SVE NA ČISTINU
romanijapres | 16 Februar, 2013 19:33

Пише: Миленко Вишњић
Послијератно искуство нам је показало - посебно од такозваног отварања према Западу, прихватања његових вриједности и увођења европских стандарда - да су све, баш све, такозване реформе, које је влада Српске мјесецима помпезно промовисала, донијеле све - само не и бољитак и напредак; односно, донијеле су назадак деградацију сваке институције која је била предмет тих њихових реформи. Тако, или слично томе, десило се и са реформом високог образовања.
Начелно и у политици - реформе не би требале да буду циљ сам по себи, него би требало циљати побољшање ефикасности функционисања државне управе и свих њених институција!
Зашто наша Влада има проблем да призна да је то њено ''боље'' – погрешне реформе, у ствари – за народ, све горе и горе? Одакле таква упорност Владе, да народу испира мозак, вријеђајући му интелигенцију и убјеђујући га да ће ускоро лоше прерасти у добро – црно у бијело? Само још ови избори, вели Влада!?
Двадесет година иста прича, а све више биједе и глади, све мање остављамо будућим генерацијама? Можда, неким туђим генерацијама, а не и својим; остављамо све другима, поклањајући им своје природне ресурсе? Некад су млади људи, док су имали шта понудити свијету – своје знање, могли и побјећи од зла, а сад - сад никоме нису потребни! Међутим, и даље има и оних који савјесно уче, припремајући се за - одлазак у туђину. Знање је домовина, гдје га год однесеш, осјећаш се као код куће.
Неки тврде да је “реформа” високог образовања почела са почетком оснивања приватних факултета, по истима та је реформа моделирана према предратним вечерњим школама или, по оним толерантнијим – да је то модел, некад примјењиван на Радничким универзитетима. У вези с тим и на трагу сличних вриједности, долазимо и до високог образовања на државним факултетима. Од десетак прочитаних гријехова, почињених само на Универзитету у Бањој Луци, прво што ми је привукло пажњи или, на шта сам случајно налетио, биле су почетне ријечи наслова чланка, отприлике: «Оптужбе групе постдипломаца...».
Слиједом узбудљивих универзитетских догађаја и, неког дана - 2006., на Универзитету у Бањој Луци; десило се да је један стручњак изабран за декана АГ факултета – послије каријере “успјешно” обављеног посла у Министраству грађевинарства. Кажу, изабраше га политички и без претходног наставничког искуства. Изгледа да смо окружени шпијунима, злобницима и домаћим издајницима, ако ово није истина, него само обична новинарска патка?
Да је Декан успјешно искористио свој рад и у своју корист, радећи у поменутом министарству, говори, изнад свега похвалан податак, да је он, у периоду 1999. до 2001. године, успио да «стекне» двије највише академске титуле: магистар и доктор наука!? Они, који се мало више разумију у стицање највиших академских звања, рећи ће да је то прекратко вријеме за академисање – готово немогуће. Пакоснији воле да кажу да је најлакши начин стицања академских звања, управо запослење у неком министарству!? Само, како доћи до министарства, питају се исти заједљивци?
Оптужбе групе постдипломаца – 2010. године, на рачун Декана АГ факултета у Бања Луци, због одлуке да се студентима наплаћују “дупле школарине”, је срамота која ме је и опредијелила да кажем коју ријеч, о том и баш том факултету и, о том и баш том Декану. Повријеђен због открића ове афере, да се још шта не би открило и да би се откривено што прије заташкало, а можда и због властите преосјетљивости, Декан је демонстративно понудио оставку – неопозиву оставку.
На видику је био велики сканадл - велики и незамјењиви губитак једног стручњака, за овај факултет, за град Бању Луку, за саму Републику Српску, а за оне болећивије према стручњацима - и регионални губитак. Декана у оставци је подржао, по писању листа Прес, и декан Правног факултета – иначе, гуру правних наука, бањолучког међународног права.
Међутим, ипак је чин блефа са оставком уродио плодом: афера «дуплих школарина» је потиснута у други план, избацујући на површину проблем саме Деканове оставке - као приоритет, приморавајући «надлежне» да га моле, да је повуче. Ко воли медијску прашину, па тако и надлежни на БУ, учинише све да се прашина слегне?
Занимљиво је подсјетити, да ректор Бањолучког универзитета и поред «јаких овлаштења», није имао политичку моћ да смијени Декана. И, умјесто да је разријешен дужности, Декан не «одолијева» молбама надлежних - повлачи оставку, задовољан што је јавност, аферу «дуплих школарина», брзо заборавила. Да, јавност заборавила, али не и они који су све то и покренули и којима никад није враћен новац, као и Деканове колеге на факултету, који су се, за претпоставити је, само могли стидити таквог, не баш академског чина.
Чланак, објављен у готово свим медијима, детаљно описује малверзације и злоупотребу институције БУ. Конкретно, на већ поменутом – АГ факултету, а у циљу, како медији преносе, стицања добити од неких тричавих сто хиљада КМ, додуше, за ова времена мале суме новца. Три милиона је одавно установљена константа за прекорачење моралног лимита!? Описати, шта се дешава и на другим факултетима у Српској, требало би много одрицања и много, много година писања.
Својим незрелим и уцјењивачким понашањем, хистеричне или шизофрене особе, циљ постижу на два начина; или, поврјеђујући оне који их воле или, кажњавајући и уцјенујући оне које могу. Иначе, такве особе су слијепе присталице ауторитета и страствени поборници једноумља. Још црње: јадна је мајка онима који су таквим особама подређени.
Не долазимо ли до заједничког закључка; изгледа, приватна иницијатива није запостављена ни на највишој образовној институцији – Универзитету у Бањој Луци? Међутим, још горе, постоји и оправдан страх да и ове «демократске промјене» нису "мапа пута”, на европском путу приватизације посљедњег бастиона једног народа и једне културе – образовања? Мало је оних који вјерују, радећи овако, да нас чекају бољи дани – насупрот томе, много је више оних који тврде да је, из годину у годину, све горе и горе, почевши од окончања рата и наглашено и убрзано пропадање - посебно од 1998. године.
Оно што је још погубније - од самог организованог криминала на једној образовној установи, је квалитет наставе и уџбеника. Куповина испита и диплома, је дугогодишња прича и, прича за себе. Плагијатима се задовољава форма, а суштина изоставља и то је, отприлике, начин како се то ради на високим и још вишим школама Српске. Лоши - због ниског стручног знања аутора, или намјерно лоши – писани само због зараде, штампају се приручници - Веселе свеске, са још лошије преведеним и, по скраћеном поступку, скресаним чланцима; скриптама, по којима су, углавном, данашњи студенти и приморани да уче
Такву једну скрипту – упутство за кориштење неког програма за статистичка истраживања, имао сам прилике и лично да видим - ма, шта да видим - него и листам. Да је веселица намијењена почетницима рада на рачунару, ни пола муке, али је, на жалост, намијењена зрелим људима – студентима, који ускоро треба да преузму одговорност и вођење овог дозлабога уништеног и осиромашеног друштва. Не вријеђа ли ово здрав разум свих нас; или, још непокварене мозгове будућих инжењера, сигурно разара? Да иронија буде још већа, ова Весела свеска је прихваћена и као научни рад - услов, за избор ванредног професора - предавача предмета Информатика на АГГ факултету.
Сам назив књиге, «Аналитичко-статистичке технике у савременом истраживању», и није тако обесхрабрујући, колико је сам садржај сумњиво «поучан» за студенте овог и било којег факултета. Такође, оригиналном називу програма - Statistical Package for the Social Sciences Software, одакле је све и преписано, нема се шта приговорити, под условом, да се користи у Заводу за статистику или Социјалну помоћ.
Све саме сличице; мале сличице, једна до друге; сличице и мало текста, лоше копираних са електронског упуства поменутог софтвера, намијењеног за статистичке анализе, броја рођених, броја умрлих, броја срчаних болесника… броја без броја. Ово научно дјело се бави објашњењима типа: како унијети податке, како нумеричке, а како алфанумеричке. Надаље, кад се унесу жељени подаци – мудро савјетује аутор - све што треба знати, је кликнути “Ентер” и, неки резултат се добије. Изгледа да ова скрипта и није превише поучна?
Овај начин писања научних дјела, најбољи је начин како учинити медвјеђу услугу сиромашним студентима, којима је једино и истински стало до стицања знања. Само Са-знање Сиротињу Спашава! Само оним студентима - којима су тата или мама већ обезбиједили богаство на «демократски» начин; студентима, који не морају никад и ништа више радити и који се боре само за добијање “папира” – биће од користи оваква професорска научна дјела. Ово је начин, како богати студенти јефтино долазе до диплома, са мало или нимало, труда и знања. Имају све, само им фали титула! Истовремено, ово омогућава професору, да му његово научно дјело, на лак начин, обезбиједи солидну зараду. Сем сиромашних студената, изгледа, сви профитирају.










romanijapres | 16 Februar, 2013 19:31

У периоду од 1992 – 1995. године, Република Српска је била стварна и независна држава, контролишући, у тим ратним годинама, територију од око 70% БиХ.
Послије Дејтонског споразума, Српској је додељено 49% територије БиХ. А, послије “промјена” у власти Српске, одласком предсједника Радована Караџића и доласком Биљане Плавшић на његово мјесто и нешто касније, доласком Милорада Додика за предсједника Владе, 1998., Српска почиње да попушта Западу – преносећи своје уставне надлежности Сарајеву, углавном милом, а нешто силом и вољом Високог представника. Продаја ресурса је од посебног значаја, као посебна владина научна дисциплина у уништавању Српске.
Кроз своју историју, данашња Српска смјештена је на дијелу некадашње територије Краљевине Илирије, Римског царства, Хунског царства, Краљевине Острогота, Краљевства Лангобарда, Византијског царства, Краљевине Авара, и дио средњовјековне српске, хрватске и босанске државе, Бугарског царства, Краљевине Мађарске, Отоманског царства, Аустро-Угарске и, на крају, прве и друге Југославије.
По попису из 1865. године, већинско становништво у БиХ било је православно - Срби; заступљени процентом од 46,3%. Сличан однос, у оквиру етничке структуре на простору БиХ, биљежи и посљедњи аустроугарски попис из 1910. године, са 43,4% православног становништва. У периоду између два свјетска рата, 1921. и 1931. године, те и у већем дијелу послијератног периода, 1948., 1951. и 1961. године, српско становништво је било и даље већинско. Али, већ пописом из 1971. године, етничка структура становништва БиХ се мијења на штету Срба. У бившој СР БиХ, Срба има мање него у претходним периодима - неких 37,2%. Пописом, непосредно прије националног сукоба, проценат Срба је био и још мањи, око 34%.
За вријеме политичке кризе у Југославији и послије одласка Словеније и Хрватске из заједничке државе, 24. октобра 1991., оснива се Скупштина српског народа, као представничко тијело Срба у БиХ. На референдуму, одржаном 9 и 10. новембра 1991., са питањем “желите ли остати у Југославији”, плебисцитарно је прихваћен останак у старој домовини.
Уједињујући четири, претходно створене Српске аутономне области – САО: Босанска Крајина, Семберија, Романија и Херцеговина, посланици, припадници српског народа, проглашавају - 9.01.1992. године - Српску Републику Босну и Херцеговину; датум, који ће се убудуће узимати као рођендан Српске Републике Босне и Херцеговине, а касније и као рођендан будућег ентитета Република Српска. Ускоро затим, 28. фебруара исте године, доноси се и први Устав Српске.
Уставом је предвиђено да државна територија обухвати, не само поменуте САО и општине са већинским српским становништвом, него и мјеста у којима су Срби мањина, али, ако је у тим подручјима, у Другом свјетском рату, над њима учињен геноцид. Између 29. фебруара и 2. марта 1992., муслиманско-хрватска коалиција организује референдум о независности БиХ. Срби бојкотују излазак, правдајући тај чин неуставним, због игнорисанања српског вета приликом доношења одлуке о референдуму.
Крња власт тадашње БиХ, проглашава независност, 5. априла 1992. године. Шестог априла 1992., ЕУ и формално признаје самосталност БиХ. Реакција Срба, на проглашење самосталности БиХ, 7. априла, била је проглашење одвајања од БиХ и припајање СФР Југославији, само два дана послије проглашења независности, новостворена Република се проглашава дијелом југословенске заједнице.
У мају мјесецу, Скупштина је усвојила шест “стратешких циљева” и донијела одлуку о оснивању Војске Републике Српске - ВРС. На крају истог мјесеца, послије повлачења ЈНА, Скупштина одређује Ратка Младића за команданта ВРС. Српска Република Босна и Херцеговина, 12. августа 1992., године, одбацује дио дотадашњег назива – Босна и Херцеговина - и једноставно постаје Република Српска, касније углавном, само Српска. До почетка ратне 1993. године, ВРС је већ имала под својом контролом 70% територије БиХ.
Дејтонским мировним споразумом, потписаним 21. новембра 1995., Српска добија 49% територије БиХ. Република Српска је имала све атрибуте државности, укључујући и војску, и заставу, и грб и царину и... За Србе, Република Српска је била и остала једина гаранција опстанка на просторима БиХ, а то им је поменути мировни споразум гарантовао. У име српске стране, споразум је потписао предсједник Србије, Слободан Милошевић. Међутим, Хашки суд је 24. јула 1995., подигао оптужницу против предсједника Српске, Радована Караџића и команданта ГШВРС, генерала Ратка Младића. Послије ових оптужница, Српска је кренула у суноврат.
Због кризе настале подизањем оптужница против Радована Караџића и Ратка Младића, 1996., Биљана Плавшић, као потпрeдсједник Српске, преузима мјесто предсједника. Биљана Плавшић, у својим настојањима да „отвори“ Српску, и ослободи је утицаја тзв. "паљанског руководства СДС“, има снажну подршку Запада, али, богами, и Додиковог још слабог и дво-посланичког СНСД-а.
Предсједник Биљана Плавшић је распустила Народну скупштину Републике Српске и расписала ванредне парламентаре изборе, који су одржани упоредо са локалним. Непосредно након формирања новог сазива НСРС, Биљана Плавшић, за мандатара Предсједника владе Републике Српске, именује Милорада Додика. Коалиција Слога је спремна да влада.
На засиједању НСРС у Бијељини, нова коалициона влада, на челу са Милорадом Додиком, изабрана је 18. јануара 1998. године. Предсједник Владе постаје личност из странке која је у том тренутку имала само 2 посланика у НСРС. Исте године, 1998., одржавају се још једни парламентарни избори, на којима је, за предсједника Српске, побједу однио Никола Поплашен, и он, такође, повјерава мандат Милораду Додику. Милорад ће владати “у цугу” до 20. јануара 2001. године.
Овим Плавшићевим и Додиковим “демократским” промјенама, започетим 1998. године, почиње смањивање и Српске; смањивање површине њене територије, смањење надлежности, смањење броја институција… У марту 1998., смијењен је пресједник Никола Поплашен и донешена лоша арбитражна одлука за Брчко. Исте, те 1998. године, уведене су и заједничке аутомобилске таблице, укинут динар као платежно средство у Српској, укинута царина РС и уведена јединствена Државна гранична служба (ДГС), повећан број министара у Савјету министара… Заједнички пасоши се уводе у 2000. години. Војска ће се, са нешто већим напорима, укинути нешто касније – званично 1.1.2005 године.
Војска РС је “угашена” за време предсједниковања Драгана Чавића (СДС, предсједник од новембра 2002. до новембра 2006. године), Војска Републике Српске је ушла у састав Оружаних снага БиХ, под називом - Трећи пјешадијски пук „Република Српска“. Такође, укинути су и Генералштаб Војске Републике Српске, као и Министарство одбране Републике Српске. Због коректности, преношење ове надлежности, предвиђено је Дејтонским споразумом. Било је и неких других, али је њихов број занемарив у односу на број оних непотребно и додворнички поклоњених и оних које ће се поклонити у овој свеопштој глади и пометњи.
И данас, док ово пишемо, нека од мало преосталих надлежности се, можда, тајно преноси. На примјер, многи од нас смо се чудили кад смо случајно чули или прочитали да је давно основано заједничко јавно предузеће Електропренос. “Случај” Брчко, коначно је окончан 1. децембра 2011., када је влада Милорада Додика ставила свој коначан потпис на документ који брише границу Српске, која је била повучена кроз то подручје, пресјецајући тако Српску на два дијела – Источни и Западни. Уморни су људи више од тога, кад ће и шта и коју надлежност пренијети влада.
Има и других и можда погубнијих начина преношења надлежности – слабљење Српске и продаја природних ресурса, као што је давање у концесије свега и свачега, укључујући ријеке, на примјер, ријеку Дрину, концесије шума Српске, Пољопривредни комбинат у Лијевчу пољу, ПК у Семберији или, ко зна да ли је више ишта и остало “грунтовно и на име” Републике Српске. И, тако дође некад неко вријеме, кад паметан заћути, будала проговори, а фукара се јако, јако обогати. А, чувати сјећање да су некад и на овим просторима постајале и неке фабрике, било би равно носталгији за прошлогодишњим снијегом.
Према истраживању Галуповог института, извршеног између 25. јуна и 19. јула 2010., 90% грађана Републике Српске се изјаснило да би жељело да се Српска издваји из Босне и Херцеговине и припоји Србији. На жалост за оне од 90%, била су то пуста обећања о референдуму, тада и сада актуелне власти и тешка злоупотреба осјећања грађана Српске у њиховој љубави према матици, а све то, само и због предизборног маркетинга.
По подацима Завода за статистику Републике Српске, број становника Српске је у сталном паду, што због глади, што због жеђи, што боси, што голи. Изгледа, гледајући како је јадна економија Српске, неће преостати нико ни да се издваја од било кога - па ни БиХ, нити да се прикључује, било коме - па ни матици Србији. А тек у мајци Србији; како се тек тамо-овамо штити држава, не треба ни коментарисати!?
































Mi smo nepotkupljivi svjedoci!
| « | Februar 2013 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | ||||
| 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 |
| 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 |
| 18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 |
| 25 | 26 | 27 | 28 | |||