvovanjem u svojevrsnom TV rijaliti šouu devalvirao časnu i odgovornu instituciju na koju ga je narod izabrao. Umjesto da čuva dignitet predsjednika RS i traži osudu i javno izvinjenje vlasti Srbije, prije svega Narodne skupštine, čiji je Jovanović poslanik, Dodik se upustio u bespotrebni duel s potpunom minornom ličnoću koja po nalogu svojih mentora na ovaj način pokušava da pridobije nešto glasača u Srbiji - navodi se u saopštenju SDS.

 

 


Nezreo političar

Čedomir Jovanović je nezreo političar, koji ne zna šta je genocid i koji govori neistine o Republici Srpskoj, rekao je za "Fokus" Gojko Knežević, predsjednik Udruženja logoraša Drugog svjetskog rata.

- Logoraši koji su preživjeli zlo NDH dobro znaju šta je genocid, jer su svojim očima gledali kako ustaše ubijaju i djecu i starce. Zbog svega toga Jovanović bi trebalo da zna gdje je bio genocid i nad kojim narodom, a ne da govori da je RS genocidna tvorevina - naglasio je Knežević. Očito je, kaže Knežević, da Jovanović ne zna šta znači riječ genocid, jer da zna ne bi govorio neistine o Srpskoj.

- Trebao bi Jovanović znati da su hrvatske snage napale Kupres, zbog čega je narod bježao s tih prostora i tražio spas od smrti - objasnio je Knežević.

 

 


VLAJKI Jovanović sve radi zbog kampanje

Potpredsjednik RS, Emil Vlajki, rekao je da lider LDP, Čedomir Jovanović, nažalost, nije smogao snage da se u duelu s predsjednikom RS, Miloradom Dodikom, izvini zbog iznošenja laži da je Srpska nastala na genocidu.

- Jovanović je sve to uradio radi kampanje koja se sada u Srbiji zahuktava i, nažalost, nije smogao snage da se izvini i Srbima i srpskom narodu u Republici Srpskoj, govoreći jednu laž da je Srpska nastala na genocidu - rekao je Vlajki, koji je prisustvovao u Beogradu duelu Dodik - Jovanović.

Vlajki je rekao da Jovanović nema koncepcije, jer ne brani istinu, te napomenuo da je Srpska nastala mnogo prije, kada genocida nije ni bilo, a da su prvi zločini bili počinjeni nad Srbima.

- On je rekao da je Srpska nastala na genocidu i da je srpski narod u Republici Srpskoj jadan. Dakle, nije se izvinio zbog te izjave, jer je to, činjenično gledano, laž - rekao je Vlajki.

 

 


"Dveri" će pokrenuti postupak za zabranu LDP

Pokret "Dveri - za život Srbije" pokrenuće pred Ustavnim sudom Srbije postupak za zabranu Liberalno-demokratske partije, nakon stavova koje je lider ove stranke, Čedomir Jovanović, iznio u televizijskom duelu s predsjednikom RS, Miloradom Dodikom. U saopštenju se kao osnov za pokretanje postupka za zabranu LDP navodi i narušavanje međunarodnih ugovornih obaveza Srbije prema Dejtonskom sporazumu izjavama da bi RS trebalo da prestane da postoji kao entitet. ''Dveri'' se pridružuju i zahtjevu da se Skupština Srbije zvanično ogradi od Jovanovićevih stavova i stavova LDP i očekuju da sve stranke vladajućeg režima prekinu saradnju s ovom organizacijom i raskinu sve koalicije koje LDP drže na vlasti u Srbiji.

 ==========================================

 

Vlajki: Jovanović nije smogao snage da se izvini

Vlajki: Jovanović nije smogao snage da se izvini
Srna - 01.02.2012 15:37

BEOGRAD - Potpredsjednik Republike Srpske Emil Vlajki je rekao da lider Liberalno demokratske partije (LDP) Čedomir Jovanović, nažalost, nije smogao snage da se u duelu sa predsjednikom Republike Srpske Miloradom Dodikom izvini zbog iznošenja laži da je Srpska nastala na genocidu.

"Jovanović je sve to uradio radi kampanje koja se sada u Srbiji zahuktava. Nažalost, nije smogao snage da se izvini i Srbima i srpskom narodu u Republici Srpskoj, govoreći jednu laž da je Srpska nastala na na genocidu", rekao je Vlajki, koji je prisustvovao u Beogradu duelu Dodik - Jovanović.

Vlajki je izjavio novinarima, nakon duela u Tanjugovom Pres-klubu, da Jovanović "nema koncepcije, jer ne brani istinu", te napomenuo da je Srpska nastala daleko prije, kada genocida nije ni bilo, a da su prvi zločini bili počinjeni nad Srbima.

"On (Jovanović) je rekao da je Srpska nastala na genocidu i da je srpski narod u Republici Srpskoj jadan. Dakle, nije se izvinio zbog te izjave, jer je to, činjenično gledano, laž", rekao je Vlajki.

Upitavši "kako Jovanoivć može reći jednom narodu unutar jednog regiona da je jadan", Vlajki je rekao da je to "uvreda za srpski narod koji živi na području Srpske, ali i šire".

On je ocijenio da se u ovo času odvija islamizacija Balkana, navodeći da postoji islamski blok koji se stvara od Turske, Albanije, Kosova, dijelova Crne Gore i Makedonije, Sandžaka i pola BiH.

"S druge strane, imate dva hrišćanska naroda - Srbe i Hrvate. Mislim da treba da dođe do alijanse između Srba i Hrvata ma koliko da je to bolno, jer imaju teške repove u međusobnim sukobima, i da se praktično suprotstave jednoj toj islamističkoj tendenciji protiv koje se suprotstavlja čitava Evropa u ovom času", rekao je Vlajki.

On je naveo da Jovanovićeve "sponzore u Srbiji reprezentovane u obliku Kandićke, Sonje Biserko ili Srđe Popovića, koji sve vrijeme govore "Dajte volite se, između sebi u BiH", uopšte nije briga što se jedan dio BiH sve više islamizuje preko Kosova, Albanije, Preševske doline, dijela Makedonije, dijela Crne Gore i preko Sandžaka".

Vlajki je rekao da nikoga ne brine što u Sarajevu sada ima gotovo 95 odsto muslimana, niti položaj hrvatskog naroda unutar BiH, odnosno Federacije, kada su, kako je rekao, "Bošnjaci sa lažnom SDP partijom koja je praktično bošnjačka, preuzeli vlast i žele da eliminišu ostatak Hrvata iz Federacije i da praktično zavladaju čitavom Federacijom".

"Ta koncepcija Federacije, koja će biti bošnjačka, spada u koncepciju islamizacije ovog dijela Balkana, koja se odvija pred našim očima, gdje praktično Turska, skupa sa sponzorima iz međunarodne zajednice, radi šta hoće na ovim prostorima", rekao je Vlajki.

Vlajki je ocijenio da je ono što se desilo u Srebrenici apsolutno neprihvatljivo, jer je popriličan broj ljudi ubijan hladnokrvno, ali da se slučaj sastoji iz dva dijela - prvi je od 1992. do 1995. kada je stradalo nekoliko hiljada Srba, a tek onda dolazi jul 1995. godine kada je Srebrenica bila predata u ruke Srbima.

"Prema izvještaju Mazovjeckog, 15.000 sposobnih muškaraca je prije pada Srebrenice izašlo i nije htjelo da brani grad. Povukli su se i dali Srebrenicu na tanjiru, jer je čitava ta koncepcija bila pripremljena unaprijed da bi se konačno okrivili Srbi kao genocidan narod", naveo je Vlajki.

UMNOŽOŽAVANJE SIROMAŠTVA

romanijapres | 18 Januar, 2012 08:29

Stopa nezaposlenosti tri puta veća od evropske

Stopa nezaposlenosti tri puta veća od evropske
Dragan Sladojević - 18.01.2012 08:01

BANJALUKA - Stopa nezaposlenosti u BiH gotovo je tri puta veća od evropske iako nikada u zemljama Evropske unije (EU) nije bilo više nezaposlenog stanovništva nego sada.

Pokazuju to analize "Eurostata", prema kojima u EU upravo vlada rekordna potraga za radnim mjestom, jer posla nema 9,8 odsto stanovništva, dok u našoj zemlji, prema podacima Agencije za statistiku BiH, stopa nezaposlenosti iznosi oko 27,6 odsto.

Preciznije, zemlje EU, koje naseljava oko pola milijarde stanovnika, posla ne mogu da pronađu za ukupno 23,6 miliona ljudi, dok je u BiH oko 3,8 miliona građana, a registrovano je da radno mjesto nema svaki sedmi radno sposobni čovjek.

Uprkos ovim sumornim poređenjima, kada u evropskim zemljama stopa nezaposlenosti poraste za samo dva procenta, nastupaju štrajkovi, protesti i slične radikalne aktivnosti, dok kod nas takva informacija bude zabilježena uglavnom samo kao jedan više statistički podatak.

U EU posla nema 9,8 odsto stanovništva, dok u našoj zemlji, prema podacima Agencije za statistiku BiH, stopa nezaposlenosti iznosi oko 27,6 odsto

Znaju to i poslodavci i sindikalci, ali, ističu, onima koji nemaju ili izgube posao, teško je pomoći.

 Alija Remzo Bakšić, direktor Asocijacije poslodavaca BiH, navodi da kada se u razvijenim zemljama stopa nezaposlenosti poveća tek za nekoliko procenata, oglasi se "alarm" za uzbunu. Kod nas se, dodaje, u takvim situacijama malo ko oglasi.

"S ovako visokom stopom nezaposlenosti jedini način da budu stvorena radna mjesta jeste obezbijediti ambijent da poslodavci mogu da investiraju. Pored toga, država mora da iz budžeta izdvaja sredstva i preko banaka ih pod povoljnim uslovima plasira poslodavcima", ocjenjuje Bakšić.

Ranka Mišić, predsjednik Saveza sindikata RS, navodi da je ekonomska kriza zahvatila cijelu planetu, a samim tim su i kod nas teži uslovi za oporavak, odnosno, teško je otvoriti nova radna mjesta.

"Zato radnici moraju da rade bilo šta, makar to bilo i nelegalno, dok poslodavci takvu situaciju koriste kako bi sebi obezbijedili finansijsku korist. Radnici su, nažalost, tu najslabija karika. Oni koji imaju radno mjesto žele pošto-poto da ga zadrže, tako da ne dižu svoj glas. Problem je, takođe, što poslodavci pokušavaju da 'uguše' svaki oblik sindikalnog organizovanja u preduzećima", navodi Mišićeva.

Statistika je neumoljiva i ne ulijeva optimizam, jer pokazuje da je u BiH ogroman broj onih koji čekaju posao.

"U oktobru 2011. godine, posljednjem mjesecu za koji postoje podaci, broj nezaposlenih u BiH iznosio je 530.897", kazali su nam u Agenciji za statistiku BiH.

Stopa nezaposlenosti

4% - Austrija

4,8% - Luksemburg

4,8% - Holandija

18,8% - Grčka

22,9% - Španija

27,6% - BiH

Najbolja narodna pjesma o Romaniji

romanijapres | 23 Novembar, 2011 21:12

KUDA IDU ŠUME REPUBLIKE SRPSKE

romanijapres | 23 Novembar, 2011 09:44

Mladićevi dnevnici, ekspertiza vojnih eksperata

romanijapres | 18 Novembar, 2011 08:01

Vojni ekspert s Mladićevim bilješkama protiv Karadžića

Vojni ekspert s Mladićevim bilješkama protiv Karadžića
Beta - 17.11.2011 18:49

HAG - Vojni ekspert optužbe Juan Braun upotrijebio je danas, na suđenju Radovanu Karadžiću pred Haškim tribunalom, bilješke Ratka Mladića kao dokaz da je Karadžić 1992. postavio vojno razdvajanje bosanskih Srba od Muslimana i Hrvata kao strateški cilj.

Braun je, opširno citirajući Mladićeve bilješke sa brojnih sastanaka, posvjedočio da su Karadžić, Momčilo Krajišnik i drugih politički lideri u junu 1992. definisali šest strateških ciljeva rata, "koje je skupština bosanskih Srba usvojila, a njihova vojska u velikoj mjeri silom sprovela".

Služeći se Mladićevim bilješkama sa sastanka od 6. maja 1992, Braun je naveo da je Karadžić, pored razdvajanja naroda, kao ciljeve postavio i podjelu Sarajeva, uklanjanje Drine kao granice i formiranje koridora koji bi povezao Bosansku krajinu sa istočnom Bosnom i Srbijom.

Mladić je, po svedokovoj interpretaciji, zapisao i Karadžićeve riječi da su Srbi "nadomak formiranja sopstvene države u kojoj neće biti mnogo unutrašnjih neprijatelja". U produžetku skupa, 7. maja 1992. Karadžić, Krajišnik, Mladić i drugi razmatrali su strukturu vojske RS koja je ciljeve trebalo da ostvari.

Skupština RS je, 12. maja 1992, istovremeno usvojila strateške ratne ciljeve, zvanično formirala VRS i za njenog komandanta postavila generala Mladića, rekao je Braun. On je ocijenio da je VRS bila "u realnosti transformisana JNA", koja se krajem maja "formalno povukla" iz BiH.

Skupštinska rasprava, po tumačenju eksperta optužbe, jasno je odrazila namjeru vođstva bosanskih Srba da stvori državu na teritoriji određenoj strateškim ciljevima na kojoj nije trebalo da ostane previše neprijateljski nastrojenih nesrba.

Operacionalizacija strateških ciljeva započela je direktivom broj jedan koju je vrhovna komanda uputila vojsci 6. juna 1992. Korpusi su, između ostalog, dobili zadatak da održavaju blokadu Sarajeva i probiju Posavski koridor, te spoje srpske teritorije.

Na sastanku koji je, istog dana, prethodio izdavanju direktive, Karadžić je naznačio da se "rođenje države i povlačenje granica ne mogu ostvariti bez rata", pročitao je Braun iz bilješki generala Mladića.

Karadžić, koji se brani sam, i njegov pravni savjetnik Piter Robinson više puta su, tokom današnjeg zasjedanja, prigovarali da Braunovo svjedočenje izlazi iz domena vojne ekspertize i upušta se u procjenu Karadžićevih riječi i djela. Sudije su, međutim, te prigovore odbile, poručujući optuženom da o tome može unakrsno ispitivati svjedoka.

Svoj iskaz, vojni vještak optužbe nastaviće sutra, a zatim će ga Karadžić unakrsno ispitivati.

MEŠA SELIMOVIĆ - SRBIN PO NACIJI I LIERATURI

romanijapres | 03 Novembar, 2011 07:06

Srbin po naciji i literaturi Štampa
Autor: Radovan Jović   
srijeda, 02 novembar 2011 20:30

mesa-selimovicNavršile su se tri i po decenije otkad je poznati pisac Meša Selimović, 3. novembra 1976. godine, deponovao svoju pismenu izjavu u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti u Beogradu u kojoj je decidno naveo kojoj naciji i čijoj književnosti pripada.

"Fokus" objavljuje integralni tekst testamenta koji je prije 35 godine Selimović zavještao SANU:

"Još u vrijeme kada se počelo javljati pitanje kojoj od jugoslovenskih literatura pripadaju pojedini pisci srpskohrvatskog jezika, ja sam u više navrata pokušavao da se oduprem svakom uprošćenom razvrstavanju književnih stvaralaca prema nacionalnom, republičkom ili čak pokrajinskom osnovu.

Činilo mi se da su pisci i njihova djela nezaštićeno izloženi vanknjiževnim institucijama - svejedno da li nas neko prinudno izdvaja iz jedne, ili naknadno premješta u drugu teritorijalnu književnost. U jednoj prilici bio sam prinuđen i da lično, napismeno, potvrdim ispravnost postupka istoričara književnosti koji me je uvrstio u svoju knjigu o poslijeratnoj srpskoj književnosti.

Bilo je to, u stvari, izlišno, jer je 1972. godine u biblioteci "Srpska književnost u sto knjiga" izašao i moj roman "Derviš i smrt"! U Uređivačkom odboru, koji je vršio izbor pisaca za tu zajedničku ediciju najstarijih i najuglednijih izdavača kod nas, Matice srpske i Srpske književne zadruge - nalazile su se i najpozvanije ličnosti da određuju ne samo estetsku vrijednost, već i književnu pripadnost jednog pisca. Bio sam veoma srećan što sam se, na taj način, našao na prvom mjestu.

Kako u našim književnim prilikama naglo dolazi do novih momenata i olakih odluka, a ja ne mislim mijenjati ni svoja uvjerenja, ni stečeno mjesto u književnosti kojoj pripadam - može se dogoditi da ja, ili moja porodica i dalje budemo izlagani neprijatnostima nečijih upornosti i nerazumijevanja. Da bih zaštitio svoj lični i književni integritet, ja se obraćam Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, čiji sam redovni član, s molbom da se u njoj nađe i sačuva moja pismena izjava.

Potičem iz muslimanske porodice, iz Bosne, a po nacionalnoj pripadnosti sam Srbin. Pripadam srpskoj literaturi, dok književno stvaralaštvo u Bosni i Hercegovini, kome takođe pripadam, smatram samo zavičajnim književnim centrom, a ne posebnom književnošću srpskohrvatskog jezika. Jednako poštujem svoje porijeklo i svoje opredeljenje, jer sam vezan za sve ono što je odredilo moju ličnost i moj rad. Svaki pokušaj da se to razdvaja, u bilo kakve svrhe, smatrao bih zloupotrebom svog osnovnog prava, zagarantovanog Ustavom. Pripadam, dakle, naciji i književnosti Vuka, Matavulja, Stevana Sremca, Borisava Stankovića, Petra Kočića, Ive Andrića, a svoje najdublje srodstvo sa njima nemam potrebe da dokazujem.

Znali su to, uostalom, oni članovi Uređivačkog odbora edicije "Srpska književnost u sto knjiga", koji su takođe članovi Srpske akademije nauka o umetnosti i sa mnom su zajedno u Odelenju jezika i književnosti: Mladen Leskovac, Dušan Matić, Vojislav Đurić, Boško Petrović.

Nije zato slučajno što ovo pismo upućujem Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, sa izričitim zahtjevom da se ono smatra punovažnim autobiografskim podatkom.

Beograd, 3. novembar 1976. Meša Selimović."

Desetak godina poslije Mešine smrti, odnosno u vrijeme kad je počelo razaranje SFRJ i kad su unitaristi uz "suverenu" BiH nastojali da stvore svoju kulturu i književnost, u aprilu 1991. godine započet je projekat "Prve edicije muslimanske književnosti 20. vijeka u 25 knjiga", među kojima se našao i roman "Derviš i smrt" Meše Selimovića.

Pismom je reagovala Mešina supruga, Darka Selimović, koja je izdavačkoj kući "Svjetslost" napisala: "Žao mi je što vas moram obavestiti da vam ne mogu dati saglasnost na objavljivanje romana ‘Derviš i smrt’ u ediciji ‘Muslimanska književnost’. Moj muž, Meša Selimović, ostavio je testament koji se čuva u SANU i kojim on izjavljuje da pripada srpskoj književnosti, i ja moram poštovati njegovu volju. Zato i nisam mogla potpisati ugovor." Uprkos upozorenju, "Derviš i smrt" se pojavio u pomenutoj ediciji.

R. JOVIĆ

RAZRJEŠENA ENIGMA KO JE TITO

romanijapres | 29 Septembar, 2011 08:32

 

 

Момчило Јокић, истраживач забрањених историјских истина, књижевник, публициста, новинар и аутор сензационалне књиге „Тајни досије – Јосип Броз“
 

Тито је био ванбрачно дете рођено из ''велике љубави'' угледне пољске грофице Марије која је удајом добила латифундију близу Сегедина и управника њеног имања Франца Амброза, која је чувајући част удовице обезбедила детету изузетно школовање и третман. Отац ће младог интелигентног сина коначно признати када исти дорасте за војну.
Замена идентитета Јосипа Амброза, касније алијас Тита, одиграла се у марту 1913. године када Јосип Броз умире, а његову животну биографију преузима витални Јосип Амброз, колега из војнообавештајног школског сектора гарнизона у Печују Аустроугарске монархије. Јосип Броз ће својом смрћу (рођен у Бечу, истински Хрват), без своје воље и знања, на предлог начелника школе Штанцера ''оживети'' поново у Јосипу Амброзу, алијас Титу!
Ви сте у књизи „Тајни досије – Јосип Броз“ изашли са сензационалном тврдњом да бивши председник Југославије маршал Јосип Броз Тито није Хрват, рођен у загорском селу Кумровец, већ неко други. Ко је, у ствари, био човек који се представљао као Јосип Броз Тито, а кога је тадашња послератна државна идеологија представила као онда „највећег сина наших народа и народности“?
 
- Моја истраживања започела су далеке 1968. године, оне незаборавне године студентских немира широм Европе. Знао сам многе загонетне чињенице повезане с Брозом, али, нико се није усуђивао да говори део истине. Истину нико није знао. Одлучио сам се да лагано, тајно истражујем и слажем мозаик сазнаних чињеница, да загледам далеке документе из архива Европе, наши су за ту тему били челично затворени. И свака сумња тражила је аутору главу! Ја сам се одлучио на стрпљиво истраживање корак по корак. Тако је прво настала моја чувена – БЕЛЕЖНИЦА: КО ЈЕ ЈОСИП БРОЗ? Да би се годинама обогаћивала и нарастала контрадикцијама, које сам морао стално, вишеструко упоређивати као компаративни истраживач који је одлучио да за истину понуди своју главу, у име свих убијених невиних жртава, и оних идеалиста, револуционара, који су веровали у нову ''зору човечанства'', а који су сишли у гробове не знајући ко им је вођа и за чије циљеве умиру! Моја књига: ТАЈНИ ДОСИЈЕ ЈОСИП БРОЗ је дала више одговора на загонетну биографију и дело Јосипа Броза. Књига је у првој варијанти требало да се појави далеке 1974. године, у мају пре 9. конгреса Савеза комуниста Југославије, а само месец дана после одржаног тајног Конгреса обнове (Пети и оснивачки конгрес) илегалне Комунистичке партије Југославије, који је одржан 6. априла 1974. године ноћу, а ми смо ухапшени, проваљени и лишени слободе, као непријатељи народа и рушиоци уставног поретка самоуправне Титове Југославије. Наредбом савезног тужиоца СФРЈ били смо истовремено похапшени: сви учесници Барског конгреса, прве организоване опозиционе партије против Броза, као непријатељи народа и завереници против Тита! Тако смо додирнули врата пакла и осетили хуманизам ''самоуправљања'' црвеног фараона, диктатора који је једини у Европи имао своју приватну државу, човека који је био јединствени тројански коњ у структури Коминтерне, великог ликвидатора у ''белим рукавицама'', човека са манирима барона, а истовремено аустроугарског поднаредника, крвника са Дрине у Првом светском рату, човека који је радио за четири обавештајне службе... Био је то човек са хиљаду лица, са седам лажних аутобиографија, загонтар са 77. шифрованих псеудонима, клавијатуриста који зна Моцарта, хусарски сабљаш првог реда, лажни машинбравар и ''тринаесто'' дете са Сутле, шармантни Пеливан и играч на жици, велики интригант, заљубљеник у власт и ингениозни ослушкивач времена у којем живи, ласкавац који се шармом заљубљене кокете надмеће са збуњеним угледницима и сарадницима, дресер примитиваца и малограђанских ''башибозлука'', народа који више верују туђину, него свом сину! Нашао је плодно тло да одигра најчудеснији покер политичке завере и издаје у Европи 20. века. Велики мештер, мајстор 32. реда масонерије, ванбрачно дете рођено из ''велике љубави'' пољске грофице која је удајом добила латифундију ближу Сегеда, син Јеврејина Франца Амброза и мајке Марије, угледне племкиње... која је чувајући част удовице обезбедила детету изузетно школовање и третман, док је отац Франц Амброз, као Јеврејин, управник њеног великог имања, бринуо о малом Јосипу, растао је будући велики загонетар – ЈОСИП АМБРОЗ, будући БРОЗ - алијас Тито. Отац ће младог, интелигентног сина коначно признати када исти дорасте за војну. Далеке 1912. године, док Србија крвари у Балканским ратовима, будући господар живота и смрти, наћи ће се као питомац војно-обавештајне школе црно-жуто монархије у Печују. Ту ће будући алијас Тито упознати питомца Мирослава (Леополд) Фридриха Крлежу, будућег великог хрватског писца и несуђеног нобеловца, а из те тајне и угледне обавештајне школе која је спремала шпијуне и извиђаче, у левом крилу зграде великог гарнизона Монархије, тих дана ће бити у клупи штркљасти кошчати младић, несуђени уметник и сликар, несуђени архитект Адолф Хитлер! Тај податак ме је фрапирао и први сам од свих истраживача истерао лисицу историје из јаме загонетке времена. Сви су касније били запањени, сви су то преписивали из моје књиге ''откровења'', из књиге: ТАЈНИ ДОСИЈЕ ЈОСИП БРОЗ, која ће угледати прво издање тек 1992. године, у издању ''Нове светлости'' у Крагујевцу и која је имала промоцију невиђену широм Србије, а посебно у Међународном ''Прес центру'' у Београду, у фебруару, када се сјатило бирано друштво војних аташеа, новинара, агената, страних и домаћих, да присуствују чину рашчовечења нечовечне загонетке историје – Јосипа Броза-АМБРОЗА, алијаса Тита! Знао сам, да свом народу и осталим народима, једино могу помоћи, ако му супротставим своја открића, своје истине сазнате иза ''седам тајних печата'' како би у огледало истине и историје, коначно народ схватио: ко је убица његовог права на срећу и мир, и како је српски народ следио ''као слуга покорни'', част изузецима и усамљеним херојима, вођу који је брже од самог сатане овај простор Југославије претворио у велику касапницу, да би он био запамћен као човек којег ''мајка више не рађа''! Тако се и кроз послушност и жељу да буде ''нешто друго'' наш народ одрекао себе и своје историје, па је новим ''измишљеним'' победама поразио самога себе! Моја књига је замишљена као ПРОЛОГОМЕНА ИСТОРИЈЕ, као ОПТУЖНИЦА ЈОСИПУ БРОЗУ-АМБРОЗУ, алијасу Титу, пред судом части и историје ове земље. Нажалост, он је нас први (као и много пута раније) уграбио, а сам је од свих светских диктатора, фараонски сахрањен, и побегао је од таквог суђења у свој загонетни, небески пакао, остављајући још једну тајну: где је стварно сахрањен, а сахрањен је осмог маја 1980. године, а ја сам ухапшен осмог маја 1974. године! Шта значи број судбине: ОСАМ у животу фараона и једног професионалног истраживача забрањених историјских истина 20. века, писца и новинара Јокића? Тако је Броз у смрти остао загонетка као ''највећи син наших народа и народности'', а уопште није био наш, није Хрват, а још мање дете Сутле и Кумровца – то сам у књизи документовано доказао, али, и даље, наша српска јавност чита да је рођен 25. маја, да је умро 5. маја и слично, а све је то обична, али, упорна лаж идиотске школе обмане овог народа, која још траје, на нашу срамоту. Сви се плаше истине, а истина неће да умре због свих оних племенитих снова и идеала невиних жртава ове земље и нашег народа! Ја сам овим својим истраживачким делом свима њима упалио свећу коју више нико не може угасити, ниједна власт, ниједна генерација!
Како се десило да Јосип Амброз, као што Ви тврдите, преузме идентитет правога Јосипа Броза? Ко је био прави Јосип Броз?
- Замена идентитета Јосипа Амброза, касније алијаса Тита, одиграла се у марту 1913. године када Јосип Броз умире, а његову животну биографију преузима витални Јосип Амброз, колега из војнообавештајног школског сектора гарнизона у Печују Аустроугарске монархије. Ту се срели Мирослав Фридрих (по некима записима Леополд, у част аустријског цара Леополда I) Крлежа будући писац Хрватске, Адолф Хитлер, син цариника... болешљиви јефтичар велике, скоро срушене наде да ће бити сликар и архитекта... Каква судбинска спрега. Хитлер ће због болести напустити школу, а Јосип Броз ће својом смрћу (рођен у Бечу, истински Хрват), без своје воље и знања, на предлог начелника школе Штанцера, ''оживети'' поново у Јосипу Амброзу, алијас Титу! То је та чудесна и једина замена која је остварена и као загонетка пратила нашег диктатора и вишеструког агента кроз капију историје Балкана. Зашто је то урађено? Аустроугарска је већ од 1908. године спремала рат против Србије. Она је уласком у Босну и њеном анексијом, уз благослов Енглеске, отворила свој пут на Исток, а на том путу корачаће Фрањо Јосиф и Немачки Кајзер заједно. Србија је требало да буде гробље на путу њихове славе. Истовремено сам открио први и податак о Брозовој улози на Дрини у Првом светском рату. Он, као елитни извиђач на челу 72. аустријска, извидничка борца, дошао је у Мионицу, похватао неколико десетина тек мобилисаних српских добровољаца, мучио их по систему '''живих језика'' и обесио о свето дрво – шљиве као пример застрашивања српског народа! У Другом светском рату ту ће доћи на партизанску територију, у улози самозваног секретара Комунистичке партије Југославије и команданта партизанских одреда, где ће га дочекати лично Милош Минић, секретар окружног немачког обавештајца. Има све то у књизи. Велика је то прича. Саслушао сам и последње живе сведоке, учеснике историје, борце, мученике, инвалиде и просјаке, заборављене хероје одбране Србије у рату од 1914. до 1918. године. Имао сам срца и ума да чујем њихове поруке, пре њихова заборављена умирања. Србија никада није знала да се својим мученицима одужи незаборавом. Када се рат заврши, сва слава припада профитерима рата, а сиротиња не зна за своје гробове, ни синове, ни очеве, ни мајке, ни кћери, ни осрамоћене сестре, зна само за црне мараме и црне барјаке! Куку, теби, Србијо, докле ћеш тако?
 
 
Крштеница правог Јосипа Броза
 
 
Такође, прилично је била и енигматична улога Броза у Првом светском рату. Да ли је он заиста био на Дрини и Церу као аустро-угарски војник и чиме се то може поткрепити?
- Како на Дрини? Ту се нашли у магични балкански троугао креатори будуће историје Србије и српског народа. С једне стране Јосип (Амброз) Броз са друге стране, браниће Србију Дража Михаиловић, као потпоручник, затим три брата Недића, а оно што је још занимљивије, Броз ће за своју храброст бити одликован гвозденим крстом. Друштво у походу на Србију правиће му питомац из Печуја Мирослав Крлежа и добровољац на фронту Адолф Хитлер, као и млади потпоручник Беме (будући заповедник окупиране Србије 1941. године у Другом светском рату)! Сви су се истакли храброшћу, у борби једни против других. Хитлер добија гвоздени крст, исто Беме, исто и Броз! Орден за храброст има и Дража Михаиловић и браћа Недић. Зар Србија није уклета земља? Шта је све требало ишчитати да се дође до ових сазнања? Један велики број савремених ''преписивача нове ресавско-београдске историјске школе'', позајмљивали, на нечастан су начин, моја открића и пласирали их као ''своја'', док испијају виски по београдским елитним кафанама! Такви су то људи. Не цитирају друге већ све себи приписују, као што је и радио њихов велики узор Броз!
Још једна Ваша прилично сензационална и широј јавности непозната тврдња заслужује пажњу; а то је да је Јосип Броз учествовао у припреми атентата на краља Александра у Марсеју. Појасните нам то.
- После 4. дрезденског конгреса КПЈ и победе нове фракције у којој ће Хрвати имати кључеве самог врха одлучивања, а посебно што ће они инсистирати 9. новембра 1928. године на погледе неодрживости овакве нове уједињене државе Јужних Словена, на Версајску Југославију, као вештачку творевину, као ''тамницу народа'' коју треба разбити, пошто су они себи осигурали слободу и велики животни простор, захваљујући ратничким победама српске војске у Првом светском рату, захваљујући великим жртвама и разарањима Србије и њеном сељачком гуњу и опанку, наточеном крвљу и ранама од Кајмакчалана до Марибора, од Косова до Темишвара, њима више није била потребна Југославија. Почели су да харангама код Коминтерне и за време 4. конгреса у Дрездену, истичу право нације на самоопредељење и отцепљење од нове матичне државе. И пре него што је она залечила ране, они спремају ножеве за клање. То је њихова захвалност. Тако је та далека 1928. година била увертира за крваву 1941. годину. Јао, теби, Србијо, што ниси знала да слушаш своју децу и своју памет, што си гајила своје будуће гробаре, што си се њима заклињала на верност, што си им уступала огњишта своје историје да се огреју разни сатанисти, зидари, пробисвети, плаћеници, убице свих боја и раса, а да се ти на ловорикама ''славе'' не можеш освестити, да ћеш ускоро остати без своје главе! И тако је дошао још један важан, показаће се кобан, датум - 1934. година. Јосип Броз ће изаћи са допунске робије из Огулина 12. марта те године. Ову казну нико од историчара није тумачио. Ово није саставни део оне казне из такозваног Бомбашког процеса, као ни казне за такозване синдикалне мере када је у Огулину суђен пред Судбеним столом у Огулину 28. октобра 1927. године и када је пуштен да се брани са слободе! То суђење окривило је Броза за хулиганство! Изласком са робије, он ће испричати нове верзије, и као сви понављачи историје, отићи ће у Свето Тројство, каква симболика, човека који никада није био светац, а ни припадник Тројства, ако се не узму у обзир три агентуре као страни плаћеник своје будуће биографије!!! Изласком са робије, овај нечасни пробисвет, који је иначе још за време Аустрије у току првог великог рата у Војводини хапшен као поднаредник за силовање Српкиња и касније послат на Источни фронт, овај чудесни маг црне магије у својој аутобиографији коју прихватају неки биографи каже следеће: до доласка на рад у Комунистичку интернационалу ради углавном у земљи, у оквиру Покрајинског комитета чије је седиште у Бечу (такав Комитет тада није постојао)? Као да је Комитет нека врста железничке станице, где свако може боравити и отићи када хоће и где хоће? А зна се каква је била конспиративност. Све полиције Европе сарађивале су у борби против комуниста. Установио сам да је Броз у Светом Тројству боравио мање од месец дана и да је на наговор свог старог друга, пајташа, свог претпостављеног официра Аустрије Томашека (Словака), отпутовао за Јанка Пусту – логор где су вежбале усташе уз благослов, немачке, мађарске, али и уз знање енглеске обавештајне службе и Ватикана, као и Павелићевог штаба из Италије. Тако Броз долази са Томашеком средином априла 1934. године, где постаје један од помоћник инструктора за атентаторе и заверенике, за специјалне задатке. (Напомињем да Броз после изласка са робије није имао запослење.) Новац му је био потребан и оне ће га ускоро имати по сваку цену. Активира своје старе агентурске везе и тако постаје инструктор за обуку младих и полетних злочинаца. Јанка Пуста је била тада велики логор и вежбалиште за специјалне службе мађарске војске. Терезу Штанцер, братаницу пуковника Штанцера (у Другом светском рату биће генерал и заробиће га партизански генерал Баста, и њега и Томашека, на крају рата, и по Титовој наредби биће стрељани са још десет генерала), да не би открили његову прошлост из Првог светског рата. Типичан заводник са манирима барона, изузетне интелигенције, брзих одлука, и сјајног инстинкта, Броз види своју шансу: осветити се краљу Александру и Србији. Зна да Мусолини, као и Геринг, заједно са Павелићем, имају своју карту. За покерским столом – злочинци деле плен историје. За команданта Јанка Пусте 1934. године био је постављен усташки мајор у мађарској војсци Вјекослав Сервеци (у Другом светском рату усташки генерал), његов помоћник је био командант војне обавештајне школе у Печују – Славко Штанцер! Оба су знали Броза. Они су његови војни учитељи, они су створили његову нову биографију! Тада и Тереза Штанцер прихвата да буде један од поверљивих курира атентатора, она ће пребацити оружје за убице у Марсеју. Она је она загонетна плавуша коју није успела да идентификује истрага полиције после атентата на краља Александра и импровизованог суђења! Само је пуковник Штанцер знао све о њој као и сам Броз. Она је после атентата неопажено отишла за Аргентину! Најбољи агенти су добијали награде и путовања широм Европе. Броз је међу награђенима. А када је почела да ради Јанка Пуста као центар обавештајаца Мађарске? Ево шта је тада записала служба Војске Југославије: ”Шпијунска школа против наше земље... Из поузданих извора се сазнаје да је у Сегедину отворена шпијунска школа која спрема младе против наше земље и Румуније. До сада се за ту школу већ јавило шест особа које официри из Генералштаба припремају у касарни Пука у Сегедину”, 21. 08.1923. године, страна 6.
Исти метод као 1913. године у Печују. Не одустаје се лако од метода који су проверени и доносе успех када је у питању агентура за рушење једне земље. Плаћеници ВМРО завршиће посао. Уједињене убице Европе одрадиле су злочин. Тако је убиством краља започела агонија Југославије. Внутрена македонска револуционарна организација даровала је усташама, Мусолинију и Герингу, извршиоце атентата... У књизи су обрађени детаљи и изјава организатора убиства.
Јосип Броз Тито се показао прилично вешт унутар партијских обрачуна. Како је Јосипу Брозу Титу пошло за руком да се ослободи Петка Милетића и преузме контролу над југословенским комунистима?
- Моја књига је пробудила, документовано, да из вишедеценијског ћутања, заборављених тајних убистава, злочина, отмица и пљачком списа и докумената, коначно проговори: БАЛКАНСКА СФИНГА – Јосип Броз Амброз, алијас Тито, на срамоту бројних и наших ''историчара'' славопеваца и папагаја! После ликвидације Горкића, када је резервни Комитет КПЈ био у Паризу, а Јосип Броз је тада благајник тог ''Комитета'' – никада није био секретар, увек је био тамо где је злато и где су жене, интригант који шармом разоружа своје противнике, а хипнотише своје љубавнице – Јосип Броз, бољи од свих других из свога окружења знао је шта треба радити и како уклонити боље од себе! Одласком 1937. године Горкића за Москву, после лажне оптужнице коју је припремио против Горкића као генералног секретара КПЈ лично Броз уз помоћ енглеског обавештајца Владимира Велебита, дипломираног правника са Сорбоне из далеке 1928. године, и – Родољуба - Рођка Чолаковића (који је у томе наивно као Босанац видео своју шансу) и када остаје упражњено место; када се чека на повратак без повратка, оклеветаног Горкића, једини истински комуниста и револуционар који је имао легенду око свог имена и добијања у Сремској Митровици, иначе руководилац Комитета прослављене робијашнице, херој без мане и страха, био је Петко Милетић, који је иначе био члан најужег партијског руководства у земљи – члан Комунистичке партије Француске, члан Комунистичке партије Мађарске, револуционарни друг Беле Куна, истакнути часник јунаштва и Црногорац са интернационалним, револуционарним искуством, човек у којег су се заклињали млади комунистички идеалисти... Робијао је као херој у Лепоглави у Сремској Митровици вишедеценијске робије. Непобеђен, непоражен, стамен, човек истине и борбе. Праведан и одан. Воли свој народ и Србију више од своје родне колевке. Такав је био легендарни Петко Милетић. Објаснио сам све детаље у књизи. Броз пише Хебрангу, Моши Пијаду и Миловану Ђиласу да Петка треба спречити по сваку цену да буде изабран за челника Партије. Моша Пијаде преко адвоката и бившег полицијског писара Продановића чини све да се интрига пусти уз благослов југословенске тајне полиције; да Милетић није херој легенда, да он наводно сарађује са полицијом, тај текст је спремио Моша Пијаде и Хебран, а пустио у оптицај ''несвршени студент'', ''црногорска усијана глава'' Милован Ђилас, и то тако да буде упућено као писмо Коминтерни – поверљива дојава!!!!  
Овај перфидни злочин обмане и издаје који су пројектовали Броз, Хебран, Пијаде и Ђилас разоткрио је метод борбе и обрачуна како да сатанско семе преузме кормило Комунистичке партије Југославије. А шта је Петко Милетић записао о тој игри и сукобу изаткане лажи и обрачуна:
''На робији су постојале и постоје двије политике ликвидаторско-опортунистичка коју су водили Андрија Хебранг и Моша Пијаде, те на другој страни бољшевичка коју се труди да води Кекић (Казниони комитет КПЈ). Прва сматра да су робијаши, заробљеници избачени из класне борбе, чији је сада главни задатак преживјети робију, те сачувати по сваку цену физичко и духовно здравље да би могли, кад их класни непријатељ пусти да изађу кући, опет у редове класне борбе. Ми бољшевици сматрамо, напротив, да су робијаши комунисти који су силом прилика и околности доспјели на посебно, изузетно тешки сектор отворене класне борбе. Они нијесу нити смију, ни један једини час да прекину своју борбу против класног непријатеља... Јер, овдје на робији је концентрисан и затворен стварни динамит наше револуције. Скоро 300 комунистичких кадрова... ''
То је став непоколебљивог револуционара који не може да опрости сарадњу комуниста Хрватске у затворима Лепоглаве са усташким покретом и споразум Хебранг-Будак који је подржао и Моша Пијаде, иза којег стоји и открива се завереничка улога Јосипа Броза који се тада потписује као Фридрих Георгијевич! Тај чудесни синоним, псеудоним, говори за себе: створен је од немачког имена и руског презимена. Није то случајно! Тада је господин већ радио за обе службе, али се није знало да га је вајар Авустинчић и Владимир Велебит већ укључио да ради строго поверљиво за британску службу. Свето Тројство постоји, али мало људи зна. Ко сазна бива убијен. Смрт не трпи сведока. Зато ће Броз стићи да 4. новембра пошаље писмо комунистима робијашима у Митровици да је пре четири дана 1. новембра 1937. године као ''непријатељ народа'' осуђен и стрељан у Москви - Милан Горкић! А информацију је Титу донео - дао Јосип Копинич!!! Све гори од горега. У књизи сам детаљно доказао поступак ликвидација и обрачуна у борби за врх КПЈ од 1934. до 1948. године. Све несреће овога свега завериле се против часних људи, а нечасни коло воде, јер желе да српски народ сваког добра ослободе... Познато је, оно лукаво састављено писмо Јосипа Броза Андрији Хебрангу из Париза октобра 1937. године... и где се лажно указује на Петка Милетића уз прекор. Броз покушава да завара Казниони комитет и тражи подршку за своју прљаву игру. Увек тако до краја. Други ће обавити ликвидацију, а он ће носити беле рукавице као барон лажни.
 
Реците нам нешто о трагичној смрти Мустафе Голубића, једног од најмоћнијих људи у коминтерни и, чини се, човека од поверења самог Стаљина. Како је Мустафа Голубић пао у немачке руке и каква је улога у томе „јунака“ нашег интервјуа?
- Чини ми част, да сам први истраживач који је установио ток и узрок драме, као и издају и ликвидацију хероја Голубића. Мустава Голубић, младобосанац, солунски добровољац, млади пријатељ легендарног Аписа, одбио је на солунском процесу да буде лажни судски сведок, млади Мостарац, неустрашив, хладнокрван, генерал НКВД-а, Стаљинов лични повереник за велике и тајне акције, човек челик са срцем детета, песник револуције и свештеник патње. То је истина...
Мустафа Голубић, витални, лепи, стасити човек са шеширом и мантилом преко руке, шетао је већ у мају 1941. године Теразијама, са лулом у устима, по сунчаном времену, лажне ведрине, заљубљеник у град и људе. А волео је само Србију и матушку Русију. Био је заљубљен у руски народ и нашег човека мученика. Веровао је у будућност која ће попут Христовог хлеба бити дарована овој земљи паћеници и хероју. Дошао је у Београд да би се срео са Брозом, загонетком, коме је Коминтерна изрекла смртну пресуду 1938. године, управо у лето 1937. године! Дошао је да казни тог самозванца, интриганта и страног агента, уљеза, који је успео, да у редове Коминтерне за Балкан створи своју тајну ''паукову мрежу'' шпијуна, доушника, провокатора и агената. Дошао је, да га казни што је злоупотребио поверење и уз помоћ Копинича на осмој конференцији у Загребу, именован као генерални секретар КПЈ без икаквог указа и пуномоћја Комитерне и Георги Димитрова. Дошао је да се коначно обрачуна и са Брозовим самозваним Политбироом КПЈ који није ништа друго до играчка самозванца коме није био дорастао ни Распућин! Лажно именовани генерални секретар КПЈ за земљу, Тито, осетио је опасност, јер га је на време обавестио Стево Крајачић, који ће тих дана бити у Земуну. Голубић је био одсео код породице Поповић. Био је хладнокрван и самоуверен. Људи тог кова могу бити хероји или свештеници истине. Умиру ћутањем, а њихова патња и бол поражавају и саме мучитеље. На знак Крајачића, Тито шаље Ђиласа и Ранковића да пролуњају градом и ослушну старе партијске везе... Голубић је дошао из Беча. Пре тога, у три наврата, прошао је кроз Србију на путу за Грчку. Шта је Крајачићу, Копиничу и Брозу било обећано за ликвидацију Голубића? Чија је рука стајала? Није само Гестапо, већ и Енглези. Голубића су уочили, пратили Ђилас и Ранковић и, коначно, откривен је стан где је смештен. Дана 9. маја требало је да се Голубић састане са Титом. Преко женског курира (име није важно) достављен је предлог за сусрет. Тито је једва чекао, да идеално улови златног паука совјетске легенде агентуре, Стаљиновог човека првог ранга, и заљубљеника Србије. Наредио је да Ђилас и Ранковић учине све да Гестапо сазна какав се опасни совјетски агент налази у Београду, са станом ту и ту. И тако је Гестапо, захваљујући Титу, уловио златну птицу за којом је трагао годинама. У кавезу је легенда. Ухапшен је у рану зору. Он је говорио: ''Ја имам једно око на леђима и видим шта се ради....'' Овог пута био је слеп. Гестапо није успео да сазна од Голубића, нити да изнуди признање ко је он! И коначно, измрцвареног, везаног за столицу, полумртвог стрељали су у Пионирском парку у Београду, где је био привремено сахрањен. Руси су 1946. године пронашли и откопали своју мртву легенду, хероја СССР-а, генерала НКВД-а Мустафу Голубића, где је уз војне почасти сахрањен у зидине Кремља. Занимљиво је сведочење новинара и публицисте Синише Пауновића: ''Мустафа је био мој школски друг, мој интимни пријатељ. Он је муслиман из Херцеговине, који је прешао у Србију и борио се у Балканском рату. Добио је орден Обилића за храброст. Краљ Александар га је волео. Био га је послао на студије у Швајцарску, стипендирао, ту је упознао Русе, комунисте и заволео их.
Почетком светског рата 1914. године дошао је као добровољац на Солунски фронт... Био је необичан, поштен човек, просто модел поштења, а с друге стране необично храбар...  Појавио се поново 1941. Није се крио, већ је ишао са неким девојкама преко Теразија... Такав је остао у сећањима оних који нису знали другу страну његове биографије... Био је увек спреман да умре за Русију, за комунизам, за светску револуцију!''
Непријатељи Србије ни данас не спавају, они размишљају како убити Србију. То је истина коју још не схватамо. Жао ми је мог народа. Истражујући више од три и по деценије тајну биографију Јосипа Броза, ишчитао сам на десетне хиљада страница из тајних архива, музеја, војних записа и библиотека од Ватикана до Омска, да бих пришао тој енигматској змији, том удару нашег народа, чија се чак и треба генерација његове идеолошке ванбрачне деце и данас шепури Србијом, приказујући се као њени усрећитељи и спасиоци, као европејци, чија ће демократија отворити нова гробља за све оне који се части, поноса и пркоса нису одрекли.
Ваша несумњива заслуга је то што сте у књизи открили српској јавности непознат лик Живојина Павловића, комунистичког интелектуалца, новинара, публицисте који је убијен у току трајања Ужичке републике. Реците нам нешто о томе ко је одговоран и ко је учествовао у ликвидацији Живојина Павловића. Нашој јавности је такође непозната чињеница, а коју сте Ви објавили, да је Живојин Павловић објавио књигу „Трагични биланс Стаљиновог термидора“.
- Један частан новинар Политике и Времена, публициста, Златиборац, под надимком Ждребе – Живојин Павловић, некада потписани Владо, власник књижаре ”Хоризонт” у Паризу, уредник и власник листа Пролетер, листа КПЈ који је повремено излазио у Бриселу, а понекад у Паризу, био је жива, виспрена, умна личност. Париз је био центар обавештајних служби Европе. Коминтерна је у књижари ”Хоризонт” имала свој центар, у којем се окупљају прокомунистички интелектуалци, интернационалисти, француски писци и сликари, комунисти Балкана и Русије на пролазу, као и из других европских земаља, а посебно будући интербругадисти на путу за Шпанију и одбрану Републике. Заслуге Живојина Павловића су безмерне за комунистички покрет и слободарску борбу Шпаније. Он обједињава информације, има своју тајну чудесну ''црвену бележницу'', у којој уписује запажања и оцене свих који прођу кроз књижару и Париз. Он је човек оцене, искуства, и коначно, човек великог поштења и угледа. Интелектуалац који зна душу Француске а прати судбину Црвене Русије! У тој књижари свраћају Тин Ујевић, Арагон, Барбис, Превер, Пикасо, чак и Копинич и Пежихов Воранц (Ловро Кухар – Брозов миљеник), свраћали су и Милан Бартош, Марјан Брецељ, Кардељ, Дедијер, Кидрич, Кристина Ђорђевић и други... Та књижара је, у ствари, париска веза преко које наши интербригадисти одлазе у Шпанију у грађански рат слободе, као и одред Црвене помоћи солидарности са шпанским народом. Павловић својим оценама и индиректно, у име Интернационале, даје визу за одлазак кадрова у Шпанији или не. Брозу је одбио да изда визу. Броз му то неће опростити. Јосип Броз уз помоћ Копинача одлази у Шпанију, не да се бори, већ да се преко својих агената обрачуна са свим интербригадистима који су на тајном Барселонском конгресу осумњичили њега као страног агента, и гласали за Петка Милетића као генералног секретара КПЈ па су чак и једној батерији топова, на шпанском револуционарном фронту дали Петково име као хероја партије. Главни егзекутори били су Влајко Беговић и Коста Нађ! Влајко Беговић ће ликвидирати орг. секретара ЦК КПЈ Благоја Паровића, у књизи сам све то разјаснио, док ће Коста направити списак људи који су гласали против Броза и који се из Шпаније на чудесан начин неће вратити, а други ретки појединци, који су успели, после слома 1938. године да се врате из Шпаније, биће ликвидирани у Југославији; као накнадне жртве због истине које су изрекли... Тако је Коста у НОБ стигао међу последње у нашој револуцији, али му Броз првом додељује чин генерала армије, генерала са пет звездица, за заслуге из Шпаније. Велики ликвидатори и ловци на главе били су Копинич и Крајачић до краја живота.
Али, прича о Живојину Павловићу, човеку који је прикрио заборав оних уобичајених титовских тајних гробова, човеку који је први написао самоиницијативно, у име истине, књигу ”Трагичан биланс Стаљиновог термидора ”– чиме ће навући сумњу, гнев и бес на себе крајем тридесетих година, напустиће Париз и вратити се у Београд, да би 1941. године, за време партизанске ''Ужичке републике'', био ухапшен и ликвидиран под тешким мукама, по заповести Броза. Павловићева књига била је бревијар истине о многим злоупотребама и одмаздама, великим чисткама у СССР-у, а све је написао човек који је већ пуних двадесет година био комуниста, идеалиста, без мане и страха! Био је позната личност у радничком, студентском и комунистичком покрету Србије. Добровољац у Првом светском рату, члан СКОЈ-а и КПЈ од 1919. до 1920. године, живи у Ужицу, студира права у Београду, од 1923. године је на партијском раду у Македонији, послат од легенде Симе Марковића. Био је окружни секретар за Македонију, да би почетком 1925. године отишао за Русију. Враћа се после годину дана и постаје дописник ''ПРАВДЕ'' из Македоније, да би 1929. године емигрирао у Француску, где остаје пуних десет година, пише и уређује партијски лист Против Главњаче, постаје секретар КПЈ за целу емиграцију, секретар Патроната Црвене помоћи, издавач и администратор партијског листа КПЈ – ПРОЛЕТЕР и часописа: КЛАСНА БОРБА, оснивач Радничке библиотеке у Паризу, управник партијске књижаре и власник ”ХОРИЗОНТА”. После хапшења Горкића Тито пише 2. маја 1939. године Прежихову Воранцу да су Карло Худомаљ и Живојин Павловић на његов предлог искључени из партије, али да то неће бити објављено у ''Пролетеру''?! Настаје забуна међу члановима КПЈ и КП Француске. Тито је успео, преко својих пулена, да сруши мит о Павловићу. Јер, под његовом руком од маја 1936. године до јануара 1939. године изашло је 19 бројева ''Пролетера''. И коначно, трагична судбина и крај. Жика Павловић, Владо звани Ждребе, Златиборац, новинар, члан Покрајинског комитета СКОЈА за Србију, бива откривен од стране Крцуна на територији завичајног Ужица у селу Мачкату, и позива га на предају, и хапси, на велику радост Тита, Кардеља Ђиласа, Дедијера и Ранковића, и Петра Стамболића! После невиђених мучења и премлаћивања од стране Дедијера, Стамболића, Ранковића, Ђиласа који су се такмичили у наношењу бола часном Павловићу коначно је стрељачки строј којим је командовао изванредни Крцунов убица Видан Мицић, убио Живојина Павловића и још четири стотине других недужних људи из Чајетине и Ужица!!! Брозов Термидор није чекао јесен. Грабио је туђе главе ради своје лажне револуционарне славе и морала. Издајници су убијали часне људе, и тако добијали признања и ордене за славу ''слободе'', чије су градитеље сместили у јаме и неозначене гробове. Србија није знала истину. Србија је крварила у братоубилачком рату, грађанском рату са обележјем револуције. Зла коб за историју и генерације које лако верују, а брзо сањају...
 
Живојина Павловића је ликвидирао Видан Мицић, који је о сопственом признању, по налогу партије, ликвидирао још четири стотине људи. Реците нам нешто о овом убици и кога је још ликвидирао овај егзекутор Комунистичке партије?
- Припала је част новинару Горану Лазовићу да објави свој разговор са Виданом Мицићем, убицом Живојина Павловића, носиоцем споменице 1941. године. ''Крцун је био срећан што је такав човек ухапшен'', пише Видан. Били смо га преко пања, кладе, до смрти, ломили му кости... По табанима пендреком, али узалуд, ништа није признао. Тражили су да призна где је његова ''црвена бележница''. Хтели су да му изнуде признање. Доносили су му папир у ћелију да напише шта зна... То је требало да буду имена великих људи, функционера који су били против нас! Покушао је од силних мука да парчетом стакла изврши убиство и пресече вене. Он је желео да што пре буде стрељан, јер су му муке досадиле. На питање: ”Ви сте убили Живојина Павловића?” одговорио је: ”Да, јесам, убио сам га, али не својом вољом. То је био партијски задатак...” Опростите, колико сте људи убили? Не знам тачно, али више од четири стотине. То је одлучивао Крцун, затим Стамболић.../ Пола века касније убица се бавио гајењем цвећа, каква идила историје, и какав злочин скривен у лепоту. Где је ту правда, а зашто ћути истина?
Јосип Броз у бескрупулозној борби за власт служио се физичким ликвидацијама политичких противника унутар земље и ван њених граница. Да ли је познати бугарски револуционар Георгиј Димитров отрован у Москви, Бугарској или на Топчидерској станици у Београду?
- Моја тврдња је плод проучавања више десетина списа, телеграма и докумената. Тито није подносио Димитрова. Знао је да он никада није дао налог за његово именовање за генералног секретара КПЈ и да је то чиста лаж и подвала, да је Броз самозванац – нека врста Лажног Шћепана Малог али дрзак агент који шпијунира и Димитрова Стаљину! У књизи сам описао, начин ликвидације Димитрова ''мирним средствима''', лековима од којих се дугорочно, али сигурно умире. Димитров је био једини засл

O MOMČILU MANDIĆU

romanijapres | 12 Jul, 2010 08:49

KADA SVI SPAVAJU MANDIĆI RADE

  •  U vrijeme nacionalnog buđenja u BiH, pred rat, kao kadar Srpske demokratske stranke, bio je zamjenik Ministra unutrašnjih poslova Bosne i Hercegovine. Ministar je bio kadar Stranke demokratske akcije - Alija Delimustafić.
        Mandić je glavni arhitekata podjele MUP-a Bosne i Hercegovine. Za to su mu poslužile Srpske autonomne oblasti, kao što je SAO Romanija, gdje je izvršeno prvo postrojavanje MUP-a  srpskog naroda u BiH. 
     Momčilo Mandić je najviše dovođen u vezu s bivšim ministrom policije u Izetbegovićevoj vladi Alijom Delimustafićem, koji je sredinom 2001. uhapšen u Beogradu. " NJih dvojica su stari sarajevski poznanici, ali i obojica važe za sumnjive biznismene. Njihova veza je, u stvari, najbolji primer za istinitu tvrdnju da je rat u BiH bio kontrolisan od nikada suprotstavljenih kriminalnih grupa sa sve tri strane.
Momčilo Mandić je kum i poslovni partner Alije Delimustafića i bio je njegov zamenik na čelu bosanske policije pred izbijanje rata u BiH. U prvoj vladi Republike Srpske 1992. godine imao je funkciju ministra pravde, a nakon godinu dana odlazi u Beograd i postaje šef Biroa Republike Srpske. Važio je za čoveka od najvećeg poverenja Radovana Karadžića)
        U vrijeme početka rata u BiH, Radovan mu daje mjesto Ministra za pravosuđe, a na mjesto Ministra unutrašnjih poslova u Vladi Republike Srpskog naroda u BIH, postavlja Miću Stanišića sa Pala. Zahvaljujući "dobrim vezama", u to vreme počinje intenzivnije da se bavi biznisom, prvenstveno naftom. Ubrzo je svoje "poslovno carstvo" proširio i na Republiku Srpsku, gde i sada ima više firmi koje se bave različitim poslovima za aferu aluminijuma iz Mostara, najčvršće se vezuje ime Momčila Mandića, krađu inventara iz škole unutrašnjih poslova u Sarajevu, dilerisanje deviza u Beogradu i zamjena novca iz Republike Srpskog naroda u BiH za dinare i devize u SRJ. U stvari, dok je bio zamjenik ministra unutrašnjih poslova u predratnoj BiH., kada je reformista Ante Marković i predsjednik SIV-a Jugoslavije, obuzdao vulkansku iflaciju, svodeći odnos marke prema dinaru 7 : 1, Mandić i Delimustafić su imali zadatak da spale velike količine novca koji je u bio u opticaju u SRBiH. Oni to nisu uradili, već su ga izdilerisali preko tajnih kanala. Tu su stekli prvi veliki kapital, a i vezali se u lopovsko klupko. Ratna i poslijeratna dešavanja još više učvršćuju njihovu vezu, tako de se i odbjegli i zakonom gonjeni ministar Delimustafić krio kod Mandića u Beogradu, pa čak i na lažnu ličnu kartu.
U ratu, Mandić postaje direktor Konzulata Republike Srpske u Beogradu. Od tada jača i grana svoj profiterski zamajac na području Srbije, Republike Srpske, malo manje Crne Gore, a proširuje ga na prostoru Balkana.
Zvanično, on je direktor predstavništva "Privredne banke" u Beogradu. Preko te banke stizale su penzije u Republiku Srpsku. Sama struktura banke bila je napravljena tako da je Milorad Dodik, kada je došao na vlast, prevrnuo svaki kamen da smeni Mandića, ali bez uspeha.
Mandić čovek koji je u Beogradu godinama na ivici biznisa i kriminala radio s ljudima iz Miloševićeve vlasti. Osim biznisa s naftom, Mandić se bavi i ugostiteljstvom, a u poslednje vreme i građevinarstvom, praveći u samom centru Beograda zgrade u kojima prodaje i iznajmljuje poslovne prostorije.
Istovremeno je i direktor Rukometnog kluba "Partizan" i član Upravnog odbora Rukometnog saveza Srbije i Crne Gore. Momčilo Mandić važi i za jednog od glavnih finansijera SDS-a, a po mnogima on je danas i jedan od najjačih ljudi u toj partiji. Ministar Dušan Mihajlović početkom prošle godine, ali i neki partijski krugovi u Beogradu, optuživali su ga da finansira i Demokratsku stranku Srbije.
Visoki predstavnik međunarodne zajednice za Bosnu i Hercegovinu Pedi Ešdaun donio je odluku o livikvidaciji Privredne banke iz istočnog Sarajeva, čiji je većinski vlasnik Momčilo Mandić bliski ratni suradnik Radovana Karadžića. 
Ta je banka služila samo za punjenje džepova Mandića i nekoliko njegovih prijatelja.
Takav je slučaj sa 150 hiljada konvertibilnih maraka dječjeg sirotišta iz Bijeljine ili sa 3,5 miliona KM namijenjenih stambenoj gradnji u Republici Srpskoj.
Prema nalazima revizije provedene nakon uvođenja privremene uprave, novac uplaćivan na račune u Privrednoj banci Srpsko Sarajevo uglavnom je završavao u preduzećima koje su kontrolisali Mandić i članovi njegove porodice, a one takve "pozajmice" nikada nisu vratile.
Ti fondovi su korišteni za pomaganje optuženih za ratne zločine.
Od 1993. godine bio je na čelu ureda RS u Beogradu i smatran je osobom koja je imala izvrsne veze sa srbijanskim političkim vrhom i organizovanim kriminalom.
Prema navodima medija u BiH, Mandić nikada nije prekinuo veze s Karadžićem i aktivno je radio na prikupljanju novca za njegovu zaštitu.
Nakon ubistva srbijanskog premijera Zorana Đinđića, Mandić je bio uhapšen u toku operacije "Sablja".
U akciji "Sablja" Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala MUP Srbije 13. aprila 2003. godine privela je i zadržala u pritvoru radi dalje istrage Momčila Mandića, vlasnika kompanije "Man-ko", zbog osnovane sumnje da je počinio više krivičnih dela. U pritvoru je zadržan sve do 7. septembra iste godine, kada je Vrhovni sud donio odluku da mu se ukine pritvor jer ne postoje elementi za krivična djela koja su mu se stavljala na teret. 
       U Republici Srpskoj otvara veći broj benzinski pumpi, a neke su na imenu njegovog sina ili bliže familije, kako bi prikrio naftni monopol Radovana Karadžića u RS. Samo u Lukavici, kod Sarajeva, ima na prostoru od dva kilometra, tri benzinske pumpe.
Kontrolu nad MUP-om imao je sve dok  Radovan nije te poslove prepustio Milovanu Cicku Bjelici i njegovom čovjeku Zoranu Đeriću.
Mandić je u beogradu vlasnik kafića ''Aleksandrija'', gdje se skuplja mafija iz Republike Srpske, koja gospodari i caruje i na prostorima Srbije. Za tu uslugu, Mandić političkoj mafiji plaća redovno reket.
Glavni je pokretač i finansijer novina smrti ''Prsta'', a glavni i odgovorni urednik je izlomljen kompromisima, sa dvije lične karte, i krajnje bezobziran ''lajavac'' Momo Joksimović, koji ima umjetničko ime Mikailo Stamenić (na koje mu je paljanski šerif Malko Koroman dao ličnu kartu). Kada god Momo dođe na Sokolac ili Pale do sabrata mu po lopovluku i glavnog blagajnika za isplatu ubica Milovana Cicka Bjelice, po specijalnoj preporuci Momčila Mandića, neko pogine u kolumbijskoj sačekuši. Tako je Momo Joksimović viđan na Sokocu i Palama pred smrt Srđana Kneževića, Riste Jugovića, Ljubiše Savića Mauzera i Gorana Markovića. Za poslove kontakata sa naručiocima bio je zadužen mladić koji sada u Sokocu (i to u centru grada) ima praonicu auta, a nadimak mu je Travka. Na Sokocu su i semaforu, kažu djeca u školi, radili ne automatski, već kako Milovan Cicko Bjelica kaže.
Momčilo Mandić je kupio i Privrednu banku Srpsko Sarajevo, koja je bila prizma svih Radovanovih profitera. A za te poslove najbolje mu je odgovarao Mandić i direkktori koji su bili žrtveni jarci (Miladin Jovičević, koji je otišao u Ameriku, jer bi ga likvidirali da je ostao), a kasnije njegov šura (sada u zatvoru zajedno sa Mandićevim sinom Aleksaandrom) Dragan Popović.
U rodnom Kalinoviku, poznavaoci Momčila Mandića, kažu: ''Kad svi spavaju, Madnići rade''. Baš tako, po toj devizi on se i obogatio. Ali, kaže narodna, ''oteto prokleto''. Sada Mandić proklinje Radovana Karadžića i Milovana Cicka Bjelicu, što se vezao u njihov ratno-profiterski lanac. Strahuje za svoju bezbjednost i bezbjednost  porodice, a posebno sina Aleksandra, koji je prije dvadeset dana u zatvoru Kupa, kod Sarajeva, pokušao samoubistvo. Skinuli su ga sa konopca. Mandić kuje zavjeru protiv Milovana Cicka Bjelice i najradije bi da ga on hapsi, a ne SFOR. Od silnog gnjeva možda bi rekao istinu, a ona bi bila spasonosna po srpski narod u Republici Srpskoj, jer mu nije krivo što nema hljeba, već što se lopovi ne pohapse. Narod zna ko su lopovi, ali je nemoćan u državi bez pravde, koju su kriminalci poput Mandića i Bjelice privatizovali.
Zajedno s Koštunicom srušio Dodika i vratio SDS na vlast.
Poslije ratra, u Zvorniku inicira Hajdučku veče, na kojoj je promivisano Udruženj ''Crna ru`a'' za tihu likvidaciju političkih protivnika i neistomišljenika  SDS-a. Od tada sve konce i spone sa Radovanom, na najdirektiniji način, drži Mandić i Milovan Cicko Bjelica sa Sokoca.
Momčilo Mandić, koga su inspektori Uprave za borbu protiv kriminala uhapsili u okviru akcije "Sablja" važi za najbogatijeg Bosanca u Srbiji.
    Izjavom da je Mandić "ratni profiter", a Bjelica "Karadžićev glasnik", visoki predstavnik međunarodne zajednice u BiH Pedi Ešdaun  je personalizovao svoju tvrdnju kojom su povezani ratni zločinci i ratni kriminalci
        Milovan-Cicko Bjelica i Momčilo Mandić su najkrupniji privatnici u istočnom dijelu RS, na potezu od Srpskog Sarajeva do crnogorske granice, dakle na teritoriji za koju se vjeruje da je baza Radovana Karadžića. 
       To je, vjerovatno, i jedan od razloga zašto je izbor pao upravo na Bjelicu i Mandića. Drugi je svakako što su oni bliski takozvanoj esdees-nacionalnoj priči. Bjelica je tokom rata i dve godine kasnije bio na čelu firme "Cetrex", koja je u to vrijeme iz svojih crnih fondova finansirala Karadžića i SDS, budući da je tada imala neograničeni monopol na uvoz visokoakciznih ili deficitarnih roba. Bjelica je, dakle, bio sumnjiv zbog svog minulog rada. 
        Njegova poslovna imperija procenjuje se na oko 100 milona evra, a najveći deo kapitala stekao je trgovinom goriva preko Drine. 
                                            Istraživački tim ''Svjedoci vremena''

Stenogram svađe ''smrt ili život'' Milana Tupajića i Milovana Bjelice

romanijapres | 06 Jul, 2010 22:21

Milan Tupajić, nakon povratka iz Haga

(Stenogram sa sjednice SO Sokolac 27. 10. 2005. godine)


SJEDNICA POSVEĆENA MILANU TUPAJIĆU
(ugrožena liča bezbjednost i bezbjednot njegove porodice)

       Gospodine predsjedniče, poštovana gospodo, sada je vjerovatno malo jasnije zbog čega mi je upućen poziv za zajedničku sjednicu, jer ako gledamo čisto dnevni red, u pozivu koji je meni upućen faktički se ne vidi da bih ja na ovu temu trebao uzimati učešća u današnjem radu, pogotovo što nema nikoga pozvanog ovdje u čijoj nadležnosti je, pod navodnicima, moj slučaj. Trenutno, nema nikakve veze ni sa sudom Osnovnim ni sa Okružnim tužilaštvom. Bezbjednosti saobraćaja donekle ima. Pa, evo, ne znam, ja sam potpuno svjestan svoje pozicije koja je nastala poslije odluke o mojoj smjeni visokog predstavnika da kažem ono što mislim da treba. Normalno, vjerovatno će izazvati određene polemike i posljedice na razjašnjavanje nekih situacija kada sam ja u pitanju i moja trenutna pozicija i stalno prisustvo policije ispred moje zgrade. Mislim da je to jedna velika sramota i za ovaj grad i za opštinu cijelu. 
          Odmah da kažem odbornicima da ja to nisam tražio. Ja sam nakon povratka iz Haga, normalno, sve te informacije sam dao nadležnim ljudima, jer sam uvijek radio kroz institucije sistema, a nikada nisam vodio ni politiku, ni kampanju po kafanama kao što se, nažalost, ovdje radi godinama. I od informacija koje sam dobio od prijatelja, sam zaključio da je moja bezbjednost i bezbjednost moje porodice ugrožena i uputio sam pismo ministru unutrašnjih poslova kao prvom nadležnom čovjeku i radi informacija kopiju pisma poslao predsjedniku republike, predsjedniku Vlade i predsjedniku Opštinskog odbora SDS-a gospođi Snežani Božić, gdje sam naznačio u pismu da su nosioci tih suludih ideja, tako sam ih ja nazvao, ljudi iz SDS-a. Da ne bi bilo da ja radim nekome iza leđa, kopiju toga pisma sam dostavio predsjednici Božić. Nekoliko dana iza toga, došli su momci iz Stanice javne bezbjednosti, iz dijela Službe za kriminalitet, obavili sa mnom veoma kratak razgovor. Ništa posebno im ja nisam novo rekao, osim što sam naznačio par ljudi koji su vršili takvu propagandu poslije mog dolaska iz Haga, a vjerovatno svi znate, čuli ste, na ovaj ili onaj način, priče o mojoj potpunoj izdaji, koje sam ja naveo sa svojim svjedočenjem u Hagu. O tome ću ja kratko reći, jer mislim da nema ni potrebe nikakve da ovdje otvaramo raspravu oko toga, da je meni kao jednom od svjedoka optužbe Tužilaštva u slučaju Momčila Krajišnika bilo ponuđeno da svjedočim pod mjerama zaštite, što sam ja odbio apslutno, jer sve u životu što sam radio, radio sam javno. 

STENOGRAM SVJEDOČENJA NA INTERNETU

        Rekao sam ja što imam da kažem, to ću da kažem javno. Prema tome, po meni nije bilo nikakve potrebe da se od mog svjedočenja pravi nikakva fama, da se pravi ambijent linča. Doduše to je ponavljanje tog ambijenta od 2003. godine nakon mog prvog odlaska tamo. Pozadina toga meni je potpuno jasna, vjerovatno i većini vas ovdje i, normalno, ljudi koji stoje iza toga. Kompletno moje svjedočenje, cijeli stenogram se nalazi na Internetu. Znači, nikakav nije problem, dostupno je svakom građaninu, onome ko hoće i želi to da zna i ne trebaju nikakvi tumači nikome onoga što sam ja govorio tokom moga svjedočenja. Ja što sam govorio, znači, svi znaju, a ja pitam prvenstveno one koji su bili promoteri ili kako da nazovem glasnogovornici toga čovjeka koji je vodio svu aktivnost da li su se oni ili drugi ikada zapitali šta su govorili oni koji su bili po osam sedmica isto na nekoj vrsti razgovora o čemu su oni govorili, koliko je ljudi iz Sokoca nakon tih razgovora odlazilo u bazu Sfora u Butmir jer i ja sam bio jedan od tih koji je išao dva puta, ja u to neću da ulazim. Znači, jednostavno jasno mi je da je u toku jedan proces koji je neizbježan, neminovan i kojeg niko ne može izbjeći. I u tom smislu ja sam rekao i gospođi Božić, koja je me je pozvala prije jedno mjesec dana na razgovor, da sam strašno razočaran odnosom prvo normalno ljudi iz moje SDS i njenog rukovodstva i onoga zvaničnog i onoga nezvaničnog koje je u suštini zvanično, a i organa vlasti opštine što su dozvolili da se jedna takva kampanja, monstruozna, prema meni sprovodi toliko vremena a da niko nije našao za shodno ni 2003. godine a ni sada da me pozove da prvo u užem krugu a onda nije bio problem da u bilo kom krugu porazgovoramo o svemu onome što se smatra spornim. I iz toga razloga sam ja, g. predsjedniče, prvo vratio pozivnicu načelniku za krsnu slavu jer mislim da je smješno i, kako sam rekao tamo, licemjerno pozivati nekoga na krsnu slavu opštine (za mene je to jedan veliki događaj), nekoga ko se smatra najvećim izdajnikom na ovim prostorima. Zbog nereagovanja organa vlasti na opštini, a prošlo je, ja mislim, više od dva i po mjeseca bilo. Ja sam vratio uz propratno pismo i povelju koju sam dobio – to je povelja kao najveće priznanje opštine – da mislim da je ljudi sa takvim epitetom ne zaslužuju i ne treba da imaju u svom posjedu. Znači, to je bio moj motiv vraćanja te povelje. Par dana nakom mog pisma ministru pojavio se policajac pred ulazom u našu zgradu i to traje do današnjeg dana. Ja sam otišao za dva dana jer je to bio, ja mislim, juli mjesec ili možda već početak avgusta, ne znam tačno, kod komandira stanice policije jer mi je bilo žao tih momaka, vrućine su bile tih dana velike, čisto da mu iznesem svoje mišljenje, normalno, sa naznakom da se nikada nisam petljao u rad policije na bilo kom nivou. Znači, i dok sam bio na funkciji predsjednika opštine, poslanika. Pa možda, ja ne znam, ne ulazim u to ko je pravio procjenu na kom nivou, da ispitaju i da možda ne maltretiraju toliko, po meni, bespotrebno toliko te ljude da moraju non-stop, 24 sata, biti prisutni tu. 

PATRIOT IZNOSI GNUSNE LAŽI O MILANU TUPAJIĆU
(''...dok  Bjelica vladao iz sjene ovom opštinom, nema sreće ni napretka…'') 


        Normalno, dobio sam odgovor da je to stvar policije. Sve ja to poštujem, vi radite. Vjerovatno imate odgovarajuće procjene na osnovu kojih preduzimate i određene aktivnosti. Lično sam očekivao, kada sam uputio pismo ministru, da će neki ljudi, a to sam i rekao, to ne mogu ljudi sa lokalnog, pa čak ni regionalnog nivoa, a s obzirom o kom čovjeku se radi, obaviti prvenstveno jedan razgovor, ozbiljno upozoriti ga prvo, da je to kršenje u jednom dijelu Dejtonskog mirovnog sporazuma, po kom smo i on i ja eliminisani sa političke scene, a da ne govorim da to nije iz više razloga dobro ni za ovu opštinu, a, bogami, ni za naš SDS. Kad je takvih razgovora bilo na bilo koju temu, ja apsolutno nikakvu informaciju nemam, znači, nikakav kontakt nisam imao ni sa kim osim sa komandirom stanice policije tada i na tu temu nikada više. Da nije ništa preduzeto, shvatio sam onoga dana kad se pojavio, a dobio sam informaciju iz Banjaluke, Patriot od 05. 09, u kome su iznesene takve gnusne laži, posložene optužbe na račun mene da je to prosto nevjerovatno. Ne znam ja ko je od vas imao priliku čitati to što piše, a ima kod mene ovdje skinuto sa Interneta to što gospodin Vasković piše na bazi pouzdanog njegovog izvora iz Sokoca. Meni je jasno već godinama ko je glavni izvor Patriota iz Sokoca, mislim da je većini ovdje vama jasno, gdje stoji da je Tupajić naredio pokolj muslimana u Novoseocima, a onda da taj izvor ima u svom posjedu audio-kasetu sa nekakvog sastanka sa Krstićem, gdje sam ja odbio sve druge prijedloge i rekao da ih treba pobiti. Da ne govorim, valjda nesretnici koji ovo pripremaju odavde i tamo pišu, nisu svjesni kolike probleme pravi još mnogim ljudima i da ne govorim kako su zloupotrebili i neke žrtve koje su pale u prošlom ratu, da li iz jednog ili drugog naroda. U tom istom Patriotu je objavljeno moje prvo pismo koje sam ja poslao ministru. Ja sam rekao gospođi Božić da jedino je to pismo moglo biti odavde upućeno u Patriot radi objavljivanja. Meni lično ne smeta uopšte sadržaj toga pisma, čak mi i odgovara u tom dijelu što je objavljeno, ali mislim da apsolutno ne odgovara ni SDS-u niti ovoj opštini. Jer ako mi nakon 10 godina nakon rata, gdje je više bitan Milan Tupajić, ono što je rekao predsjednik maloprije, ovaj se nalazimo u situaciji da moramo na takav način štititi bilo koga od građana ove opštine, onda smo mi stvarno na jednom izvjesnom krivu. Ja sam gospođi Božić jasno i glasno rekao i to hoću i ovdje da kažem i to sam napisao ja mislim i u propratnom pismu, da bi u jednom i drugom, dok bude g. Bjelica vladao iz sjene ovom opštinom, nema sreće ni napretka, gospodo moja draga. 
      Meni je jasno koliki je njegov uticaj, meni je jasna njegova pozicija, koja je potpuno ista mojoj, kada je u pitanju odluka visokog predstavnika. On, s obzirom da je svakodnevno, ovdje u opštini, dakle, da kažem, ne bukvalno svakodnevno, ali veoma često, da li se iko zapitao je li to nekome dozvoljeno da može biti prisutan pred svima nama. Evo, imamo slučaj sa odskora sa dekanom Lukićem, takav je odnos prema svima drugima. No, to nije moj problem, ja jednostavno sam tražio od gospođe Božić, predsjednice opštinskog odbora, da po partijskoj liniji mijenjaju mene, moje stavove i samo jednu jedinu želju – da me se okani i on i njegovi trabanti. Neće ni Sud BiH ni bilo koji drgi sud podizati optužnice protiv nekoga na bazi naručenih članaka iz Patriota ili bilo kojih drugih novina. To je, pogotovo kada su u pitanju ratni zločini, veoma ozbiljniji posao, kome se prilazi dosta serioznije. Ja kao savjestan i odgovoran čovjek sam bio uvijek spreman i sada da svu krivicu koju sam ja počinio da za nju odgovaram, ali, isto tako, ako je neko očekivao da će Milan Tupajić preuzeti nivo odgovornosti sve što se desilo na opštini Sokolac, sve druge time amnestirati i to one koji mu rade o glavi godinama, tu su se grdno prevarili. Mislim da to tako neće ići. Ne znam, kažem, ovo je situacija u kojoj ja ne znam ni dokle da idem, mislim da sam ja sasvim dovoljno rekao. Mislim, g. predsjedniče, da ja neću, opet kažem, samo ću se ograničiti na ovaj dio izlaganja vezano za tačku za koju ste me pozvali. Apsolutno neću da govorim o drugim stvarima. Možda na nekoj tribini nekada kao običan građanin moći ću da iznesem svoje stavove po drugim pitanjima, ali mislim da nevezano za mene, mislim da je stanje izuzetno loše i da u tom smislu određene mjere trebaju preduzeti. Ja znam sve šta su čije nadležnosti, teško mi pada i to kada mnogi moji dojučerašnji uslovno rečeno prijatelji, vjerovatno neki iz straha, a neki i zbog trenutnog statusa i pozicije, okreću leđa, ne pozdravljaju se, ne javljaju se. To neka bude svima njima na čast. Milan Tupajić mirno spava, čiste savjesti, a vrijeme će pokazati ko je šta poradio. Sokolac je malo mjesto, svi se dobro međusobno znamo, hvala Bogu. Meni je žao što ovdje nema spremnosti ni u ovoj skupštini, a prije toga u Opštinskom odboru SDS-a, da se otvoreno porazgovara o problemima, jer SDS je od 1990. na vlasti u Sokocu. Mislim da se otvori rasprava dobronamjerna o rješavanju problema. Ja sam to, to znaju neki prisutni, pokušao, čak zadnji put prošle godine u onom sazivu skupštine kada je bilo na dnevnom redu grijanje grada. Nažalost, to ne ide. Jednostavno, mislim da u tome smislu nešto se mora mijenjati. U protivnom, mislim da ćemo ostati jedna crna rupa u svakom pogledu na ovom regionu ovdje. Na dobrom smo putu, evo to je zadnje što ću reći... 
                                       (stenogram dostupan na Internetu)
 
                                     SVAĐA SE NASTAVLJA


                                    


Intervju : Milovan - Cicko Bjelica 
TUPAJIĆU NE PRIJETE, NJEGA PREZIRU 
         Oko njegovog stava kad su Novoseoci u pitanju, nisam ništa znao do unazad mjesec dana, kada je javno i meni, a prije toga, vjerovatno, i drugima, jedan oficir vojne bezbjednosti rekao da je gospodin Tupajić bio potpuno uključen i upoznat sa akcijom razoružavanja i demilitarizacije područja Novoselaca i da su Tupajić i 
        "Patriot": Gospodine Bjelica, na sjednici Skupštine opštine Sokolac Milan Tupajić vas je teško optužio tvrdeći da stojite iza prijetnji koje mu se, navodno, upućuju. Da li ste vi zaista prijetili Milanu Tupajiću? 
         Bjelica: U četvrtak sam čuo od pojedinih odbornika Skupštine opštine Sokolac da je to Tupajić izjavio na sjednici Skupštine kada se razgovaralo na temu informacije o podnesenim krivičnim prijavama. U tačku se uklopilo i pitanje g. Tupajića, koji je tražio da prisustvuje sjednici SO Sokolac, jer je na nekoliko mjesta izjavio da mu je ugrožena bezbjednost poslije njegovog povratka iz Haga, krajem juna mjeseca ove godine. On je, nakon povratka iz Haga, uputio jedno pismo predsjedniku SDS-a i predsjedniku republike Draganu Čaviću, predsjedniku Vlade Peri Bukejloviću, ministru unutrašnjih poslova Darku Matijaševiću i predsjedniku opštinskog odbora SDS-a Sokolac Snežani Božić. Sa sadržajem tog pisma gospođa Božić upoznala je organe stranke. Jedan broj ljudi se zainteresovao za pismo i tražili su da im se iskopira. To pismo sam i ja imao u rukama i mislim da ono što on u pismu opisuje i iznosi nema ništa zajedničkog sa istinom. Tačno je da je Tupajić došao u jednu nelagodnu situaciju, jer su ga svi ranije smatrali principijelnim čovjekom, koji je, dugi niz godina, obavljao brojne odgovorne dužnosti. 
       Smatrali su da je, zajedno sa jednim brojem lica sa područja opštine Sokolac, među kojima sam i ja, svjedok odbrane g. Krajišnika. Niko od njegovih saradnika, a pogotovo građana, nije znao da je on svjedok optužbe. I, kada se vratio, naišao je na prezir zbog svoje nedosljednosti. Vjerovatno on ne može da se pomiri s tim da ga ljudi izbjegavaju (što on i navodi u tom obraćanju), izbjegavaju da sa njim popiju kafu, da se s njim druže. Naši ljudi sa Romanije kažu: ako si imao to zadovoljstvo da vršiš vlast, da naređuješ, da komanduješ, trebalo bi da poneseš i odgovornost za ono što si radio. 
            Patriot: On lično vas optužuje da stojite iza pritisaka na njega. Da li vi stojite ili ne stojite iza toga? 
            Bjelica: Ne, nikada nisam nikakav pritisak vršio, a jesam komentarisao njegovo svjedočenje. Ja ne kažem da je Tupajić iznosio neke neistine, ali meni nije jasno kako nije pominjao ono što se dešavalo na suprotnoj strani, tj. ni riječ nije rekao o žrtvama srpskoga naroda, srpskih boraca, uništavanju srpske imovine, protjerivanju Srba sa drugih prostora... Što je, po meni, jednostrana priča. I ne slažem se da se ne iznese kompletna istina. Jesam za saradnju sa Haškim tribunalom, u potpunosti sam za Dejtonski sporazum i njegovo dosljedno sprovođenje, jer su Srbi i SDS, u čijem sam i ja rukovodstvu nekada bio, prihvatili Dejtonski sporazum. I on pominje sada da je imao pritiske kada je još u martu mjesecu išao da svjedoči. Mogao je zbog javnosti da kaže da smo se mi sastajali poslije tog njegovog prvog dolaska iz Haga u martu mjesecu 2003. godine i da smo razgovarali na tu temu i da smo se i poslije toga viđali i sjedali; da je čak bio i gost na svadbi moje kćerke sa kompletnom porodicom; kada sam hapšen da je dolazio kući i nudio pomoć mojoj supruzi; da smo poslije moga prvoga hapšenja sjeli i razgovarali otvoreno; da bi poslije njegovog drugog, trećeg, četvrtog... svjedočenja, ne znamo kojeg po redu (jer on to ne govori), on pričao ovo što priča. U kredibilitet njegove priče mora se posumnjati zbog toga što je on i u martu mjesecu 2003. godine tvrdio da nije išao u Hag, a njegova supruga je, sjetićete se, izjavljivala po medijima da je on otišao u banju. Ja sam tek sada na svjedočenju, uz unakrsno ispitivanje g. Stjuarta, koji brani gospodina Krajišnika, shvatio da je on odlazio i 13. novembra 2003. u Hag i da je davao izvjave. Što stvara sumnje u njegove namjere, kada je u pitanju njegovo svjedočenje u Hagu i u odnosu prema određenim ljudima. Ako je to već javno bilo, on je mogao da kaže svojim saradnicima evo, bio sam u Hagu! Ali, ne. On je obmanuo i svoje saradnike. Niko njemu ne postavlja pitanje što je on išao. Nekad se neko uplaši, nekada neko promijeni stavove. Gospodin Tupajić je možda imao od nas najtvrđe stavove i zbog tih stavova je opština trpjela određene prijetnje i zaobilaženja u investicijama. Ali, o tom potom, to je za neku drugu priču. Ja još jedanput tvrdim – nikada nisam ni čuo da mu je neko prijetio, ali znam da su pripadnici Vojske RS, jedan znatan broj porodica poginulih boraca, ratnih vojnih invalida – nezadovoljni, i ne odobravaju njegovo pojavljivanje pred Haškim tribunalom. Tražili su i očekivali od njega da ostane dosljedan i sada shvataju da je napravio neki sporazum, da bi ga zaobišle neke stvari, vjerovatno, ako ima njegove odgovornosti u onome što se dešavalo. Već tri mjeseca policija čuva njegov stan, njega i njegovu porodicu, a nisam čuo ni od koga da mu se prijeti. Ne vjerujem da je policija operativnim radom bilo šta saznala, i ne vjerujem da je iko pozvan. Mene nikada niko nije pozvao ni iz stanice policije Sokolac, ni iz centra, ni iz MUP-a, ni iz bilo kojeg organa da razgovaramo na temu pitanja bezbjednosti gospodina Tupajića, tako da njegove tvrdnje nemaju ništa zajedničko sa istinom i to odlučno negiram. Proučiću njegovu izjavu, konsultovati se sa pravnicima i vidjeću koje ću poteze dalje povući. 
            Patriot:  Da li ste se suočili sa Tupajićem na sjednici Skupštine opštine Sokolac? 
         Bjelica:Ja nisam ni znao da će on prisustvovati sjednici i da će se o ovome razmatrati, jer i ne učestvujem ni u pripremama ni u radu sjednice. Nisam član nijednog organa stranke. Ja jesam član SDS-a i meni niko ne može osporiti da se kao građanin politički opredjeljujem i dajem svoj glas i podršku onome za koga smatram da ima ideje koje su bliske mom opredjeljenju. Kada je on ovo ispričao na Skupštini, tada je predsjednik Skupštine odredio pauzu i jedan me odbornik nazvao – kaže, "ovaj stvarno ovdje iznosi neke stvari, ne bi loše bilo da, ako si u prilici, zahtijevaš od rukovodstva Skupštine opštine da ti se omogući da i ti prisustvuješ i da potvrdiš ili demantuješ to što je on rekao". Ja sam stigao, ali Tupajić je već izašao. Predsjednik Skupštine opštine g. Vukojčić tražio je od komandira stanice policije da ga obavijesti da se vrati na Skupštinu i da se razgovara. Oni su vidjeli da je otišao u stan, zvali su ga na telefon, kucali mu na vrata – isključio je mobilni telefon i nije se nikome javljao i nije htio da dođe. Ja sam iznio svoj stav odbornicima Skupštine opštine Sokolac i rekao sam da to nije nikakva unutarstranačka stvar. Ovo je pitanje odnosa između Tupajića i mene, jer ja sam bio predsjednik Opštinskog odbora, on je bio predsjednik opštine. Ja nisam za sukob nikada bio, do mene nije. Ko njega savjetuje i od koga dobija informacije, ja to ne znam, ali nikada mu nisam prijetio niti ću mu prijetiti. Sa mnogima je dolazio u nesporazume i konflikte i u opštini i u Izvršnom odboru. Ja sam se uvijek klonio bilo kakvoga nesporazuma između mene i njega, i još jednom bih ga zamolio preko ovoga lista da on meni već jednom siđe sa leđa, jer ja ne mogu podržati čovjeka koji za predsjednika i partije i predsjednika republike i njegovog savjetnika g. Ognjena Tadića iznosi neke gluposti i naziva ih čak i i pogrdnim imenima. Ja poštujem i danas stav predsjednika republike i predsjednika SDS-a i podržavam kao čovjek i kao član SDS-a poteze koje on vuče. Ne nazivam poslanike da ih ubjeđujem da ne podrže stavove predsjednika, kao što pojedinci rade, a među njima i on, pa dobija negativne odgovore. Nas niko ne može osloboditi od odgovornosti ako smo bilo šta uradili, niti možemo odgovornost prebaciti na drugog, niti ja niti bilo ko. Tupajić je sve vrijeme bio blizak vojnom vrhu i ratnom Glavnom štabu i komandi Druge romanijske brigade. Ja nikada nisam bio miljenik, ali to ne želim sad da koristim. Nikada nikog nije informisao o tim sastancima sa vojnom komandom, tako da ja u potpunosti ne znam šta je on radio i koje je poteze vukao. On je radio samostalno u Kriznom štabu. Sa mnom su se konsultovali oko materijalnog obezbjeđenja vojske, oko obezbjeđenja hrane, obezbjeđenja građana, održavanja osnovnih vitalnih funkcija koje su neophodne za život na području opštine u toku rata. 
         Patriot:Da li je vama poznato kakva je uloga Tupajića o tragičnim dešavanjima u selu Novoseoci, kada je pobijeno nekoliko desetina muslimanskih civila? Mi imamo informacije da je Tupajić rekao da ih sve treba pobiti, mi smo to i objavili. 
          Bjelica: Oko njegovog stava kad su Novoseoci u pitanju, nisam ništa znao do unazad mjesec dana, kada je javno i meni, a prije toga, vjerovatno, i drugima, jedan oficir vojne bezbjednosti rekao da je gospodin Tupajić bio potpuno uključen i upoznat sa akcijom razoružavanja i demilitarizacije područja Novoselaca i da su Tupajić i Radislav Krstić donijeli takvu odluku. 
Tupajić vas, na određen način, optužuje da ste tokom pritvora u kojem su vas držale snage SFOR-a osam sedmica, denuncirali određene ljude koji su nakon toga privođeni? 
Ja nisam otišao dobrovoljno u SFOR, ja sam uhapšen. Oko 60 dana bio sam u pritvoru, dobro je on to rekao, nisam ni znao gdje se nalazim, ni kad je dan ni kad je noć. Jedino pitanje koje mi je bilo upućeno jeste da li znam gdje se nalaze i kuda se kreću optuženi za ratne zločine? Da li im ja pomažem, jesam li direktno uključen u kakvu mrežu zaštite i pomoći optuženima za ratne zločine, prvenstveno Radovana Kradžića? To su bila osnovna pitanja o kojima su sa mnom razgovarali. I prije mog privođenja, ti ljudi na koje misli Tupajić odlazili su na informativne razgovore u bazu SFOR-a u Butmir i tamo su ih pitali: u kakvim ste relacijama sa Bjelicom, kojim se biznisom bavi Bjelica, da li Bjelica pomaže optužene za ratne zločine koji su u bjekstvu? Znači, nisu im postavljali druga pitanja i ti ljudi nikakvih posljedica nisu imali. Oni mogu da potvrde o čemu su pitani. Ja nisam znao do četvrtka, dok Tupajić to odbornicima nije rekao, da je i on privođen i pozivan u bazu SFOR-a par puta. A sada mogu da sumnjam da su moja smjena 07. 03. 2003. i njegov odlazak na te razgovore povezani. Uklapaju se sada njegove priče i pisanje federalnih medija, kao i saznanja o boravku jednog broja pripadnika državne bezbjednosti i odsjedanju kod njega u stanu, i sada otvoreno sumnjam da je on jedan od ključnih ljudi, mogu da kažem i neljudi, koji su učestvovali u mojoj političkoj diskvalifikaciji i satanizaciji. 
            Patriot: Da li je slučajno da napad na vas od g. Tupajića dolazi baš u ovom trenutku kada se vi spremate da idete u Hag da biste svjedočili u procesu protiv Momčila Krajišnika, ali kao svjedok odbrane, s tim što je on, naravno, u ovom ranijem periodu svjedočio kao svjedok tužbe. To je prva stvar, i drugi bitan parametar mogao bi biti održavanje Skupštine SDS-a, koja je najavljena za 10. 11? 
              Bjelica: Znam da se Tupajić ne slaže sa politikom koju vodi predsjednik SDS-a gospodin Čavić i ovo novo rukovodstvo SDS-a, ali to je njegov problem. Ja kao čovjek i kao član SDS-a tu politiku podržavam, i ako bih bio u prilici da glasam, ja bih dao u svakom momentu glas predsjedniku Čaviću, jer je u najtežem momentu preuzeo stranku, republiku i odgovornost na sebe i na stranku za sve ove reforme koje se dešavaju i jer je stao i iza Vlade RS i Narodne skupštine i Savjeta ministara. Kao jedan od iskrenih članova i patriota, i ovim putem želim da mu dam podršku za sve ovo što je do sada radio, što radi i što namjerava da radi. 
        Sigurno je, takođe, da se, uz pisanja federalnih medija, i ovo istupanje gospodina Tupajića nimalo slučajno ne poklapa sa mojim odlaskom u Hag, gdje treba da svjedočim. Želi mi se potpuno otežati situacija, možda da mi neko kaže kako ja zastrašujem svjedoke. Što je van svake pameti. Ja nemam šta niti koga da branim, niti da lažem. Istinu ću reći kada je u pitanju gospodin Krajišnik: on je bio jedan od narodnih poslanika koji je bio spiker Skupštine, predlagao dnevni red, brojao glasove i na kraju glasanja konstatovao koje su odluke donesene. Nisam mogao od Tupajića dobiti nijedan papir, nijednu odluku, jer on neće da komunicira sa mnom oko odlaska u Hag. Njemu smeta što ja idem u Opštinu i što tražim odluke kriznih štabova i ratne zapisnike. Mali broj tih zapisnika može se naći, jer ih je on diktirao, a zapisničar na sjednicama Kriznog štaba bila je Vesna Tupajić, njegova snaha. 
       Ja sam član SDS-a, sa mnom ljudi razgovaraju, na ulici, u kafani, na sahrani, na svadbi, na ispraćaju u vojsku, dok su bili. Malo ko se ženi, udaje, slavi, žali a da me ne zove i ono, što kažu, u prve redove, kao rado viđenoga gosta određuje. To drugima ne odgovara, jer ti pojedinci u meni ne mogu da nađu sagovornika koji će se okrenuti protiv politike g. Čavića i protiv politike predsjednika SDS-a i rukovodstva SDS-a. Ja sam član stranke i nikada se toga neću odreći, pa i po cijenu sankcija mojoj partiji. Pozivam sve članove SDS-a da budemo jedinstveni i da donesu redovne odluke i podrže napore predsjednika SDS-a na predstojećoj Skupštini, koja je zakazana za prvu polovinu novembra.   
                                                  razgovarala: Mirjana Miljanović

Ratni zločini
RATNI ZLOČINAC TUPAJIĆ NAPADIMA
NA PATRIOT POKUŠAVA SAKRITI KRVAVE RUKE
      Što se tiče njegove dalje priče o zločinu u Novoseocima i posledicama našeg pisanja ("Da ne govorim, valjda nesretnici koji ovo pripremaju odavde i tamo pišu, nisu svjesni kolike probleme pravi još mnogim ljudima i da ne govorim kako su zloupotrebili i neke žrtve koje su pale u prošlom ratu, da li iz jednog ili drugog naroda"), lično sam jako zadovoljan ako sam napravio probleme i njemu i svima onima koji su učestvovali u kreiranju i izvršenju tog užasavajućeg, neljudskog i zverskog zločina. A potpuno ću biti zadovoljan tek onog trenutka kada svi zločinci, a među njima i Tupajić, budu adekvatno kažnjeni 
          Milan Tupajić, nekadašnji visoki funkcioner Srpske demokratske stranke, oštro je, u četvrtak 27. 10, napao magazin Patriot na sednici Skupštine opštine Sokolac. 
         " ... Patriot od 05. 09, u kome su iznesene takve gnusne laži, posložene optužbe na račun mene, da je to prosto nevjerovatno. Ne znam ja ko je od vas imao priliku čitati to što piše, a ima kod mene ovdje skinuto sa Interneta to što gospodin Vasković piše na bazi pouzdanog njegovog izvora iz Sokoca. Meni je jasno već godinama ko je glavni izvor Patriota iz Sokoca, mislim da je većini ovdje vama jasno, gdje stoji da je Tupajić naredio pokolj muslimana u Novoseocima, a onda da taj izvor ima u svom posjedu audio-kasetu sa nekakvog sastanka sa Krstićem, gdje sam ja odbio sve druge prijedloge i rekao da ih treba pobiti", odeklamovao je Tupajić svoju "tužnu" priču odbornicima, nikako im ne pojašnjavajući zašto nije u dva meseca protekla od objavljivanja teksta "Tupajić naredio pokolj muslimana u Novoseocima", reagovao i demantovao iznesene navode. 
Mi i dalje tvrdimo da on jeste naredio pokolj muslimana u selu Novoseoci, koje se nalazi u opštini Sokolac i u kojem su krajem septembra 1992. godine u jednom danu ubijena 43 Bošnjaka, c ivila. 
      Slične tvrdnje Patriot je objavio još u junu prošle godine (broj 120), kada su predstavnici federalne Komisije za traženje nestalih Tupajića optužili za isti zločin, karakterišući ga kao direktnog organizatora pokolja u tom selu. 
       "Tupajić je, prema svjedočenju žena koje su preživjele, bio jedan od organizatora odvođenja muškaraca iz tog sela. Oni su, navodno, odvedeni u sječu šume, a nakon toga pobijeni", rečeno je tada Patriotu u Komisiji za traženje nestalih Federacije BiH. 
         Što se tiče njegove dalje priče o zločinu u Novoseocima i posledicama našeg pisanja ("Da ne govorim, valjda nesretnici koji ovo pripremaju odavde i tamo pišu, nisu svjesni kolike probleme pravi još mnogim ljudima i da ne govorim kako su zloupotrebili i neke žrtve koje su pale u prošlom ratu, da li iz jednog ili drugog naroda"), lično sam jako zadovoljan ako sam napravio probleme i njemu i svima onima koji su učestvovali u kreiranju i izvršenju tog užasavajućeg, neljudskog i zverskog zločina. A potpuno ću biti zadovoljan tek onog trenutka kada svi zločinci, a među njima i Tupajić, budu adekvatno kažnjeni. 
        U mom doprinosu nastojanju da se rasvetle sva zverstva koja su počinjena tokom proteklog rata u BiH, neće me zaustaviti ni Tupajić, ni njemu slične ubice, bez obzira na upućene pretnje. A Tupajićev istup u SO Sokolac nije ništa drugo do poziv na linč Patriota i Slobodana Vaskovića , koji se usudio, svojim pisanjem, praviti probleme njemu i "još mnogim ljudima". Sada bi, Tupajić očito smatra, ti "još mnogi ljudi", kako ih ja ne bih dalje uznemiravao, trebalo meni da začepe usta zauvek. Kao što je to učinjeno sa Bošnjacima u Novoseocima. Pa mi još i porodicu pobiti. Kao što su u julu prošle godine i nameravali da učine, otvoreno mi preteći da će i mene i porodicu "dignuti u vazduh". I nije to prvi put da Tupajić preti Vaskoviću. Činio je to i proteklih godina kada je članove moje familije koji žive na Sokocu pozivao i pretio rečima: "On je za nas gotov. Mi smo sa njim završili!" I, dok je bio na vlasti, iste te pritiskao i zagorčavao im život na sve moguće načine. Samo zato što su mi familija. A među njima svakako nije Milovan Cicko-Bjelica, sa kojim želi da me uveže. 
       Uostalom, sada i Bjelica (vidi intervju, op. aut.) otvoreno kaže da postoje svedoci spremni posvedočiti da je Tupajić naredio ubistvo u Novoseocima, što dodatno potvrđuje naše pisanje. A to je već jako, jako loše po zlikovca. 
Tupajićeve tvrdnje o "zloupotrebi žrtava" su ogavne i samo svedoče o mentalnom sklopu tog zločinca, posebno u svetlu njegovih reči izrečenih u Hagu na suđenju Momčilu Krajišniku. 
      "Na pitanje tužitelja je li o masakru u Novoseocima podnio izvještaj Karadžiću ili Krajišniku, Tupajić kaže da nije, ‘jer su se širom BiH desili i veći zločini, a da nitko nije sankcioniran... pa sam znao da ni u ovom slučaju neće ništa biti poduzeto'", doslovan je citat koji smo preuzeli iz izveštaja agencije Sense o Tupajićevom svedočenju, koji na najrigidniji način ukazuje kakav je Tupajićev odnos prema žrtvama zločina. 
Tupajić na sednici SO pominje i 2003. godinu, kada ga je navodno Patriot takođe šikanirao. Istina je da smo tada prvi objavili da će on biti svedok optužbe protiv Krajišnika, a tadašnji šef kluba poslanika SDS-a u Narodnoj skupštini RS uopšte se o tome nije izjašnjavao. Prvi smo objavili i kada je otputovao u Hag te godine na pripremne razgovore, a iz njegovog kruga je rečeno "da je u banji". 
        Milorad Dodik, lider SNSD-a, tada je u nekoliko navrata na sednicama Parlamenta pozivao Tupajića da se izjasni "da li je tačno da je svedok Tužilaštva protiv Krajišnika", što ovaj nikada nije učinio. Ostajao bi nem, bled i bez reči, nakon svakog takvog Dodikovog istupa. Lider opozicije svakako ne radi za naš list, ali ne treba nikoga čuditi ako Tupajić i to ustvrdi. 
        Veoma bitno je sagledati zbog čega Tupajić baš sada, a ne pre dva meseca, grubo atakuje na naš list i mene lično. To nikako nije slučajan, a posebno ne emotivan nastup. Jer, zločinci poput njega i nemaju osećanja. 
Očito je da je Patriot ponovo pokvario račun ekipi Dragana Kalinića, koji već godinama upravlja Tupajićem kao marionetom. 
         Poznato nam je da je sokolački krvnik učinio sve da u proteklom periodu ne dođe do bilo kakvog dogovora o reformi policije. Radio je to za račun premijera Pere Bukejlovića i danima pozivao poslanike Srpske demokratske stranke iz istočnog dela RS, zahtevajući od njih da ne podrže reformu policije. Kada je 5. oktobra to učinjeno, on ih je otvoreno napadao tvrdeći da su "počinili izdaju srpskog naroda" i "prodali Republiku Srpsku". Na kraju mu je jedna poslanica SDS-a odbrusila: "Tupajiću, ja sam žensko, ali nikada ne bih pristala da učinim ono što si ti učinio u Hagu!" 
        Nije Tupajić sve ovo radio bez razloga. O njima je Patriot napisao mnogo u tekstovima o pučistima i njihovoj nameri da uruše instituciju predsednika republike i ovladaju SDS-om. Njemu je bilo obećano da će "imati zavidan uticaj u stranci", nakon toga. S propašću pokušaja "sivomaslinastog državnog udara", koji je raskrinkao Patriot , propale su i Tupajićeve i Kalinićeve nade da će se, za početak iz sene, vratiti na političku scenu RS i BiH. 
            Tupajićev istup na sednici SO Sokolac svestan je pokušaj da se stvari vrate tamo gde su bile pre usvajanja reforme policije. Jalov je to istup, jer ni on, a ni njegov gospodar Kalinić, nemaju nikakve šanse da uspeju. Jednostavno, oni su prošlost i ništa ih više ne može vratiti u aktivnu poziciju. 
  
                                                                                           Slobodan Vasković 



 

Milovan Bjelica svjedok u Hagu

Nerma Jelačić, Sarajevo

04 april 2006  
Na suđenju Momčilu Krajišniku u Hagu pojavit će se i ozloglašeni biznismen iz BiH Milovan Bjelica, nekadašnji Krajišnikov politički saradnik za kojeg postoje sumnje da je i sam sudjelovao u vršenju ratnih zločina 


Milovan Cicko Bjelica, ozloglašeni biznismen i član Srpske demokratske stranke (SDS) za vrijeme rata u Bosni, ove nedjelje će se pojaviti pred Haškim tribunalom u svojstvu svjedoka odbrane na suđenju svom bivšem političkom suradniku Momčilu Krajišniku. 

Bjelica je u ponedjeljak 3. aprila prebačen u pritvorsku jedinicu Haškog tribunala iz zatvora u Doboju gde čeka suđenje za pronevjeru i druge teške finansijske malverzacije. 

Optužbe iznijete protiv Bjelice malo koga su iznenadile u Bosni. Mnogo je više onih koji su dugo čekali da Bjelica bude optužen zbog uloge u jednom od masakara izvršenih nad Bošnjacima civilima, a koji se pominje i u optužnici protiv Krajišnika. 

Tokom rata u Bosni, Krajišnik je bio predsjednik Skupštine Republike Srpske i istaknut član SDS. 

Bjelica je bio predsjednik odbora SDS na Sokolcu koji su za vrijeme rata kontrolisale snage bosanskih Srba. Također je bio i član općinskog Kriznog štaba, jednog od mnogih ad hoc tijela koje su odmetnute srpske vlasti oformile na početku rata a da bi preuzeli kontrolu nad svim segmentima društva – od zapošljavanja i raspodjele hrane do uvođenja policijskog sata i naoružavanja srpskih civila. 

Krizni štabovi su također kontrolisali vojne operacije lokalne policije i paravojnih snaga i bili u neposrednoj vezi sa komandnim strukturama Vojske Republike Srpske (VRS).

Pored Bjelice, kriznim štabom na Sokolcu rukovodili su predsjednik općine Milan Tupajić i pukovnik Milan Krstić, komandant Druge romanijske brigade VRS. 

U toku rata većina Bošnjaka koji su živjeli u okolici Sokolca na planini Romaniji, bili su žrtve etničkog čišćenja. 

Jedno od sela sa područja te općine su Novoseoca, selo koje je ostalo netaknuto do septembra 1992. U septembru su srpske snage odveli i pobili sve muškarace koji su se zatekli u selu. U lokalnoj džamiji je ubijeno 45 muškaraca, starosti od 14 do 68 godina. Džamija je potom dignuta u zrak, a ostaci građevine i tijela preneseni na obližnju deponiju. Većina tijela otkrivena je i identifikovana tek prije nekoliko godina. 

Uloga Kriznog štaba Sokolac u ovom zločinu objelodanjena je prošle godine u istrazi koju su sproveli BIRN/IWPR, «Čekajući pravdu». http://www.iwpr.net/index.php?apc_state=henobrnbalkans_investigative.html&s=o&o=archive/bcr3/bcr3_200503_546_1_ser.txt 

Iako još niko nije proglašen odgovarnim za zločin u Novoseocima, ubistva se spominju u dodatku priloženom u optužnici protiv Krajišnika. Navodi se da je u «selu Novoseoci, oko 44 muškaraca nesrpske nacionalosti ubijeno». 

U razgovoru za BIRN/IWPR u martu prošle godine, Bjelica je priznao da su počinjeni zločini nad muslimanima u selima sa područja općine Sokolac, između ostalog i u Novoseocima, ali je porekao svoje učešće. 

U istom razgovoru također je rekao da je u to vrijeme bio u bliskim odnosima sa Momčilom Krajišnikom i tadašnjim predsjednikom Republike Srpske Radovanom Karadžićem, kojeg je Haški tribunal također optužio za ratne zločine. Karadžić se i dalje nalazi u bjekstvu. 

«Ja sam bio najbliži Karadžiću. On i njegov zamjenik Krajišnik imali su puno povjerenje u mene», hvalio se u tom razgovoru Bjelica. 

Povjerljiv dokument koji je BIRN/IWPR objavio u svojoj istrazi pokazao je da je Karadžić bio u redovnom kontaktu sa Bjelicom, i da je sa njim često razgovarao o situaciji na terenu i «budućim potezima». 

U jednom od tih razgovora 27. decembra 1992. godine, čiji stenogram BIRN posjeduje, Bjelica je rekao Karadžiću da «Tupajić dobro radi svoj posao» i da «opštinske vlasti dobro funkcionišu pod Tupajićevom komandom». Ovaj razgovor odigrao se tri mjeseca poslije masakra u Novoseocima. 

Tupajić je u toku rata postao zamjenik načelnika Srpske autonomne oblasti (SAO) Romanija, koja je obuhvatala dobar dio istočne Bosne. 

Krstić je postao zamjenik komandanta Drinskog korpusa VRS, koji je odigrao važnu ulogu u masakru više hiljada bošnjačkih dječaka i muškaraca u Srebrenici 1995. godine. Krstić izdržava zatvorsku kaznu u trajanju od 35 godina nakon što ga je Haški sud proglasio krivim za učešće u tom zločinu. U optužnici protiv njega nije bilo nikakvih detalja o zločinu u Novoseocima počinjenom tri godine prije srebreničkog zločina. 

Tupajić, čije je prisustvo u Srebrenici za vrijeme masakra također evidentirano, pojavio se kao svjedok Tužilaštva na suđenju Krajišniku. 

U julu prošle godine, Tupajić je izjavio kako je SDS kontrolisao razne civilne i vojne organe vlasti u oblastima koje su kontrolisale srpske snage za vrijeme rata u Bosni. Prema Tupajićevom iskazu, sokolački odbor SDS-a, kojim je rukovodio Bjelica, dobijao je instrukcije od Glavnog odbora stranke, čiji je Krajišnik bio najistaknutiji član. 

Tupajić je tom prilikom također rekao da su Krajišnik i Karadžić javno spominjali strateški cilj podjele na tri glavne etničke grupe u Bosni, muslimana, Hrvata i Srba. Dodao je kako je imao saznanja o planu da se dio Bosne pod kontrolom srpskih snaga pripoji Srbiji. 

«Ovi ciljevi nisu mogli biti provedeni bez prisilnog preseljavanja nesrpskog stanovništva», rekao je Tupajić. 

Kao dokaz, Tužilaštvo je na suđenju Krajišniku iznijelo izvještaj novinske agencije Tanjug iz Beograda u kojem se spominje da je na sastanku 17. maja 1992. godine, kojim je rukovodio Tupajić, Krajišnik izjavio da je «došlo vrijeme da tri naroda podijele teritoriju na kojoj žive». 

Tupajić je rekao sudu i da je bio prvi zvaničnik RS koji je javno govorio o masakru u Novoseocima. Insistirao je tom prilikom, da nije mogao da učini ništa da spriječi takve zločine za vrijeme rata zato što «civilno stanovništvo nije bilo u dobrim odnosima sa vojskom», koja je kontrolisala situaciju. 

U prošlogodišnjem razgovoru za BIRN/IWPR Bjelica je pojasnio da postoji mogućnost da je masakr u Novoseocima počinjen kao odmazda za smrt jednog mladića, sina «uglednog mještanina srpske nacionalosti», koji je poginuo na frontu. 

Bjelica za sada nije optužen za ratne zločine, ali izvori u državnom Tužilaštvu ne isključuju mogućnost da se to dogodi. 

Lokalni mediji u RS javljaju da su Bjelica i Tupajić prekinuli odnose poslije rata i dodaju da obojica pokušavaju «jedan drugom smjestiti» zločine počinjene na području općine Sokolac. 

Sarajevski sedmičnik Slobodna Bosna objavio je da se Tupajić krije poslije prijetnji Bjelice, koji, prema tom sedmičniku, želi isključiti svaku mogućnost da Tupajić svjedoči na eventualnom suđenju ako protiv Bjelice bude podignuta optužnica za zločine na Sokolcu. 

Bjelica nije jedini svjedok na suđenju Krajišniku koji je imao problema sa zakonom. 

Prvi koji je svjedočio na suđenju Krajišniku kao svjedok odbrane bio je Nemanja Vasić, biznismen iz Prnjavora, u čije su prostorije upale međunarodne vojne snage u pokušaju da raskrinkaju mrežu saradnika i pomagača haških bjegunaca. 

U vrijeme kada je tužilac iznosio dokaze protiv Krajišnika 2004. godine, svjedočio je i Momčilo Mandić, srpski biznismen koji čeka suđenje za finansijske malverzacije za koje se tereti i Bjelica. 

Krajišnik se žalio sudu da je svjedoke odbrane teško naći pošto su mnogi koji bi željeli svjedočiti u «šumi» ili na udaru «tajnih optužnica». 

«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7
 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb