Filozofski fakultet nikada nije izašao u javnost sa jasno izraženim stavovima ni po jednom društveno važnom pitanju, niti ima kvalitetnu komunikaciju sa javnošću. Sem pojedinaca koji gore pomenuto rade zbog sopstvene promocije i prikupljanja političkih poena.

 

ATF

Da li je filozofski fakultet postao leglo nepotizma, zakulisnih radnji, pijačarske trgovine, alkoholičara, ko i zašto potcjenjuje i vrijeđa studentima i profesorima inteligenciju, zašto za jedne važe jedna pravila, a za druge ne važe, kako je moguće da se statuti i zakoni gaze nogama svaki dan i prvi sprdnja sa tako važnom javnom ustanovom i kako je moguće da niko nije odgovoran i do kada će tako biti, da li dok se ne ugasi fakultet zbog katastrofalnog rukovođenja, ili dok traju interesi beskrupuloznih gladnih pojedinaca koji o svemu vode računa, osim o fakultetu, pitanja su na koja još nema odgovora.   

 

BANJALUKA – Skupština akcionara „Telekomunikacija Republike Srpske“ donijela je danas Odluku  o raspodjeli više od 61 milion maraka dobiti iz 2018. godine.

Neto dobit u 2018. godinu iznosila je 61 miliona KM, od čega je 22,5 miliona KM već isplaćeno kao privremena dividenda akcionarima na osnovu odluke Skupštine akcionara iz decembra.

Današnjom odlukom je predviđeno da se i preostala neraspoređena dobiti od 38.445.821 KM takođe isplati kroz dividendu akcionarima.

Dividenda će biti isplaćena u novcu.

„Dividenda se raspoređuje srazmjerno na sve akcije Društva, a po principu svakoj akciji isti nominalni iznos od 0,07823991 KM“, navedeno je u Odluci o isplati dividende iz dobiti iz 2018. godine.

Dividenda se isplaćuje akcionarima koji imaju taj status na dan 24. jun 2019. godine, a kao datum početka isplate dividende utvrđuje se 25. jun 2019. godine.

Skupština akcionara „Telekomunikacija RS“ usvojila je i Godišnji izvještaj za poslovnu 2018. godinu, Izvještaj Upravnog odbora u vezi sa finansijskim izvještajima Telekoma za 2018, Izvještaj Odbora za reviziju o računovodstvu, izvještajima i finansijskom poslovanju Društva i njegovih povezanih društava te druge izvještaje o poslovanju i reviziji.

CAPITAL: S. Šurlan

Javna pobuna povodom objavljivanja rezultata konkursa Ministarstva civilnih poslova za kulturu nečem ipak služi, da podsjeti javnost da kultura postoji, i pored, čini se, kontinuiranih pokušaja da se satre.

Da je u kulturi mnogo šta nakardno, kao i u drugim segmentima društva, objelodani neki povremeni skandal koji odjekne u javnosti. Nedavni primjer su reakcije kulturnih radnika na rezultate konkursa kod ministarstva civilnih poslova za finansiranje projekata iz oblasti kulture (takođe i sporta) kojom prilikom je Savjet ministara raspodijelio tri miliona KM za 2017. Godinu, pohvalivši se posebno izdvajanjima za vjerske zajednice i najavivši sličan spektakl na proljeće tekuće godine, jer izbori idu, a zna se koji pastiri mogu usmjeriti svoje vjerno stado.

Digla se verbalno kuka i motika protiv netransparentnosti postupka, burazerske dodjele sredstava, nagrađivanja miljenika, tolerisanja ili čak podsticanja fantomskih organizacija, i tome sličnih ustanova.

Tražile su se pravda i otkazi, a dobila arogantna bahatost ćutanja tipa „može nam se“. Jer, kako drugačije protumačiti ponavljanje grešaka na koje je ranije ukazivano podrobnim pokazateljima na prošlogodišnjem konkursu pa i nekim prije? Međutim, ovaj način finansiranja jedna je od malobrojnih institucionalnih poluga namijenjenih podršci kulturnom razvoju. Ali, konkursi su takvi kakvi su, najčešće ne donose najbolji rezultat. U tako „organizovanom“ haosu na sceni, gdje kao da nema zakona, neko se može neutemeljeno ponadati da će spas jednog dana doći od koncepta razvoja kreativne industrije.

Neki pamte dane kada nije bilo revanšizma, bili su konkursi, sve je bilo dostupno i ništa sakriveno. Sredstva na konkursima su dobijali i takvi koji su štrajkovali protiv nekih odluka čelnika, dok danas slični „ne dobijaju ni cvonjka“. Nekada je vlast strepila od stava javnosti, mnogo više nego što je javnost zazirala od vlasti.

Nekada fantomske organizacije nisu kupile kajmak iz budžeta. Nikome to nije padalo na pamet. A dokaz je činjenica da su oni koji su nekada bili na sceni aktuelni i danas.

Konkursi su vremenom ulazili u rutinu, sve sa većim brojem priloženih projekata, bilo na kom nivou. Organizacije i ustanove su se projektno opismenile, da bi preživjele. Uslovima konkursa prioritet se davao inovacijama na polju stvaralaštva i međunarodnoj saradnji, a u cilju dostizanja javnog interesa. Bar tako stoji na papiru.

U praksi, konkursi sve više liče na „podsticanje amalgama razbibrige i populističke kulturne akcije“, a sve manje na podršku samobitnosti i autonomiji kulture i umjetničkog djela. Sve više znače finansijski podstrek „svojima“, a sve manje vidljivog plana šta se hoće od konkursa, što kulminira upravo sada kada je najavljena nova podjela miliona maraka.

Planiranjem taktika i kampanja država zvanično definiše šta su joj prioriteti i kuda stremi. Predloženim mjerama ona se obavezuje na njegovanje tradicionalnih manifestacija i javnih ustanova, jezika i pisma naroda, očuvanja i povezivanja kulturnog prostora, ali i garantuje raznolikost odgovora na kulturne potrebe svih građana. Pa i onih kojima nije prioritet izučavanje ezoteričnih, ili kojekakvih drugih misticizama i podrške video klubovima i može se nabrajati unedogled glupim projektnim sadržajima za koje je izdvojeno na desetine hiljada maraka. Prema pobunjenim udruženjima ovo je jedna u moru stavki koje ilustruju „sumnjive kriterijume“.

Treba li posebno naglasiti da nije stvoren sistem koji prepoznaje vrhunske vrijednosti. Niti ima bilo kakvih naznaka kulturnog modela u najavi, kao ni svrsishodne politike.

Da ni je tako ne bi se za nekog cijedilo na kašičicu, a za drugog zahvatalo i previše, posebno, ako ne i isključivo, ako ima veze sa vlašću.

Sprega politike i istaknutih umjetnika uvijek je na štetu ovih drugih. Umjetnici su žrtve političke ucjene.

Projektno finansiranje podrazumijeva komisijski rad, ali danas niko ne može da dešifruje sistem rada komisija i institucija. Komisija jeste autonomna u odlučivanju, ali to ne znači da je ta samostalnost čini nepogrešivom , ni njenu odgovornost neupitnom. Isto je i sa, recimo, ministrom ili sekretar(k)om, koji više ne pitaju stručnjake, već slijede mig nadređenog.

Nema sumnje da su ovi konkursi u znaku pojačanih pritisaka stranaka, ili nekih njenih manjih dijelova, na kulturnu politiku i sve više kompromisa u odnosu na zacrtane ciljeve.

Nije li decidno s tim u vezi i ministar bezbjednosti iznio tvrdnje o radu pomoćnika ministra MCP i načinu raspodjele projekata i para!

Nažalost sada nema peticija (uglednih) građana za nečiju smjenu, ili protiv nje.

Danas reda nema što se može vidjeti i iz letimičnog pogleda na rezultate konkursa. Niti više vrijedi da se bune strukovna udruženja, umjetničke organizacije, pojedinci, opozicione stranke...

Međutim javna pobuna nečem ipak služi, da podsjeti javnost da kultura postoji, i pored čini se kontinuiranih pokušaja da se satre,

Kako onda razumijeti sve ovo što se događa osim kao veliku opasnost za hrabre ideje i stvaraoce van sistema, kao i za vrhunsku umjetnost? Dok se sada konkursima radi na uskraćivanju finansijske pomoći kulturnim projektima „koji joj se čine nepoćudnim za politički program koji komisija zastupa“, a nagrađuje „dosadašnji i budući entuzijazam birača“, u budućnosti će ta bara biti još manja, a sa još više krokodila.

Jer ne mogu svi biti kulturni radnici, od opančara do dirigenata.

Ali i vlast bira svoje miljenike, pa će raspodjela novca biti još nepravednija, bar kod nas, možemo opravdano da sumnjamo.

Preživjeće samo brendovi.

Kompenzacijski mandati podrazumijevaju mandate koji se raspodjeljuju na liste političkih stranaka, ili koalicija prema broju dobivenih važećih glasova. Da prevedemo, kompenzacijske liste su siguran način za ulazak u zastupnička tijela kod velikih stranaka i na ove liste obično idu dužnosnici koji dobivaju stranačke privilegije i ne moraju strahovati od preferencijalnih glasova.

“Sigurno je da će do Općih izbora 2018. godine u BiH odlukom o povećanju izbornog cenzusa sa 5 na 20 posto, donijeti da još više u parlamentima i skupštinama imamo izraženiju volju da na mjestima zastupnika, odnosno poslanika sjede stranački ljudi, a ne oni koji će biti rezultat volje i želje samih birača. Političke partije već dugo godina odnosno mandata žele da potpuno zatvore stranačke liste i da time zapravo kreiraju ljude koji će sjediti u parlamentima i skupštinama na način kako ih oni vole i vide tamo, u ovom slučaju sada kako imamo značajan broj ljudi i stranaka koji sjede u parlamentima, evo kažem da će sada to biti još izraženije”, rekao je za Index.ba politički analitičar Almir Terzić.

Kompenzacijski mandati su oni koji znače da politička partija na određen način želi da zbrine svoje kandidate i da zapravo ima provjerene i sigurne ljude u parlamentima i skupštinama, odnosno one koji im se neće ‘oteti kontroli’ i bit’ će slijepi poslušnici svojih političkih partija.

“BiH će sasvim sigurno nakon izbora nazadovati na tom putu. Bilo bi poštenije da su se kandidatske liste zatvorile potpuno, nego da imamo liste u kojima će utjecaj birača sasvim izgledno biti smanjen. Jasno je da će političke partije jasno disciplinirati svoje kandidate tokom izbora i bit ćemo svjedoci nakon izbora, da će više ljudi za koje žele političke partije da sjede tamo – zaista tamo i sjediti, znat ćemo kad se zatvore biračka mjesta da je smanjen utjecaj birača”, kaže Terzić.

Terzić ističe kompenzacijski mandati služe da osoba i sa jednim glasom može biti izabrana u parlamente i skupštine.

“Sasvim je sigurno da to nije demokratski i da je već nekoliko puta bilo, kada se govorimo o povećanjima cenzusa samih političkih partija bilo je upozorenja OSCE misije da se ide ka imperativnom mandatu, što znači da politička partija kreira sisteme ko će sjediti u parlamentu. To nije nimalo demokratski i nije odraz želje glasača i mislim da smo izmjenama koje su uslijedile prije dvije godine vratili se za stepenicu niže, odnosno ukinuli biračima mogućnost da biraju koga žele”,mišljenja je naš sagovornik.

Ti mandati jesu namijenjeni i isključivo za poslušnike. Imamo priliku da vidimo da ljudi sa jako malim brojem glasova ulaze i dobivaju mandate zastupnika i poslanika na određenim razinama vlasti, kaže Terzić i dodaje kako bi najbolje rješenje bilo da se ukinu ili na najmanju razinu smanje.

“Kompenzacijski mandati su podložni manipulacijama, jer opravdanja da ovi mandati služe za nadomještanje broja zastupnika iz sredina iz kojih nije moguće izabrati zastupnika, ne stoje u slučaju BiH. Mi nismo imali priliku vidjeti da je neka osoba izabrana iz Livna ili negdje drugo iz manje sredine. Mi često vidimo da su to ljudi iz najužeg stranačkog rukovodstva i da služi kao određen vid manipulacije”, kaže Almir Terzić, politički analitičar.

Kompenzacijski mandati ne služe tome kako se želi predstaviti u javnosti, već da se zbrinjavaju politički predstavnici koji nemaju adekvatnu podršku glasača u BiH.

“Veliki broj političkih partija, zapravo svim partijama to odgovara, većina da tako kažemo onih koji se u više mandata pojavljuju u parlamentima i skupštinama su i česti korisnici takvih mogućnosti. Često se zvučna imena kriju da su mandat dobili kroz kompezacijski mandat i vidi se kako se kompenzacijski mandati obilato koriste za zbrinjavanje političkih predstavnika, često onih koji ne mogu dobiti mandat redovno. Takvih situacija je bilo mnogo i ranije, ne samo sada, a izbori u oktobru će biti najdrastičniji primjer biračima da biraju koga oni žele”, mišljenja je Almir Terzić.

Terzić smatra i da tamo gdje nema mogućnosti kompenzacijskih mandata, kao izbor članova Predsjedništva BiH i izbor zastupnika skupština kantona u FBiH, vidi ko ima ili nema podršku naroda.

 Kada je riječ o Narodnoj skupštini RS-a, od 20 poslanika koji su ušli u skupštinske klupe sa kompenzacijskih listi, sedam ih je dobilo manje od hiljadu glasova. Miroslav Brčkalo je dobio poslanički mandat sa kompenzacione liste PDP, a SOnja Karadžić Jovičević sa kompenzacione liste SDS.  Rekord, ali u kategoriji najmanji broj glasova, pripao je kandidatu DNS-a Adamu Šukalu, koji je zadobio povjerenje 260 glasača. Slijedi ga Ivana Lovrić, kandidatkinja koalicije Domovina, sa 322 glasa. Zorka Andrić iz NDP-a dobila je 363 glasa, a Zdenka Gojković i Slobodan Protić iz Socijalističke partije dobili su 575, odnosno 607 glasova. Njihov stranački kolega Dragan Ristić imao je 758 birača, a protekle četiri godine u klupama NSRS-a provela je i kandidatkinja DNS-a Neda Petrić zahvaljujući glasovima 846 birača.

Najslikoviti primjer ulaska u vlast zahvaljujući kompenzacijskom mandatu jeste Nermin Vila koji je kao član ugašene stranke ProEns ušao u Federalni parlament sa manje od 60 osvojenih glasova na izborima 2002. godine.

Iako predizborna kampanja formalno nije počela stranački dužnosnici se polako pozicioniraju na redovnim izbornim listama, a možda još veća nervoza vlada za popunjavanje pozicija na kompenzacijskim listama koje su još sigurnije za ulazak u zastupnička tijela kod velikih stranaka.

Demokratijama se smatra 76 od 176 zemalja, ali opet, tu nešto nije u redu. Indeks demokratije londonskog „Ekonomista“ za 2017. Godinu pokazuje da je u odnosu na 2016. Godinu u 89 zemalja zabilježeno pogoršanje ocjena o stanju demokratije. To je tri puta više zemalja u odnosu na zemlje u kojima je zabilježeno poboljšanje. Najgori rezultat od 2010. Godine. Indeks ukazuje na demokratsku reccesiju koju karakterišu opadanje broja građana koji participiraju u izborima i u političkom životu, slabosti u funkcionisanju vlada, opadanje povjerenja u institucije, smanjivanje privlačnosti reprezentativnih političkih partija, povećavanje uticaja neizabranih institucija i ekspertskih tijela.

Istraživanja su pokazala raskol između široke javne podrške demokratiji i dubokog javnog razočaranja načinom funkcionisanja predstavničkih sistema.

Taj trend pogoršanja stanja demokratije u staroj evropi u kojoj je nivo demokratskih tekovina visok, podjednako je loš kao i u novoj evropi, u nekonsolidovanom istočnom dijelu kontinenta u kome caruju slaba politička kultura, haotična tranzicija, nemoć institucija da obezbjeđuju vladavinu zakona, endemska i hronična korupcija, favorizovanje konzervativne politike i jakih lidera.

Decenije opadanja kvaliteta demokratije i neuspjeh najuticajnijih partija da odraze zabrinutost i nesigurnost mladih i radničke klase rezultirali su rastom podrške partijama koje su protiv establišmenta u zapadnoj evropi na oba politička spektra.

Mjerenje demokratije zasniva se na 60 pitanja u pet oblasti: izborni proces i pluralizam, funkcionisanje vlade, politička participacija, politička kultura, građanske slobode.

Indikatori za ovo mjerenje su prilično očigledni i provjerljivi, npr. Da li slobodno izabrani predstavnici određuju vladinu politiku? Imaju li neki značajan uticaj? Da li je zakonodavno tijelo očigledno nadmoćno nad vladom? Koji je stepen nezavisnosti pravosuđa od uticaja vlade? Da li su sudovi ikada donijeli važne presude protiv vlade, ili viših zvaničnika vlade? Da li postoje slobodni elektronski mediji? Da li postoji slobodna štampa?

Na osnovu odgovora zemlje se razvrstavaju u četiri kategorije: puna demokratija, slaba demokratija, hibridni režimi, autoritarni režimi.

Norveška je na vrhu svjetske rang liste Indeksa demokratije, zajedno sa drugim skandinavskim zemljama koje poštuju navedene kriterije.

Po pitanju Istočne Evrope najbolje je rangirana Slovenija na 36 mjestu globalne rang liste, Bugarska 47, Hrvatska 58, Rumunija 64, Srbija 66 – SLABE DEMOKRATIJE

 Albanija 77, Crna Gora 83, Makedonija 88, Bosna i Hercegovina 101 – HIBRIDNI REŽIMI

Hibridni režimi su oni u kojima ima značajnih izbornih nepravilnosti, u kojima postoji pritisak vlade na opozicione stranke i kandidate, u kojima se ozbiljno ispoljavaju slabosti kada su u pitanju politička kultura, funkcionisanje vlada, u kojima je korupcija rasprostranjena, sudstvo nije nezavisno, vladavina prava slaba, a u kojima je uobičajen pritisak na novinare, te neformalna koncentracija vlasti u rukama jednog čovjeka (ili grupe ljudi), slabost opozicije, parlament koji slabo funkcioniše, te uticaj vladajuće stranke u zakonodavnoj i izvršnoj vlasti i kontrola sudstva. Podstiču se sporne reforme koje potpkopavaju demokratske institucije, Ustavni sud, način upravljanja javnim servisom, ograničavanje slobode okupljanja, slobode izražavanja, te imenovanje sudija. Opadanje demokratije karakteriše i nastojanje vladajuće koalicije da oslabi nezavisnost i efektivnost sudstva, da blokira aktivnost nekih tijela koja suzbijaju korupciju.

Mjereno indeksom ljudskog razvoja UN-a čak i građani siromašnih demokratija žive u prosjeku devet godina duže od građana loših autokratija jer imaju bolji pristup zdravlju i obrazovanju.

Za kraj ne treba zaboraviti citat indijskog filozofa i ekonomiste Amartju Šina koji je rekao da je i sloboda razvoj – jer podređenost kapricima drugih ljudskih bića, a ne zakonu, predstavlja izvor očajanja ljudske duše.

Намјера одборника Пала и то: Дамјан Шкипина - шеф клуба одборника СНСД Пале, Мирослава Симовића - шеф клуба одборника ДНС Пале  и Игор Тошић - замјеник шефа клуба одборника ПДП Пале  као представника политичких партија који су на колегијуму СО Пале се усагласили и гласали за повећање одборничке накнаде са 300 КМ по сједници на 400 КМ. Сједница СО Пале је заказана за сриједу 27.12.2017. године када ће овај приједлог бити на дневном реду и ови шефови клубова ће покушати без велике помпе да повећају себи надокнаде, а народу да смање средства за социјалне категорије, вишећлане породице, спортске клубове и културу! 

Повећањем од 100 КМ по одборнику долазимо до цифре од 2300 КМ на мјесечном нивоу (општина Пале има 25 одборника, али предсједник и потпредсједник СО Пале не примају накнаду јер су професионално запослена лица), За 10 мјесеци у години колико скупштина засједа то је 23 000 КМ нето, плус доприноси на то је око 30 000 КМ бруто годишње. Дакле за још три године мандата паљански одборници ће приграбити себи 90.000 КМ, а толико дати мање народу. 

Уздржан по овој одлуци је био Младен Копривица - шеф клуба одборника СДС Пале. Треба истаћи и свијетли примјер одборника Аца Станишића  који се одрекао цјелокупне одборничке надокнаде у корист Удружења за дјецу са посебним потребама "Сунце" Пале.

Kina: Strane publikacije moraju se povinovati lokalnim zakonima

Paradise Papers: Otkrivena nova offshore poslovanja svjetskih bogataša

Turski novinari na suđenju zbog članka o Erdoganovom mjestu odmora

Da li će DNS uništiti obrazovanje u Republici Srpskoj?

700.000 KM! Toliko je za deset godina samo od opštine Pale (treba dodati Grad, Republiku, pa se cifre vrtoglavo umnožavaju) dobila boračka organizacija da pomaže boračku populaciju, ali je većina sredstava otišla na platu gospodina Parađine koji je praktično uzurpirao funkciju i koristi je za prije svega ličnu promociju i čini se radi sve osim onoga za šta je debelo plaćen.

Boračka organizacija ima svoju ulogu i svrhu, ali je u suštini radom Mihajla Parađine obesmišljena jer se on bavi komitetsko-političkim djelovanjem i paradiranjem uz prepoznatljivu ispraznu frazeologiju od koje pravi borci nemaju ništa, a uzgred oni to više i ne slušaju, te su se i udaljili od gorepomenutog, kao i od same boračke organizacije ne vjerujući da ona ikome i ičemu služi sem jednom čovjeku sa ogromnom platom i reprezentacijom dok se pravi borci i boračke kategorije pitaju čemu služi boračka organizacija i ima li svrhe? Nema.

Uostalom o tome govori i činjenica da su osnovani i veterani na Palama, a ne samo na Palama nego i u cijeloj Republici Srpskoj.

A propasti i republičke boračke organizacije je kumovao opet niko drugi do glavom i bradom Mihajlo Parađina u liku predsjednika predsjedništva Boračke organizacije Republike Srpske. Nije lako ni zapamtiti. Dovoljno je sjetiti se riječi slavnog generala Slavka Lisice koji kaže da Boračku organizaciju Republike Srpske treba raspustiti zato što ne služi ni za šta! Proslavljeni i u pjesmi opevani general tvrdi da BORS služi samo za ostvarivanje ličnih interesa članova njenog najužeg rukovodstva i upozorava da ih svaka vlast finansira samo da bi pridobila glasove birača. Tako je i bilo i onomad na izborima kada se Parađina uključivao u centralni ptpc dnevnik i izvještavao da mu prijete i time se direktno  politički angažovao u izbornoj kampanji, i to ne jednom, da bi kasnije sve to palo u zaborav, jer naravno to je bila samo prljava kampanja u kojoj je Parađina opet blistao jer voli biti tv zvijezda. Za vrijeme predsjednika predsjedništva BORS i predsjednika BORS nosila su se skupa odijela i vozile preskupe limuzine, bilo je tu i šljaštećeg nakita da narod vidi svoje predstavnike u svili i kadifi dok se invalidi i borci zlopate sa crkavicom od 100 KM od kojih ne mogu da žive ni školuju djecu. Stotine hiljada KM su se trošile da bi se ugodilo Vladi.

Ali nije da se Parađina i ina kompanija nisu borili za borce. Oni su se mnogo naprezali u razmišljanju da se borci zaposle da se investira i da ima borački fond koji im pomaže u svemu tome. I zaista je postojao BORS Invest Fond pa je predsjednik Upravnog odbora Udruženja akcionara investicionih fondova Siniša Božić optužio Društvo za upravljanje investicionim fondom BORS invest i rukovodstvo BORS-a da su fond doveli na ivicu propasti i da se zbog ličnih interesa protive izmjenama zakona o investicionim fondovima. Božić je uputio otvoreno pismo rukovodstvu BORS-a u kome je zatražio da objelodane podatke o poslovanju fonda, ističući da je Društvo za upravljanje investicionim fondom BORS investa u proteklih nekoliko godina naplatilo oko pet miliona KM na ime provizije, dok se vrijednost imovine „boračkog" fonda za to vrijeme zbog lošeg upravljanja potpuno „istopila" i sa početnih 96 miliona KM spala na svega 11 miliona KM, a demobilisani borci zapretili su uličnim protestima ako rukovodstvo Boračke organizacije RS ne obelodani podatke o poslovanju BORS invest fonda! Borci pozivaju i predsednika RS Milorada Dodika da se založi za obelodanjivanje podataka o poslovanju ovog fonda, a od novoizabranog revizora Duška Šnjegote zahtevaju da odmah izvrši reviziju poslovanja fonda u koji je više od 25.000 boraca uložilo svoje vaučere!

Zbog raznoraznih proigravanja i Duško Vukotić predsjednik Veterana RS je prozvao Mihajla Parađinu privilegovanim borcem i vladinim igračem uz riječi: “Ima 2200 maraka platu, uz dva zaposlena u Boračkoj organizaciji grant koji on dobija je 67 hiljada na plate plus 75 hiljada dobija na tzv. dodatna prava koja se odnose na banjaska liječenja i pomoć. Istovremeno, svaka dva mjeseca dobije sedam i po hiljada od grada Istočno Sarajevo”, kaže Duško Vukotić,iz Štaba nezadovoljnih boraca RS.

A onda se naš “junak” Parađina ponovo pozabavio lokalnim nivoom. Centralno spomen obilježje u Palama je bilo šuplje. Da ga ne bi borci optužili za šuplju politiku odlučio je da renovira i popuni spomenik za ogromne pare, kao da je poenta bavljenje spomenicima, a ne pomoć ljudima.

Naravno ostaje nejasno kako to da se npr. na vojničkom groblju na Sokocu “Malom zejtinliku” nalaze i prazni grobovi, sa uredno ispisanim imenom poginulog borca i datumom pogibije, kao što je primjer Buda Matovića, naravno časnog borca i poštenog čovjeka koji se ni kriv ni dužan našao među poginulima, iako čovjek živi i radi na Palama i građani ga sreću svaki dan.

Da li je to rezultat između ostalog i rada i djelovanja Mihajla Parađine i ko je dozvolio, a ko je učinio da se dižu mermerni spomenici na vojničkom groblju živim ljudima? Parađinu ne zanimaju sigurno takve stvari, jer su mnogo važnija njegova tv gostovanja i izjave gdje on pokušava glumiti tv zvijezdu.

Najbolje je pitati borce šta misle pa ćete čuti istinske kvalifikacije.

Preduzeće „Sarajevoinvest“ na ulazu u Pale planira da pokrene postrojenje za hemijsku impregnaciju drveta čime će dovesti do zagađenja životne sredine izlijevanjem otrovnih materija u zemlju i vodotokove i ugrozi zdravlje stanovnika Pala. Kako i šta je hemijska impregnacija drveta?

Impregnacija predstavlja hemijsku zaštitu drveta, gdje se u drvo pod pritiskom u vakuumu utiskuju zaštitna sredstva, razna ulja i drugo. Hemijska sredstva kojima se štiti drvo od štetočina i truljenja su vrlo opasna jer sadrže otrovne sastojke, te je njihova proizvodnja u većini zemalja zakonom zabranjena. Ova sredstva su posebno opasna ako se primjenjuju u unutrašnjim prostorijama, tako da njihovo otrovno isparenje može da traje godinama.

Tokom procesa koriste se zaštitna sredstva za drvo poput premaza. Mnogi premazi koji se tradicionalno koriste sadrže otrovna isparenja, a ovi materijali se smatraju zagađivačima vazduha.

Sve navedeno govori u prilog tezi da se ne smije dozvoliti HEMIJSKA IMPREGNACIJA drveta na samom ulazu u Pale i zagađivanje vazduha, zemlje i ugrožavanje zdravlja stanovnika Pala!  Nigdje u Republici Srpskoj u urbanim sredinama ne postoje ovakvi pogoni, pa ne trebaju ni nama!

Nećemo da nas truju!!! 

Да ли ће начелник Пала, Бошко Југовић дозволити приватној фирми хемијску импрегнацију дрвета у центру Пала и тиме дати дозволу за тровање становништва?

 Град Источно Сарајево поднијеће тужбу на рјешење Министарства за просторно уређење, грађевинарство и екологију Републике Српске које је додијелило еколошку дозволу фирми „Сарајевоинвест“ са Пала за хемијску импрегнацију дрвета, најавио је данас градоначелник Источног Сарајева Ненад Вуковић.

Министарство за просторно уређење, грађевинарство и екологију Републике Српске поништило је раније рјешење града Источно Сарајево и општине Пале којим, због низа разлога, није издата еколошка дозвола, а Вуковић и представници Коалиције „Савез за Пале“ изразили су незадовољство оваквом одлуком Министарства, оцјењујући да ће њоме бити угрожена животна средина, али и здравље грађана Пала.

На конференцији за новинаре градоначелника Источног Сарајева и представника Коалиције „Савез за Пале“ најављено је да ће, уколико ресорно министарство за 10 дана не поништи ово рјешење, испред зграде општине Пале бити организовани протести.

Kako je društvo u posljednjih dvadesetak godina evoluiralo iz industrijske u "silikonsku" fazu u svim njegovim segmentima, ovih dana na javnoj sceni demonstrirali su jedan student i jedna pjevačica na praktičnoj pokaznoj vježbi.

Pjevačica u "silikonskoj" eri otjelotvorena u majku nacije (sve nacije na ovim prostorima manje-više imaju sličnog roditelja) i student čiji životni moto je, kao i većine mladih i ambicioznih u dolini silikona, veoma brzo postati priznat i bogat član zajednice ne zamajavajući se "besmislenim" moralnim načelima.

Mama i posinak

Student prorektor Univerziteta Istočno Sarajevo Mladen Lučić u pokušaju da što prije ostvari san o uspješnom biznisu i stekne kamione, avione i milione (pošto je već ostvario VIP status uglednog građanina na svim zabavama i prijemima) organizovao je ovih dana koncert Svetlane Cece Ražnatović u Istočnom Sarajevu. Kako su mediji napisali, organizator koncerta je u stvari privatna firma studenta Lučića "Ledžend" d.o.o., svježe registrovana prije dva mjeseca.

Za nastup student je isplatio pjevačici 100.000 KM unaprijed, u kešu i na ruke. Odakle mu lova to se još ne zna. Ali ono što se čuje i piše ovih dana jeste da se student Lučić mjesecima hvalio da "Cecu dovodi u ime predsjednika RS i pod njegovim pokroviteljstvom".

Da li bi se u bilo kojoj pravnoj državi ili sistemu moglo desiti da se neki luzer ili prevarant poziva na instituciju predsjednika (nebitno je ko trenutno obavlja navedenu funkciju), a da ne bude priveden i saslušan o toj vezi? Ne bi, logično.

Godinama je pozivanje na poznanstva sa javnim ličnostima, posebno političarima, postalo obrazac za slične prevarante. Kako niko još od slučaja nesrećnog Pere Maljutke, vozača Svete Mihajlovića, kada je ovaj bio predsjedavajući Savjeta ministara, nije odgovarao za slične "marifetluke", broj prevaranata se rapidno uvećavao. Njihovo nesankcionisano djelovanje ostajalo je na nivou usmenih predanja.

Ali da se vratimo mladom Lučiću, slučajno ili ne studentu četvrte godine ekonomije, koji u svom novom biznisu ne vidi ništa sporno.

- Iako je "Ledžend" mlada firma, imam iskustva u ovom poslu odranije i zato sam uspio da sve organizujem na najvišem nivou. A to što se priča da sam se pozivao na Kabinet predsjednika RS nije istina, već su to priče kojima se želi dati politička nota cijelom ovom događaju - kaže Lučić, važan studentski funkcioner i kako to obično biva, loš student. Poznato je da na ispite izlazi i po sedam puta i da se ponekad samo za njega uvode vanredni ispitni rokovi.

Lučić i njegov drugar predsjednik Unije studenata RS Predrag Govedarica demantuju da je i Unija učestvovala u organizaciji Cecinog koncerta. Jeste ili nije očekivati je da neko to tačno utvrdi. Ono što je do sada poznato je da je Unija studenata pozivala zvanice na taj "muzički spektakl". Upućeni u cijeli slučaj tvrde da je vrlo lako moguće da se upravo u VIP pozvanim ličnostima odranije poznatim policijskim organima krije odgonetka otkuda studentu Lučiću 100.000 KM keša da isplati pjevačicu koja je potom demonstrirala "humanost" na koncertu za poplavljene.

Malo lično iskustvo

Negdje u maju stigla mi je tužba Univerziteta Istočno Sarajevo zbog kolumne od 5. oktobra prošle godine "Koliko košta zvanje". Poslije ove kolumne počeo je i progon dekana u Istočnom Sarajevu za koje se sumnjalo da su mogli biti izvori informacija u tom tekstu. Smijenjen je dekan Mašinskog fakulteta Dušan Golubović, a dekana Filozofskog Milanku Babić odbranili su profesori tog fakulteta.

Iako je jasno da tužbu za klevetu po zakonu ne može da podigne pravno lice, nego isključivo oklevetani pojedinac, već po njenom sadržaju na prvo letimično čitanje bilo je jasno ko stoji iza svega.

- Tužena KUSMUK MIRJANA je svesno, namerno, neistinito i protuzakonito iznosila u javnosti lažne činjenice koje ozbiljno mogu da poljuljaju i dovedu u sumnju opšte ciljeve visokog obrazovanja, i vrlo značajne rezultate koje je postigao Univerzitet u Istočnom Sarajevu, blateći izuzetne nastavno-naučne kadrove ove visokoškolske ustanove, (prof. dr Stevan Trbojević) sračunate s ciljem rušenja stubova na kojim počiva ovo društvo.

Upravo ovim razotkrio se skriveni pisac tužbe, prorektor Stevan Trbojević, siva eminencija Univerziteta Istočno Sarajevo. Zanimljivo je da je u većini navodno osporenih dijelova kolumne zatražio saslušanje upravo svojih malih "trabanata", lidera studentskih organizacija u svojstvu svjedoka tužioca.

Tako se predsjednici Studentskog parlamenta i Unije studenata predlažu kao svjedoci koji treba da dokažu kako je kredit koji je Univerzitet Istočno Sarajevo podigao od jedne komercijalne banke za gradnju studentskog doma posve opravdan, iako samo nekoliko mjeseci kasnije prorektor Trbojević na sjednici Skupštine grada Istočno Sarajevo traži da otplaćivanje istog preuzme Vlada RS.

Predsjednik Unije studenata Predrag Govedarica i Studentskog parlamenta Aleksandar Glavaš treba da posvjedoče i kako je ta kolumna napisana "protiv interesa studenata, nastavno-naučnog kadra Univerziteta i ove visokoškolske ustanove", te da je nanijela "ogromnu štetu visokom obrazovanju, prosperitetu Republike Srpske i njenim građanima u cjelosti".

Prije pisanja tužbe zasjedao je istim povodom i rektorski kolegijum Univerziteta u Istočnom Sarajevu, koji je isti tekst ocijenio, a kako bi drugačije nego kao "napad" na Univerzitet.

Ne znam da li je mlađani Lučić, kao i obično, prisustvovao toj sjednici rektorskog kolegijuma, ali znam da po funkciji studentski prorektor ima obavezu da prisustvuje sjednicama Upravnog odbora i Senata Univerziteta. Isto kao što znam da je funkcija student prorektor vanstatutarna i osmišljena za poslušnog Lučića koji je tu da dadne jedan glas više, kada zagusti i kad mu se naredi. Tako je bilo i u slučaju glasanja za odluku o zaduživanju Univerziteta kreditom od 12 miliona za gradnju studentskih domova za koju je ruku digao i student prorektor.

Zanimljivo je da su, kada su lani predstavnici Ministarstva prosvjete odbili da potpišu ugovor o toj drugoj fazi kredita sa austrijskom firmom VAM, istoga časa predstavnici Studentskog parlamenta UIS-a i Unije studenata RS zaprijetili da će bojkotovati nastavu, oktobarski ispitni rok i organizovati ulične proteste.

Predsjednik Studentskog parlamenta UIS-a Aleksandar Glavaš i Unije Predrag Govedarica dramatično su vapili da će ako se ne potpiše kredit biti ugrožena budućnost Univerziteta i ne lezi vraže "razvoj istočnog dijela RS".

Iako još nije otkriveno na koji način je utrošeno sedam miliona iz prve faze kredita, da li je bilo zloupotreba i kakvih, ministar prosvjete RS Goran Mutabdžija nije izdržao pritisak i parafirao je ugovor o kreditu 2, ali je istovremeno vješto prebacio odgovornost na moćnije od sebe: ugovor je stupio na snagu tek kada ga je odobrila Vlada.

Upravo zahvaljujući Univerzitetu Istočno Sarajevo, Ministarstvo prosvjete i kulture ovih dana zaradilo je revizorsko "mišljenje sa rezervom". Revizori su utvrdili da je kršenje zakona na Univerzitetu u Istočnom Sarajevu teško 12 miliona maraka, jer je Upravni odbor Univerziteta (čiji član je student Lučić) dao odobrenje da se podigne komercijalni kredit za kupovinu studentskog doma bez odobrenja Narodne skupštine, čime je prekršen Zakon o zaduživanju.

Glavni revizor RS Duško Šnjegota rekao je i to da se prvi put sreo sa tako direktnim kršenjem sistemskog zakona.

- Ovo je presedan, po onome što ja znam, moglo bi se reći u čitavom periodu postojanja RS - rekao je Šnjegota.

Univerzitet Istočno Sarajevo još nije tužio revizora, ali je u medijima prorektor Trbojević odbacio sve njegove nalaze, prebacujući odgovornost na ministarstvo prosvjete i finansija.

Iz Ministarstva prosvjete su ga podsjetili da nisu učestvovali u kreditnom zaduženju i da je odluku o tome donio UO Univerziteta. Pozvali su nadležne organe da utvrde prekršaj ili krivično djelo.

O Univerzitetu se krajem jula razgovaralo i na sjednici Skupštine grada Istočno Sarajevo na kojoj je preletač od stranke do stranke, prorektor Trbojević uz glasnu podršku poslanika SDS-a optužio Vladu RS da je "natjerala Univerzitet da se kreditno zaduži čime ga gura u bankrot", dok istovremeno finansira gradnju paviljona 4 u Banjaluci.

Vlada je pozvana da preuzme obavezu vraćanja kredita koji je, da još jednom podvučemo, odobrio UO Univerziteta, jer, kako je rečeno, Univerzitet u Istočnom Sarajevu ima manji budžet od onoga u Banjaluci. Prorektor Trbojević je ponovo osuo drvlje i kamenje po ministru prosvjete optužujući ga da ne zna ni da se gradi studentski dom za koji ovih dana u jednom intervjuu traži da nezakonito i kao nigdje na planeti bude uknjižen kao vlasništvo Univerziteta. Studentski lideri kojima Univerzitet hoće da otme dom o tome poslušno ćute.

Kakav je dil u kreditnom zaduživanjima bio sa studentima Lučićem, Glavašem i Govedaricom jednom će valjda utvrditi plaćeni za to. Možda će neko, ko će ga znati, sve to anonimno napisati u ovih dana prezentovanoj aplikaciji MUP-a RS za prijavljivanje korupcije i zatražiti da bude utvrđeno da li je tačno da su studenti svoju bitku za kredit naplatili skupim satovima, automobilima, cehovima u restoranima i računima za mobilne koje im je navodno plaćao UIS. Očekivati je to, jer malo ko u Istočnom Sarajevu, bilo da je riječ o studentima, profesorima ili običnim ljudima, ima lijepu riječ za studentski trojac.

Zakoni gluposti

Da bi čovjek shvatio suštinu problema današnjice, pa i doline silikona u kojoj su idoli miliona "biznismeni" i sponzoruše, potrebno je bar nekoliko puta da pažljivo pročita esej iz 1976. godine jednog od najpoznatijih svjetskih ekonomista 20. vijeka, profesora sa Univerziteta Berkli Karla M. Čipola pod naslovom "Osnovni zakoni ljudske gluposti".  

Čipola je možda i uvredljivo opisao moguće grupe ljudi, svrstavajući nas u četiri osnovne kategorije: bespomoćni, inteligentni, razbojnici i glupaci.

Demistifikovao je pet osnovnih zakona ljudske gluposti, od kojih prvi glasi: Uvijek i neizbježno, svi potcjenjuju broj glupana u opticaju. 

Ukratko on objašnjava kako glupavi ljudi drugima i društvu u cjelini prave štetu. Zaključak glasi: Glupani iz vlastitog zla eliminišu svako dobro u  okruženju. Razbojnici ga eliminišu iz vlastitog interesa. Tako dolazimo do osnovnih razloga koji dovode do negativne selekcije. 

Ne znam šta o tome misli student ekonomije Lučić i da li je pročitao ovaj esej uglednog profesora. Ne znam da li je u stanju da na praktičnim primjerima simulira definicije prof. Čipole i poslaže mozaik, kako bi kao budući dipl. ekonomista pokušao da dadne svoj naučni i praktični doprinos stvaranju boljeg i bogatijeg društva, ne samo za sebe, naravno.

Ne znam ni u kojoj kategoriji se prepoznao? I ko je uopšte zapalio žito? Ali jedno konačno znam, a to je odgovor na pitanje: Ako im je Ceca majka, ko im je tata?  Pa "Trbojević"!

Mirjana Kusmuk

 http://www.glassrpske.com/komentar/kolumne/Nisu-sve-budale-iste/lat/2012.html

Vojo Tomić , legenda koja još traje…              

Piše: Stamenko FIŠER

– Ostavili smo generaciju skijaša s kojom bi se svako pametan ponosio.

Činili su je: Branislav Lolović, Zoran Perušina, Horo Rejmon, Enis Bećirbegović, Aleksandar Prović, Amar Gorčić, Arijana Boras, Jasmina Dedić, Igor Vanovac, Igor Latinović, Edin Terzić, Samir Smajić, Afan Arslanagić, Edin Terzić, Ana Prović… Ma kažem vam: Enisa i Jasminu Dedić neće još niko nadmašiti za deset godina na prostorima BiH. Ali, što može jedan lud, to hiljadu pametnih ne ispravi. Čudna neka bratija okupila se oko skijanja – priča Vojo Tomić, trener, sportski radnik, dobitnik Šestoaprilske nagrade grada Sarajeva kao trener i organizator ZOI ‘84…

Bio je lijep februarski dan. Nikad ljepši, sjeća sa naš sagovornik. Svi su gledali u nebo i vrtili glavom. Moja ekipa saradnika na Bjelašnici više je gledala u nebo nego ispred sebe u ono što radi. Vezisti su javili telefonom: Stiže nam Branko Mikulić! Rekao sam onako više za sebe:

– Bolje da su javili da stiže snijeg!

Branko Mikulić je zaista bio veliki autoritet. Ljudi su iz poštovanja mirno stajali pred njim. Bio je veliki čovjek i veliki radnik. Dvije sekretarice koje su čule moj komentar odmah su gotovo uglas uzviknule:

– Kako tako možete reći druže Vojo!

A što ne bih mogao, pomislio sam u sebi jer sam shvatio da sam pretjerao. Bila su to takva vremena. Poštovao sam i ja Branka Mikulića kao i svi, ali eto otelo mi se, šta mogu. Učinili smo sve a snijeg nikako da padne… Ma moram i ovo ispričati. Sjećam se jednog teksta u novinama koji je posebno nas na Bjelašnici doveo u groznu situaciju. Novinari kao novinari pisali su o svemu a jedan se odvažio da na naslovnoj strani napiše kako ne treba brinuti za Bjelašnicu ako nema snijega jer imamo – topove. Naravno, to je bila notorna glupost koju ne bih sada sa ove vremenske distance komentarisao. Kakvi crni topovi.

Kada je izašao iz automobila Branko Mikulić je pogledao Voju Tomića i tridesetak sekundi čekao je odgovor postavljen pogledom.

– A šta da mu kažem? Šuti on, šutim ja. Pa svi znaju da nema snijega i šta ja trebam da mu kažem ono što svi znaju. Gleda on mene pravo u oči, gledam ja njega još pravije…

Tih tridesetak sekundi svima tada zaposlenim na Bjelašnici ali i u cijelom Olimpijskom komitetu bili su dugi kao trideset godina.

– Druže Vojo, prozbori Branko Mikulić onako tiho da sam ga, čini mi se, samo ja čuo:  Hoće li biti snijega? Nisam čekao ni trena: To u ovom trenutku samo zna CIA i Bog, pardon oni gore!

Svi su zabrinuto zaćutali.

– Ovakav odgovor posebno od mene niko nije očekivao, a kamo li Branko Mikulić. Kakvi oni gore! Kakav Bog! Ali brzo je shvatio što želim reći. Da bi izvadio stvar šaljivo je, a ja bih dodao i diplomatski, kazao: „Pa znate svi ljudi griješe…žž! Tu se značajno zaustavio, još značajnije pogledao, nasmijao i nastavio…

Kombinacija CIE, Boga, onih gore, Olimpijade i 1984. godine nikome nije bila shvatljiva. Niko je nije komentarisao. Snijeg je pao. Vojo Tomić je odradio posao što je najbolje mogao.

– Dugo sam poslije toga razmišljao o toj rečenici i uvjeren sam da je ona najkrivlja što sam kasnije bio nagrađen Šestoaprilskom nagradom grada Sarajeva, najvećeg priznanja koje jedan pojedinac može dobiti. Bilo je toliko ljudi u Olimpijskom komitetu, bilo je toliko zaslužnih a ja sam je ipak dobio kao trener. Veliki je to bio gaf tog velikog čovjeka…

Šta se sve kasnije događalo u životu Voje Tomića u ovom dijelu priče nije toliko važno. Bitno je da je to još više dalo podstreka čovjeku koji je navikao kroz cijeli svoj život da samo sebe može održati stalnim dokazivanjem. Priznala ga je sredina, priznao ga je svijet.

– Uvijek ste na početku ma koliko bili blistavi i ma koliko toga napravili.

Ispričajmo i ovo. Često izgovara kada oni koji ne znaju ko je ispred njih i koliko zna onu već prepoznatljivu: ma šta čitao, bio, čovječe bio…

Prema toj rečenici će ga vjerovatno pamtiti svi oni koji simbolišu ovo vrijeme neznanja, nerada i nediscipline. Svugdje na svijetu on bi bio žpočasni doturež a kod nas jedva da mu priznaju ono što i vrapci na grani znaju i tako uporno ponavljaju iste gluposti. No, imat ćemo se kad kajati.

– Ono što danas znam je da takvu Olimpijadu nikad više nećemo moći napraviti. Svi smo bili kao jedno. Cijeli grad, cijela država. Znali smo što i kako hoćemo. Imali smo snagu da prebrodimo što se u normalnim uslovima i ne može napraviti. Znali smo što dobivamo. Jedino što me u svemu malo nerviralo je bilo stalno zanemarivanje stranaca, njihovih stručnjaka koji su takođe bili zaslužni što je ZOI 84  proglašena odlično organizovanom… – ovdje malo zastaje, prisjeća se… – Ma, kako smo radili. Onako kako danas ne radimo. Imali smo pred sobom plan i nijedan komentar u stilu: a možemo li mi ovo. Nismo bili sumnjičavi, nismo bili destruktivni. Nismo postavljali suvisla pitanja. Vjerovali smo jedni drugima. Kada mi najave dolazak inspekcije,

a to su bili uglavnom strani stručnjaci, pozovem Stoleta Granzova i prvo njega pošaljem u obilazak, u našu inspekciju. Nije bilo slučaja da se obrukamo. Kada Stojan javi: sve je OK, ja znam da je uredu. Mirno i staloženo dočekam strance i kažem: izvolite. Velika je stvar bila imati ekipu kojoj vjerujete i koja vama vjeruje…

Pričati sa Vojom Tomićem o Olimpijadi možete satima i danima, ali nas je prije i poslije svega zainteresovala jedna njegova rečenica:

– Jedini sam trener koji je dobio Šestoaprilsku nagradu!

Ko ne poštuje starost, kako će poštovati mladost, a tek sebe. Ne trebamo kriti, a to se manje – više zna, sadašnji ski pokret je na samo sebi (dvo)ličan način isključio sve one koji su nekada nešto značili i koji su bosanskohercegovačko skijanje učinili dostojnim, poštovanim i cijenjenim. Kada bilo gdje u inostranstvu spomenete ime Voje Tomića ponosni ste što ste Bosanac i Hercegovac. Naravno, ovdje su vremena učinila svoje… No, kako i to manje – više svi znaju – samo ne govore uživajajući u svojoj neprimjerenoj oholosti, nastavimo razgovor sa našim sagovornikom…

– Duga je to priča – počinje Vojo kazivati dok gleda kroz prozore još jednog slavljenika, hotela Maršal na Bjelašnici – Počeo sam u SK Sarajevo kao neiskusan trener ali sam znao da moram učiti. Samo sa znanjem se može ići dalje. Uspio sam obezbijediti učešće na nekoliko trenerskih seminara u Austriji. U toj prvoj mojoj generaciji takmičara bilo je dosta talentovanih mladića i djevojaka kao na primjer: Kalman, Trninić, Pašović i drugi. Međutim problem je bio što tadašnje vodstvo Sklijaškog kluba Sarajevo je više voljelo da gradi sebi domove i vikendice nego da se ozbiljnije pozabavi kvalitetom smučanja i armijom mladih ljudi koji su u njega gledali kao u Boga. Svi predsjednici kluba su napravili sebi vikendice  i to jednu do druge. Nije im padao na pamet kvalitet sporta. Oni su zadovoljavali svoje potrebe sa malo rakijice, malo muzikice i malo skijanja na svojim ski liftovima. Djeca, mladići i djevojke su bili prepušteni sebi. Naravno, ne i njihovoj priči. Ako biste ih nešto pitali sutradan na stazi dok su bili još mamurni od neprospavane noći oni bi vam se zaklinjali do naveče i govorili gluposti od kojih mi je postajala sve više muka. Kao i današnji političari, govorili su jedno a radili drugo. No, to nije bio samo izum njihovog vremena. Moju pažnju ipak je zaokupljala mladost. Poznavao sam direktora Ski gimnazije u Austriji. Obratio sam im se, pojasnio što je u pitanju i pozvali su me. Naša gradska SOFK-a je odlučila da mi pomogne. I počeli smo. Išli smo na glečere kod njih a oni su dolazili na ljetovanje kod nas…

Ne treba opisivati kako su pojedini bahati čelnici iz ski organizacije gledali na žludog Vojuž. Punim ustima pitali su se šta on to muti. Da li naša bezbjednost zna za djelovanja druga Tomića. A njima je bilo krasno. Zaposjeli su planine, domove i vikendice. Sviralo se i pjevalo. Ponekad se i igralo, a skijati… e to je bila druga priča.

– Plod te moje saradnje sa Austrijancima pokazao se vrlo brzo. Samo nakon tri godine Ajdin Pašović je postao prvo omladinski a onda seniorski prvak Jugoslavije, učesnik Olimpijade u Insbruku. Slovenci su već tada činili svjetski vrh a eto jedan Pašović stigao je brzo da im pomuti računice.

To je sad već bila ozbiljna priča. Oni koji su u startu Voju proglasili ludim, govorili su: žVidite šta uradi naš drug Vojo. Svaka čast. Govorili smo mi da tu ima neštož. I bilo je, ali nažalost, ne njihovom zaslugom.

– Ajdin je kao osamnaestogodišnjak vozio sve svjetske spustove. Bio je elita Šladminga, Vengena, Kicbila, Obersdorfa, Garmiša… Od tako mladog skijaša se više nije moglo očekivati…

I tada je život bio satkan od uspona i padova. Euforija koja je zavladala brzo se raspršila.

– Šta hoće sad taj Vojo. Kakve posebne pripreme za Ajdina… počeli su da govorkaju oni koji su bili zaduženi za mahale – Ne diže li se on previše…

I po starom dobrom sarajevskom receptu: onu glavu koja suviše viri treba što prije spustiti.

– U sredini u kojoj je meza glavna ne možete puno napraviti. Klub je glatko odbio sve moje zahtjeve da se Ajdinu naprave posebne pripreme. Njegova nedorečena karijera počela se gasiti, malo pomalo počeli smo ništiti ono što smo sami napravili. Ajdina Pašovića je prema mišljenju mezetlija trebalo (a zanimljivo da to mišljenje i danas vlada) uništiti. Na sreću bilo je i onih koji su vidjeli da se takav skijaš ne rađa svaki dan. Dali su ideju da se napravi novi klub sa entuzijastima i znalcima. Napravili smo Želju, zapravo obnovili ga.

Na svojim plećima ekipa u kojoj su bili Huso Arslanagić, Miomir Cicko Prović, Ibro Slipičević, Zoran Došner, Muhamed Krivošić (naravno zajedno sa Vojom Tomićem)  iskusila je šta znači entuzijazam i ljubav prema skijanju…

– Najvažnije je reći da nas je sportsko društvo Željezničar prihvatilo i pomoglo. Direktor Željezničara je bio Dane Maljković i trebao bih sada što kaže Huso Arslanagić dići se i odati mu počast. Dakle, Dane nam je dao svaku vrstu pomoći. Prvi predsjednik je bio profesor Vladimir Poleksić, dekan Fakulteta za fizičku kulturu. Dobili smo prostorije u Titovoj ulici. Dobili smo svoje mjesto u društvu. Nabavljeni su nam automobili za prevoz takmičara. Počeli smo ponovo da živimo punim plućima. Za par godina stvorili smo generaciju izvrsnih takmičara…

Iz Skijaškog kluba Sarajevo opet su pričali kako je onaj ludi Vojo opet počeo djelovati. No, sada su bili u poziciji samo da žlajuž. Izvinite na izrazu ali šta drugo reći kada  znate onu narodnu: psi laju, karavani prolaze…

– Ne mogu a da se ne sjetim te generacije izvrsnih skijaša počev od braće Doršner. Nažalost, Jana danas nema, poginuo je braneći Sarajevo. Tu su još bili: Afan Arslanagić, Horo Reimon, Aleksandar Prović, Milan Petrović, Boris Košutić, Mićo Lučić, Branislav Lolović, Željko i Duško Anić, Edin Terzić, Aleksandar Mišković, Zoran Perušina, Snežana Kureš, Vedrana Perić, Arijana Boras, Marina Vidović…

Ovdje treba istaći, kaže Vojo, da su skijaši/smučari SK Željezničara bili okosnica reprezentacije koja je nastupila u Albervilu. Bili su tu: Arijana Boras, Marina Vidović, Zoran Perušina, Edin Terzić, Igor Latinović… A treneri su bili Vojo Tomić i Ajdin Pašović.

– U Željezničar dolazi što je vrlo zanimljivo za predsjednika kluba Marko Petrović, današnji predsjednik Ski Saveza BiH. Moram reći da je to, nažalost, jedini čovjek u Predsjedništvu koji poznaje probleme u klubovima, materijalne, stručne i ostale a to je vrlo važno moraćete priznati, zar ne. Želim naglasiti da smo mi bili duboko svjesni da od Saveza ne možemo očekivati materijalnu ili bilo kakvu drugu pomoć. Znali smo da smo kao građani osnovali klub, te da se o njemu moramo brinuti sami.

S obzirom na to da je Željezničar radio u kontinuitetu stvorena je, prema riječima Voje Tomića, još bolja generacija. Činili su je: Branislav Lolović, Zoran Perušina, Horo Rejmon, Enis Bećirbegović, Aleksandar Prović, Amar Gorčić, Arijana Boras, Jasmina Dedić, Igor Vanovac, Igor Latinović, Edin Terzić, Samir Smajić, Afan Arslanagić, Edin Terzić, Ana Prović… Slijedili su je još darovitiji kao Dejan Čečar, prvak Jugoslavije u cicibanskoj i pionirskoj selekciji… zatim Bojan Bulajić, Vladimir Lučić, Nesko Hadžimuratović, Sejo Čaušević, Tarik Bisić, Dario Muratović te sadašnji treneri Medveščaka  Marko Šuman i Davor Lažeta…

– Ova generacija je dobro radila. Dovedeni su treneri iz Slovenije. Stizali su međunarodno vrijedni rezultati. Enis Bećirbegović osvaja dvije medalje u Val-di-Zeru. Da, da onaj isti Enis Bećirbegović koji i danas vozi i kojeg neznalice tako omalovažavaju. Ma što upšte takve stvari pričati. Stvorili smo generaciju skijaša kojoj ne bi bilo kraja na svjetskom planu. Ako kažem da jednog Enisa ili Jasminu Dedić niko neće pobijediti za deset godina onda sam sve rekao. Pa, ta naša omladina danas radi kao treneri i stručnjaci širom svijeta. Pogledajte jednog Igora Vanovca, on trenira Amerikance…

Na trenutak Vojo Tomić zastaje, skida naočale i širi ruke:

– Eto, prije mjesec dana bivši naši takmičari sada treneri Medveščaka kao gosti su nam očitali lekciju. Bili su gosti sa svojim takmičarima iz Hrvatske na Kriteriju prvog snijega na Bjelašnici. Njihovi puleni su nam očitali takvu lekciju da je to bolje i ne spominjati… Činjenica je da danas nemamo takmičara vrijednog spomena. Pa, čovječe (širi ruke) uništili smo sve što smo imali. Željezničarom vlada neka čudna bratija. Sve što je valjalo je otišlo. Čujem da su Nadir Abaza i Vedo Kasumagić vani, na svoju veliku sreću. Opet je, čini mi se, zavladala ekipa za mezu. Napravili su kuću i sve kao nekada u najgora vremena. Čujem da ih svi napuštaju, a i ko bi ostao kada im sportski rezultati nisu važni…

Gdje smo u alpskom skijanju…

• Vjerujem u našu omladinu i opravdano smatram da oni mogu postići mnogo. Davno sam saznao ali i na svom primjeru spoznao da medalju kuje entuzijazam i stručnost pa onda novac. Imamo sasvim dovoljno mladih ljudi sa određenim potencijalom i imamo dovoljno mladih momaka koji su treneri. Međutim, oni neće napraviti ništa ako im ne pomognemo, ako ih prepustimo da budu dovoljni sami sebi. Sve njih treba edukovati. Ne bih u ovom tekstu mnogo govorio o rezultatima. Oni su shvatljivi svima. Kada naši najbolji takmičari zaostaju po deset i više sekundi onda je sve jasno. Teoretski u jednu sekundu stane stotinu takmičara. Ako neki zaostaju tri ili četiri sekunde, to je za tri ili četiri stotine takmičara. Znate li šta je to? Znaju i oni. Na tim takmičenjima obično nema ni Austrijanaca, ni Švicaraca, ni Francuza i Nijemaca… Gdje smo mi onda u alpskom skijanju….
• Kako doći do novih velikih takmičenja…
• Nikako! Vrlo teško! Imali smo skoro kandidaturu za olimpijske igre i znamo kako smo prošli. Međunarodne institucije, što je i normalno, imaju niz zahtjeva. Nikad ih nismo mogli ispuniti. Međutim, ZOI ‘84 nismo slučajno dobili. Imali smo sazrele političare, proizvedeni su privredni i sportski kadrovi, koju god fabriku smo otvorili imali smo radni kadar za nju. Imali smo brojna međunarodna takmičenja. Sa ovim kadrom i ovim shvatanjem ne znam kako uopšte opstajemo. Nema nas nigdje i mi se pravimo da to ne vidimo. U ski sportu utaborila se jedna čudna bratija koja ne zna izvesti  zemlju na svjetsku scenu. Ima časnih pojedinaca koje treba spominjati ali ostale… Za ovih desetak i više godina nismo imali na našim startnim pozicijama u skijanju Austrijanaca, Njemaca ili Amerikanaca. Pametnom čovjeku to sve govori.

Bjelašnica ide dalje…

• Bjelašnica još ima šansu da je sačuvaju. Odgovornost leži na planerima, odnosno institucijama koje odlučuju o našem kvalitetu života. No, planiranje nam nije bila jača strana. Divlja gradnja nije novost ovog vremena. Kažu onaj ko ne planira nema šta da očekuje od budućnosti. Povampirene duhove primitivizma i skorojevića može ukrotiti Kanton, Opština, OHR… Urbanizam ima glavnu riječ…

BiHSki magazin

Da li će skijanja biti na planinama oko Sarajeva – pitali smo Voju Tomića, legendarnog ski trenera, čovjeka koji je i srcem i dušom vezan za Bjelašnicu i Jahorinu.

Pogledao nas je i zaćutao kao da ne vjeruje u ono što ga pitamo… -… a zašto to ne pitate one koji se predstavljaju da “gazduju” ovim planinama. To su ljudi koji su upropastili skijanje u BiH. Da li se bez njih i prije nešto moglo. Tražio sam da meni iznajme Bjelašnicu ili Jahorinu za marku ali su se pravili da ne čuju. I sada govorim dajte mi olimpijske planine za marku i napraviću što znam. Ali ne, oni traže “puke” milione koje im niko neće dati

Prof. Vojislav Tomić 1937-2017

Заједно за промене

Ко је после *41 године извео тенкове на улицу и дошао на власт, како се зове тај режим? Јели он окупаторски? Јесте. И данас нам планирају будућност, они хоће да окупирају и наш 21. Век. Они нашу будућност хоће већ данас да потроше. Прошлост су нам потрошили, садашњост нам троше, хоће и будућност да нам потроше.  И шта нам они нуде у тој будућности, на свом балу вампира шта су нам обећали? Рекли су ако све буде у реду, ако будемо владали без проблема имаћемо дупло више него што имамо данас.Извадите ваше новчанике пребројте шта имате у њима. Да ли од тога може да се живи, да ли за та обећања вреди живети? Ако они преброје паре у својим новчаницима, делегати на њиховом балу вампира, установиће да се налазе већ у 23. Веку, ми смо у 15-ом они су у 23-ем. Очигледно међу нама нема помирења, или ми или они? Ми наравно. Али има практичнији предлог. Ако са грбаче Рсрпске привреде скинемо те паразите, већ данас бисмо сви ми могли да имамо дупло више него што имамо, јер то што они имају украли су од нас. Дакле ако би данас режим отишао са власти ми бисмо већ сутра били у 21. Веку. Зар то није добра понуда? Ако желе да нас уведу у 21. Век лако то могу нека оду и ми смо већ у будућности јер нама са њима будућности нема. У сваком производу који грађани купују пола цене је министарски рекет , ако уклонимо црвене лопове сваку производ ће коштати двоструко мање. Дакле без режима одмах дупло веће плате, без режима одмах дупло ниже цене, 4 пута би нам било боље оног тренутка када они оду. Па зар то није добра понуда?

И они који подржавају режим у будућности коју они планирају има места само за пар хиљада привилегованих људи. То проистиче из извештаја на њиховом конгресу. Нема заблуде не обећавају они ништа друго него да ће имати сви пар стотина марака, са тим не може да се живи. Нормално ће живети само пар хиљада људи. Режим то је црвена нојева барка на њој ће режим да смести тих својих пар хиљада изабраних. Да ли је на тој барци резервисано место и за њих и њихову децу, нека добро размисле да ли су и они у тој гомили која треба да се угуши у потоку или су у тој барци? Ако јесу не треба им замерити, Али ако нису нека добро размисле. У истом смо ми чамцу са њима, ми смо по режиму опредељени за пропадање као и они. Они су на нашој страни само што то не знају.

Свако појединачно треба да посвети време променама. По један сат дневно нека свако ради за промене. Хиљаде људи пута десетине дана то су милиони сати за промене. И оне ће доћи.

Држава може бити препорођена ако буде уклоњен режим.

Режим влада тако што је разјединио народ. Први корак је уједињење опозиције. Треба уклонити кукољ из опозиције. Кукавичја јаја напоље из опозиционог гнезда за сва времена. У обновљеној будућности ће све бити другачије. У њој нема режима. Нови живот може да почне ако буде уклоњена највећа препрека која има своје име и презиме: режим. Деведесетих је речено црвена бандо. Они су данас и црвенији и већа банда. Они су нас гурнули леђима уза зид, ми назад не можемо. Морамо напред. Две поруке: за промене и заједно. Заједно за промене.

Već pune dvije godine od 2012. godine odbornik iz "srpske radikalne stranke Dr Vojislav Šešelj" u Skupštini opštine Nevesinje, a sada i potpredsjednik S.O. Darko Marić je istovremeno osnivač i funkcioner udruženja "Sloga" Nevesinje koje se finansira iz budžeta opštine Nevesinje.

Osnovano se zna da je Darko Marić u sukobu interesa, a po Zakonu o sprečavanju sukoba interesa u organima RS u smislu da je po članu 1, 2, 3, 4, 9 ovog zakona kao izabrani predstavnik, (u koje spada kao odbornik), a sada je i potpredsjednik S.O. Nevesinje ima privatni interes koji utiče i može uticati na objektivno i nepristrasno vršenje dužnosti u ovoj lokalnoj samoupravi. 

Privatni interes odbornika Darka Marića se ogleda u tome što je on osnivač. član organa udruženja, lice ovlašteno za zastupanje i poslovanje, što uključuje prednost za njega, i njegovog rođaka Miroslava Marića takođe osnivača, člana udruženja i funkcionera tog udruženja koji je i partijski i poslovni saradnik Darka Marića.

Darko Marić kao izabrani predstavnik u opštini Nevesinje ponaša se nesavjesno i neodgovorno, nezakonito, pristrasno i nečasno, jer stalno favorizuje dodjelu ugovora i poslova i budžetskih sredstava udruženju građana Sloga u čijem radu i i funkcionisanju i poslovanju lično učestvuje kao i sa partijskim, rodbinskim vezama, iz budžeta opštine Nevesinje je ovom udruženju dodjeljeno desetine hiljada maraka bez ikakvog povoda jer ta organizacija nema ni ljudske ni druge resurse kojim bi opravdala tolika izdvajanja cbudžetskih sredstava, čak šta više to su bačene pare. Ne pridržava se principa odgovornosti, poštenja, savjesnosti, otvorenosti i vjerodostojnosti, te se ne pridržava  etike poziva i funkcije koju obavlja, jer diskriminiše druga udruženja i favorizuje praktično svoje udruženje od čega ostvaruje ličnu korist.  U obavljanju javne funkcije izabrani predstavnik Darko Marić, stavlja svoj privatni interes iznad javnog interesa . 

Izabrani predstavnik Darko Marić, je lično odgovoran za svoje djelovanje u obavljanju funkcija na koje je izabran, odnosno imenovani, i politički nije odgovoran građanima koji su ga izabrali ili organima vlasti koji su ga imenovali.

 Izabrani predstavnik Darko Marić, ne smije koristiti javnu funkciju za ličnu dobit ili dobit lica koje je sa njima povezano, i ne smije biti ni u kakvom odnosu zavisnosti prema licima koja bi mogla uticati na njihovu objektivnost, a s obzirom da je Darko Marić glavni funkcioner u udruženju građana Sloga jasno je da ostvaruje ličnu dobit i dobit lica koja su sa njim povezana partijski i rodbinski kao što je slučaj sa Miroslavom Marićem njegovim rođakom i stranakim saradnikom i poslovnim ortakom u ug Sloga. 

Po članu 9. ovog zakona stav d,ž,z,i ističe se da izabrani predstavnik Darko Marić favorizuje svoje udruženje i svog rođaka i partijskog saradnika za dobijanje granta za udruženje Sloga kojim oni upravljaju i tako sebe i rođaka privileguje i utiče na dobijanje granta od opštine, koristi povlaštene informacije o radu organa vlasti radi lične koristi preko udruženja građana Sloga i koristi drugih lica navedenog partijskog saradnika i srodnika Miroslava Marića i  na drugi način koristiti svoj položaj, kako bi uticao na odluke zakonodavne, izvršne  vlasti opštine Nevesinje gdje kao odbornik i potpredsjednik skupštine opštine Nevesinje osigurava većinu i tako obezbjeđuje dobijanje granta za svoje udruženje, te tako postiže ličnu korist i korist drugih lica, neku povlasticu ili pravo, zaključuje pravni posao ili na drugi način interesno pogoduje sebi i drugom licu Miroslavu Mariću sklapanjem ugovora sa opštinom Nevesinje o projektima i slično.

Lažni predsjednik studenata filozofskog fakulteta Pale i kleptokrata, Milan Kolović živi u studentskom domu Koran. Kako kažu njegova glavna zanimacija je organizacija pijanki i kockanja po sobama sa litrenjačama pive ili rakije svejedno koje, a ljubitelj je i jeftinih vina, pa kada to kroz par sati sve pomiješa ko splačine onda lomi inventar po studentskom domu zbog čega je morala zasijedati i komisija studentskog centra i disciplinski ga kažnjavati. Kažu da je u takvim naletima delirijum tremensa razvalio i svoj krevet pa spava na nekim dušecima, a na sred sobe mu je buđav lebac, kroz prozor se ne vidi ništa jer je prljav toliko pa to sve skupa izgleda kao zemunica ili bajta.

Kad se tako zagrijan zaleti ko vepar po kafićima po Koranu svi misle da je drogiran a on sam za sebe misli da je popularan i da ga svi vole, a onda od njega a i on sam od sebe pravi budalu tako što izvodi striptiz uz omiljenu pjesmu DJ Krmka cijelo selo šmrče bijelo. Da li i on šmrče ili ne, ne zna se pouzdano ali da divlja kao drogiran u to su se uvjerili svi koji ga znaju. Neki smatraju da mu to dolazi i od smjesa rakija za masažu pasa koju pije. Tako on u tom stanju psuje, vrijeđa i vadi plastični krst u koji se kune, a onda i sebe i krst zaljeva pivom, to mu valjda dođe kao neki paganski običaj prizivanja kiše, iako za tim nema potrebe jer kiše ima i previše. Međutim ispostavlja se da se on tako moli za dobitak na kladionici i brzo otrči da provjeri stanje tiketa, a odigra za svaki slučaj još pokoji , znaćete da je mićko u kladionici onda kada čujete najvulgarnije kočijaško glasno psovanje, tada znate da mićko gubi, a to je pojava,i tako on po cijeli dan provede između kladionice, kafane i doma gdje svrati na besplatne obroke jer on ne plaća studentski dom ili mu plaćaju drugi, u kome, ako nije dobio tiket a obično ne dobija, onda se on još više uljoska brljom i nanovo se otisne po kafanama da se tamo obraduje brljom. Zato on kod sebe uvijek ima drvenu olovku uzetu iz kladionice i po nekoliko papirića za fix.

A s obzirom da je nekoliko mjeseci trajala predizborna kampanja za izbore to je Mićku dj krmčiću pala kašika u med, pa ide nepozvan na sve stranačke promocije, svima sakuplja glasove i potpise, a zauzvrat ide po šatorima i salama jer je piva klipača i ostali alkohol besplatan što je za njega apsolutni raj od života jer on tada provede poseban obred za prizivanje dobrih rezultata na kladionici. Naime on naruči s obzirom da je besplatno dvije loze, ali u posebnim čašama.  Jednu lozu prospe u ruke i njome se maže po licu, glavi i vratu da mu da dovoljno sreće za uplaćeni tiket, a drugu lozu popije. Mada je primjećeno kada po šatorima i salama nema loze, on eventualno isti obred ponavlja sa točenom pivom.

Milan Kolović, kao lažni predsjednik studentske organizacije Filozofskog fakulteta koji nikada statutarno nije izabran na tu funkciju, je krajem oktobra 2014. Godine uvidjevši svoju situaciju u kojoj se našao gdje je otkriveno da prethodne godine nije uopšte provodio izbore, iako je po statutu morao, a da prije dvije godine nije biran uopšte po statutu organizacije odlučio da lažira izbore za studentsku organizaciju Filozofskog fakulteta Pale i to tako što je bez oglašavanja, bez obavještavanja studenata, bez provođenja izbora na katedrama i biranja predstavnika katedri fakulteta, samoinicijativno pozvao malobrojne studente koji inače nikada nisu bili predstavnici svojih katedri, niti su za to ikada dobili podršku studenata sa istih, i odlučio da se ponovo samoizabere, naravno, kršeći statut jer je to njegova navika, gdje je glumio dnevni red i pričao o aktivnostima sasvim svjestan da on ništa od toga niti je uradio niti je sproveo, već je kao glumac amater u pozorištu uglavnom izigravao talase, mašući rukama.

Naravno da je trebalo mjesec dana staviti obavještenje o organizovanju izbora, naravno da je trebalo formirati komisiju za provođenje izbora, omogućiti svim zainteresovanim studentima da se prijave na svojim katedrama kako bi imali mogućnost da biraju i da budu birani, naravno da je trebalo sazvati sve katedre na sastanke, upoznati ih sa procedurom provođenja izbora, dati 15 dana rok za prijave kandidata, sprovesti izbore na katedrama, pa tako izabrane predstavnike katedri imenovati u skupštinu, pa onda sazvati izbornu skupštinu; Naravno da ništa od toga nije urađeno, jer onda ne bi Milan Kolović mogao da radi nestatutarno, pogrešno, diletantski i da srozava reputaciju SOFF-a jer mu niko ne bi dao podršku za takve budalaštine koje je do sada cijelo vrijeme pravio, a jedina aktivnost koju on provodi je opijanje u kancelariji SOFF koja bazdi na rakiju i koja više liči na skladište alkohola nego na studentsku kancelariju i promocija alkoholisanja što možete vidjeti zalijepljene plakate i letke po cijelom Filozofskom fakultetu gdje on promoviše snižene cijene točenog pića koje dobija u neograničenim količinama ukoliko dovede dovoljno studenata na pijanke.

Zar je to uzor studentima u ponašanju, aktivizmu i radu jedne organizacije i jednog fakulteta?! Zar je na to spao fakultet da ima takve predstavnike koji u NN vijeću ne znaju da prozbore ni prosto proširenu rečenicu, a kamoli da pomognu u radu i razvoju najbrojnijeg fakulteta? Bruka i sramota kakvi diletanti i mediokriteti predstavljaju studente Filozofskog fakulteta. Uzmite za primjer samo organizaciju odlaska na kulturno sportsku manifestaciju Primatijada 2014 ove godine u Bugarskoj gdje su studenti filozofskog fakulteta sa Pala istjerani iz hotela na ulicu zbog toga što su prekršili sva pravila i doveli ilegalno studente koji nisu prijavljeni za učešće na manifestaciji, a privatna policija je intervenisala više puta, naravno svu odgovornost snosi tzv. predsjednik organizacije Milan Kolović  koji je sve to i dezorganizovao i bio glavni krivac za fijasko učešća na manifestaciji u Bugarskoj koju je platio Filozofski fakultet Pale. Zar se takve stvari plaćaju da bi se dotični kolović bahatio na takav način. Ali kada je lažan predsjednik, na lažnim izborima, njegov (ne)rad i ne može biti drugačiji nego narušavanje reputacije i ugleda Filozofskog fakulteta i nanošenje štete i sramoćenje ustanove na svakom koraku! To je prava cijena lažnih izbora!

Mi smo nepotkupljivi svjedoci!

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• Afera na Palama - igre oko filozofskog fakulteta
• Akcionarima M:tela 38,4 miliona KM dividende
• Organizovani haos na kulturnoj sceni
• PREVARA BIRAČA Kompenzacijske liste sigurnije od redovnih: Kandidat sa samo jednim glasom može biti izabran u Parlament!
• Hibridni režim u BiH!
• Ко повећава одборничке надокнаде на Палама?
• Kina: Strane publikacije moraju se povinovati lokalnim zakonima
• Paradise Papers: Otkrivena nova offshore poslovanja svjetskih bogataša
• Turski novinari na suđenju zbog članka o Erdoganovom mjestu odmora
• Kontrola obrazovanja važnija od kvaliteta
• Koliko Pale košta Mihajlo Parađina?
• Građani Pala poručuju-Nećemo da nas truju!
• Ne želimo da nas truju!
• Nisu sve budale iste, Predrag Govedarica
• Čudna neka bratija, moj profesore…
• Kome je raj hotel Rajska dolina na Jahorini?
• Zajedno za promene
• Darko Marić iz Nevesinja u sukobu interesa
• Zašto Milana Kolovića zovu DJ Krmak?
• Kako je Milan Kolović lažirao izbore u studentskoj organizaciji?
• Kako Milan Kolović krade studente
• Ko je Milan Kolović
• Bole bez repa!
• GLASINAC, REPORTAŽA
• OBNARODOVANO: MILOŠEVIĆ NARUČILAAC UBISTAVA
• Bole Galapagos
• КЕЦМАНОВИЋ: Оно што је у Београду 2000. био „Отпор“, то је сада код Бошњака „Уда
• Bole balegar - govnovalj
• Pacov Bole međ' narodom
• Ćuvajte se eto Boška baba jage!
• MUSLIMANSKO RASPIRIVANJE MRŽNJE
• MILOVAN BJELICA POSJETIO KURIRA ALIJE IZETBEGOVIĆA
• VATIKAN: GOSPA U MEĐUGORJU SE NIJE JAVILA
• TAJKUNI I UBICE SDS-a
• SJEKAO MOTORKOM ZAROBLJENE SRBE
• ISTORIJSKI PEHLIVANI
• FAKULTETSKE DIPLOME NA PIJAČNIM TEZGAMA
• REPUBLIKA SRPSKA - LIČNI STAV
• O ŠUMSKOJ MAFIJI
• BEZAKONJE U REPUBLICI SRPSKOJ

• ELEKTRONSKI I STAMPANI MEDIJI [62]
• ROMANIJCI U MEDIJIMA [11]
• ROMANIJCI U KNJIGAMA [0]
• ISTORIJA [0]
• PISMA ROMANIJACA [0]
• O MOĆNIM LJUDIMA [3]
• SVE NA ČISTINU [0]
• Generalna [1]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom